("Miloševićevski NIN", NIN br. 2687)

      Kao svaka naivna Srpkinja, bila sam ubeđena da je "Feral tribjun" jedan od čistijih listova u masi žute i politikantske štampe ali nisam znala da je za glavnog urednika postavljena gospođa Heni Erceg. To saznanje me je podstaklo da odgovorim na njeno, reklo bi se smešno, pismo da nije toliko maliciozno. Opravdanje za protuđmanovski "Tribjun" Heni Erceg traži u izjednačavanju sa promiloševićevskim NIN-om. Na koga bi drugog udarila nego na najboljeg? Mi dugogodišnji čitaoci NIN-a najbolje znamo koliko on nije bio ničiji, čak ni titoistički, a njegovi novinari uvek svoji, najviše koliko se to moglo. Ma koliko se trudili komšije sa zapada bivše Jugoslavije da postanu što različitiji od nas, po mnogo čemu se vidi da imamo dosta zajedničkih osobina. Ne volimo one dobre i hrabre.
       Kad se spomene ime novinarke Radmile Stanković, a ona je u tom poslu dugo, u ime istine (one koje sve manje ima) mora se zaključiti da je i ona uvek bila svoja. Nema te partije koja je mogla obuzdati njen instinkt dobrog novinara te se može reći da ste se, Heni Erceg, i ovaj put uputili u pogrešnom pravcu. Mi ovde u Beogradu najčešće kažemo da pre svega treba počistiti đubre ispred svoje kuće pa savetujem gospođu Erceg da se pozabavi pitanjem "LORE" i čuvenim generalima hrvatske vojske koji se nalaze na haškoj listi i objasni reagovanje njenih sunarodnika, pa tek onda krene da osipa paljbu na ostali deo bivše nam zajedničke zemlje. Ako pak pronađe ijedan grad u Srbiji u kome su nad hrvatskim stanovništvom učinjeni onakvi zločini, kao što se dogodilo u "LORI", spremna sam da joj se za svaku napisanu reč dvostruko izvinim.
       Moj trenutni savet je da se gospođa okane posla kome nije dorasla, jer koliko god mnogi to negirali ona stara poslovica kaže: Zaklela se zemlja raju da se tajne sve doznaju, pa makar kad i makar gde.
      
       GORDANA BANOVIĆ,
       Beograd