("Deca budućnosti", NIN br. 2688)

      
      
      
       "Jedan od najznačajnijih ekonomskih mislilaca druge polovine XX veka Džon Kenet Galbrajt", kako nam ga predstavlja vaš uvodničar g. Reljić, bio je protivnik i borac protiv tzv. tehnostrukture i industrijskih džinovskih organizacija.
       Ako su naši mislioci-poslenici iz oblasti kulture i školstva sledili Galbrajtovu misao o obrazovanju, onda su oni najodgovorniji što je u Jugoslaviji došlo do ekspanzije visokog školstva i hiperprodukcije kadrova skoro svih profila, što je dovelo do negativne selekcije u zapošljavanju, što se mnogi nikad nisu zaposlili u svojoj struci, što su mnogi otišli u inostranstvo da se tamo bave svim i svačim, što su se mnogi kasnije prekvalifikovali u fotografe, kuvare, taksiste, frizere. Najinteligentniji i najuspešniji na studijama našli su svoje mesto u svetu nauke, a ovde su privredu i zemlju vodili poluinteligenti i doveli nas tu gde smo. I kad danas pametni "osmaci" vide kako su prošli njihovi roditelji, odlučuju da budu pragmatični.
       Proizvoljne su tvrdnje vašeg uvodničara da se najinteligentniji deo generacije gura među vešte upotrebljivače makaza, među ćevabdžije i bombondžije (prijemni ispiti nisu test inteligencije, a i da jesu koeficijent se ne zaustavlja u 15. godini), da potiču iz socijalnog miljea sa jednim dolarom dnevno i da smo društvo koje etablira ta zanimanja kao najvišu vrednost. Navođenjem ovih zanimanja vaš uvodničar ih je potcenio jer ih je uzeo kao primer manje vrednih.
       Kod nas je u vreme vladavine "radničke klase i diktature proletarijata" podstican neviđeni elitizam. Samo škola, i to visoka, vredno je poštovanja, školuj se da ne bi radio. Zbog tako proklamovanih i etabliranih vrednosti trpeli su posledice i pojedinci i društvo u celini. Taj sistem vrednosti prihvatila je otuđena elita i poluelita. Imala sam sreću da skoro dve decenije u službenim kontaktima upoznam mnogo preduzetnika, vrednih, odličnih majstora svog zanata, poštenih i odanih profesiji, koji su imali svoju elitu, obrazovanu i koja ih je predstavljala u njihovim asocijacijama u kojima su uživali ugled i poštovanje. Kad u radnju mojih prijatelja, visokoobrazovanih, uđe kupac, odmah po odnosu, ponašanju, izgledu oseti da su oni više od trgovaca, obrazovanje im samo koristi kao u svakom drugom poslu.
       Evropa i Amerika su na vreme odmerile koliko im treba pragmatičnih, a koliko visokoobrazovanih, pa ako im se pojavi potreba za novim "mozgovima", oni će ih lako uvesti po niskoj ceni od onih koji imaju više nego što im je potrebno.
       Da je Evropa sledila Galbrajtove misli o obrazovanju, ne bi članice EU imale društveni proizvod po stanovniku od 20-30 000 dolara (deset najuspešnijih), a ne bi ni Amerika, Kanada i Japan bili ono što jesu danas - najmoćnije ekonomske sile.
      
       MIRJANA KUZMANOVIĆ,
       Beograd