Naslov: Ubistvo po stavkama
Režija: Barbet Šreder
Uloge: Sandra Bulok, Rajan Gosling (SAD, 2002)

      Srđan Vučinić
       Tema "savršenog zločina", dela dve intelektualno superiorne individue koje prestup čine ne bi li dokazali neograničenost vlastite slobode i pravo jačeg u skladu sa imoralističkim premisama - sve to izgleda prepoznatljivo, kao podsećanje na neku bolju prošlost, barem u domenu filmskog trilera. Taj triler je i nužna parafraza (i dajdžest-izdanje) "filozofeme" koju Raskoljnjikov izlaže u "Zločinu i kazni", pa i bezbrojnih varijanti ničeovskog učenja o natčoveku. Tako je u klasičnom delu filmske umetnosti, "Konopcu" Alfreda Hičkoka, tip Raskoljnjikova praktično podeljen na dve polovine, dva lika: prvi je jači, beskrupulozan, lišen svakog moralnog obzira; drugi je znatno slabiji, podložan osećanju krivice - i baš taj ostatak ljudskosti biće glavna pukotina u savršenom zločinu.
       Sličnim putem kreće i Barbet Šreder u "Ubistvu po stavkama", s tim što su ovde genijalne ubice (dvojica gimnazijalaca) samo antagonisti radnje. Naravno, u prvom planu je lik žene-detektiva (odnosno filmska zvezda Sandra Bulok koja je ujedno i producent filma). Treba reći da se, zahvaljujući osnovnom sukobu, Šreder dobrim delom uklapa u jedan od trendova holivudskog trilera u protekloj deceniji - a to je napor detektiva u dešifrovanju gotovo umetničkog "rukopisa" najmonstruoznijih zločina. Briljantni filmovi Dejvida Finčera predstavljaju izuzetke u okviru ove serije, dok je ostalo mahom vredno zaborava. "Ubistvo po stavkama" nesumnjivo ima određene kvalitete: pre svega, preciznost u detaljnoj rekonstrukciji zločina, zatim i vešto vođenje paralelnih tokova radnje, čime se potezi istrage na zanimljiv način dopunjuju sa potezima prestupnika. Problem je, međutim, u tome što Šreder ne ide dalje od spoljašnje perfekcije.
       I tu je ona neumoljiva provalija koja deli majstora trilera kakav je Hičkok od bezbojnih reciklaža i neinventivnih zanatlija. (Možda je zbilja nepravedno porediti Šredera sa Hičkokom, no treba naglasiti da je ovaj izvođač radova Sandre Bulok izborom žanra i motiva sam sebe doveo u tu poziciju.) Dakle, Šreder pada već na osnovnom Hičkokovom zahtevu po kojem "film ne sme biti dosadan". "Ubistvo po stavkama" je neoprostivo razvučeno, sa mnoštvom suvišnih scena koje u potpunosti eliminišu napetost, tu elementarnu intenciju trilera. I dok nas "Konopac" (snimljen u svega osam kadrova, čime se bliži aristotelovskom zahtevu za jedinstvo vremena) čini gotovo sudionicima morbidne večere za kojom i roditelji obeduju, ne sluteći da je ispod trpeze leš njihovog sina - dotle smo u "Ubistvu po stavkama" samo hladni, nezainteresovani posmatrači ekspertske analize, sprovedene od strane likova koji ne zaslužuju ni minimalan stepen identifikacije.
       Poslednja trećina filma nudi neku vrstu obrta: detektivki (Bulokovoj) vraćaju se traume iz prošlosti koje su u neobičnom saglasju sa datim slučajem (jedan od dvojice ubica je projekcija njenog davnog ljubavnika i dželata). Kao da je tek pri kraju reditelj osetio potrebu da spase što se spasiti može, da ovoj beskrvnoj priči ubrizga malo života. No, pravi film gradi se od prve scene, a naknadne intervencije u finalnom delu po pravilu su izveštačene, i kao takve nedovoljna kompenzacija za propušteno.
       "Ubistvo po stavkama" još jedan je od primera koji govore o rapidnom opadanju inventivnosti holivudske produkcije, posebno u okvirima trilera čije su žanrovske matrice verovatno i najistrošenije.