Jedna od najvećih jugoslovenskih kulturnih manifestacija, Grad teatar, posle 15 godina postojanja platila je danak politici i besparici. Da li je za Crnu Goru nedostižna suma od 500 hiljada evra, koliko je ranijih godina trošeno za 50 dana festivalskog programa? Upućeni kažu da je toliko koštao "Hazarski rečnik" u Centru "Sava"

      Kad je Velibor Zolak prošle nedelje saopštio de se zbog nedostatka sredstava prekida program XVI festivala Grad teatar i da podnosi ostavku na mesto direktora, mnogi su to doživeli kao povlačenje končića kojim je prošlog leta počelo paranje mukotrpnog rada dugog jednu i po deceniju. Bilo je to nagovešteno odlaskom direktorke Festivala Branislave Liješević u Beograd, kao i povlačenjem predsednika Crne Gore Mila Đukanovića sa mesta predsednika Saveta ove manifestacije. Tog trenutka je bilo jasno da nema više dvojca koji je od ove manifestacije napravio najbolji kultuno-marketinški proizvod crnogorske vlasti tokom devedesetih.
       Đukanovićev politički monopol po svoj prilici broji poslednje zaveslaje, a profesorka kljiževnosti iz Beograda se trijumfalno vratila u svoj grad kao direktorka Centra "Sava". To je, u četiri oka priznaju oni koji su Branislavu Liješević kandidovali za ovu funkciju, zaslužila svojom nesebičnošću kad je reč o angažovanju beogradskih umetnika u izvođenju predstava Grada teatra. Dok je bilo novca, bila je prema njima nesebično darežljiva. I oni su joj se lepo zahvalili. Moguće su pretpostavke da bi staklena novobeogradska građevina mogla da postane "zgrada teatar". Inscenacija "Hazarskog rečnika" na to navodi. Prema nekim izvorima, samo Tomaž Pandur i njegova družina koštaju 500 hiljada evra (do danas se ne zna ko je i koliko finansirao ovaj projekat), tačno koliko je koštalo 50 dana letnjeg programa u Budvi!
       Crnogorski predsednik ima u ovom trenutku ozbiljnijih briga i problem festivala u Budvi sigurno mu ne utiče na inače nemiran san. Njegova partija je na nedavno održanim lokalnim izborima u Budvi ostala bez vlasti. Pobedu je odnela "neprincipijelna" koalicija Liberalnog saveza i Zajedno za Budvu. Direktor Velibor Zolak svoju ostavku objašnjava činjenicom da će nova vlast uskoro ionako postaviti novog direktora Festivala. Za neupućene treba reći da je Zolak, zajedno sa Ljubišom Ristićem, Svetozarom Marovićem i Radetom Šerbedžijom, pre 16 godina osnovao ovaj festival kao deo JU festa, manifestacije koju su sačinjavali Letnji festival umetnosti na Paliću i Grad teatar u Budvi. Već idućeg leta je ta skojevska ideja tandema Ristić-Šerbedžija propala i Grad teatar je postao samo budvanski, jugoslovenski i međunarodni.
       Godine 1990. na čelo Festivala je došla Branislava Liješević i uspela da u godinama raspada Jugoslavije održi zavidan nivo programa. Neki umetnici, poput operske primadone Dubravke Zubović, smelo su izjavljivali da je Budva preuzela primat Dubrovniku i tako se sve manje čeznulo za Letnjim igrama podno Srđa, a sve više hrlilo na Citadelu. Više od hiljadu umetnika iz zemlje i inostranstva posetilo bi tokom mesec i po dana Budvu i ona je postala in.
       U prisećanju na uspeh, ne treba zaboraviti da je leta 1992. na adresu Grada teatra stigao telegram sledeće sadržine: "Bubnjevi boga Marsa isuviše su se približili našim prostorima a to znači da nije vreme za muze niti za 'Bogojavljensku moć'. Nećemo vam, nažalost, doći ovog leta. Pozdrav, Jugoslovensko dramsko pozorište."
       Generalni pokrovitelj Festivala tog leta 1992. bio je Jezdimir Vasiljević, poznatiji kao gazda Jezda, odnosno njegova banka "Jugoskandik".
       U godinama sve čvršće vlasti Slobodana Miloševića u Srbiji i njegovog sve većeg udaljavanja od Mila Đukanovića, festival u Budvi je postao i svojevrstan azil za umetnike, pisce, glumce i reditelje, a pesnik Milan Komnenić je jednom prilikom, sedeći na terasi hotela "Mogren", uzviknuo: "Ima li nekog ko nije došao u Budvu!?" Bio je tada i Matija Bećković, posle decenija izgnanstva, prvi put, i na Trg pesnika su pešice došli neki ljudi iz Rovaca, da se uvere da postoji!
       Politička prepucavanja su neminovno pratila ovako moćnu manifestaciju čije su predstave osvajale sve nagrade na Sterijinom pozorju i drugim festivalima. Crnogorsko narodno pozorište je kukalo kako ih nema u Budvi iz političkih razloga, a Svetozar Marović je uzvratio da će doći čim budu imali dobru predstavu.
       Onda je 2000. godine na Savetu festivala otvoreno eskalirala netrpeljivost pojedinih crnogorskih umetnika i stvaralaca spram ovako koncipirane manifestacije. Kao da se sve smestilo u onu tanku liniju između crnogorske inferiornosti i samodovoljnosti. Neki članovi Saveta su se prisetili nagrade "Stjepan Mitrov Ljubiša" dodeljene Matiji Bećkoviću, i to im se nije dopalo. Reditelj Blagota Eraković je bio nedvosmislen kada je izračunao da ovo priznanje od 1993. godine nije dobio nijedan umetnik iz Crne Gore. Napominjući da se Grad teatar finansira iz republičke kase, postavio je pitanje njegovog "nacionalnog interesa".
       U ovom svetlu treba gledati i na ljutnju glumca Bora Stjepanovića koji je prošlog leta odbio da glasa za nagradu Grada teatra glumcu Svetozaru Cvetkoviću. Svoj bes je objasnio tvrdnjom da se ovaj festival održava "zbog protokola, medija, ali i zbog para koje izvesni ljudi tu zarađuju".
       Da li se, na kraju, ovog leta dogodio nasrtaj politike na kulturu? Ili je rok trajanja Budva teatra iscurio onog trenutka kada je DPS izgubio vlast u Budvi? Čini se da u ovom trenutku nema ni ljudi ni koncepcije festivala koji bi se vratio slavi i sjaju koji je imao tokom devedesetih. Izgleda da se u Crnoj Gori niko mnogo i ne potresa zbog toga. Jedino im je malo frka što nema turista. A kraj je jula. Ima li to, možda, neke veze sa očiglednom eutanazijom Grada teatra?
      
       RADMILA STANKOVIĆ