Da li će želje i čestitke Evropske unije i Amerike po pitanju autorskih prava, čije je nipodaštavanje kod nas dostiglo razmere organizovanog kriminala, podstaći promenu prioriteta države koja se, doduše, jasno oglasila u borbi protiv piraterije?

      Zaboravite na dane "Matriksa" pre bioskopske premijere. Za sada plišani korbač, ali i tapšanje po ramenu kako evropskih, tako i američkih delegacija koje nam sve češće dolaze u goste, polako i sigurno bacaju u prošlost retku veselu posledicu sankcija - kršenje autorskih prava bez ikakve opasnosti po prekršioce. Koliko polako, zavisi od volje političkih igrača, trenutno zaokupljenih drugim problemima, kampanjama i kapitalnim zakonima neuhvatljive brzine usvajanja, a tokom čije pauze u rešavanju, eventualno, tu i tamo, uskoči jedva trodnevno čistilište ispred SKC-a, odnosno nedavno zaplenjenih 750 000 piratskih CD. Međunarodna zajednica, međutim, ne deli listu prioriteta s našom lokalnom zajednicom. Oni i dalje uredno primećuju ono na šta smo mi svikli - krađu na svakom ćošku.
       Kako drugačije nazvati neovlašćenu prodaju tuđe imovine? To što svojinu i dalje doživljavamo kao stambenu ili voznu jedinicu, što nismo shvatili da postoji i pojam intelektualne svojine (o drugom delu autorskog prava, moralnom delu, o tom-potom), ne znači da treba da zloupotrebljavamo reč piraterija, za koju se, čak, može reći da u Srbiji predstavlja eufemizam za krađu. Da se razumemo, zapadni svet nije operisan od kršenja autorskih prava, nije ni od droge, ni od prostitucije... ali teško da se u većini zemalja nelegalne kopije, naročito u muzičkoj industriji, prodaju na svakom ćošku, u regularnim prodavnicama i da se još i stavljaju u izloge i čuvaju senzorima na ulaznim vratima!
      
       Bugarska škola
       Beogradska policija zaplenila je nedavno fabriku za izradu pirata na Zvezdari: 750 000 diskova i mašine, najveće za takvu vrstu proizvodnje u Evropi. Mašine su, pokazalo se, uvezene iz Bugarske (ni carinska kontrola nam ne radi kako treba), što se, možda, moglo i pretpostaviti s obzirom na činjenicu da su Bugari legendarne fabrike za pirate zatvorili tek 1998, pod nepodnošljivim pritiskom Zapada. Takođe, po gradu se priča da je suvlasnik problematičnog preduzeća General Disc Technologdž upravo Bugarin, a da je "naš čovek" izvesni Milan Gavrilović. Ove i još neke navode, kao što su da je vrednost mašina napravljenih u Italiji daleko veća od prijavljenih pola miliona DEM, nismo mogli da proverimo u policiji (na faks nije odgovoreno), koja, uzgred, ni u zvaničnim informacijama, sasvim neobično, nije saopštila kako se zove direktor i vlasnik firme.
       Količina uhapšenih diskova sasvim sigurno nije bila namenjena ipak skromnoj srpskoj teritoriji. Sumnja pada na tržišta Rusije i Ukrajine (Ukrajina je već na crnoj listi zbog piraterije). No, od naročite važnosti jeste to da se država toliko dobro pokazala u očima sveta, da je, kako NIN saznaje, čak i britanski ambasador u Beogradu Čarls Kraford uputio čestitku ministru Dušanu Mihajloviću na uspešno obavljenoj akciji suzbijanja piraterije očigledno panevropskih razmera.
       Piraterija u filmskoj, video i muzičkoj delatnosti ohladi naš budžet za oko 70 miliona evra. Najveći broj miliona (50) ide baš na ime neplaćenog poreza u muzici i zato ćemo se zadržati na ovoj grani, u inat razradi pikantnih detalja iz ostalih oblasti industrije zabave. Rečju, pored izanđalih tačaka tipa "ni RTS do juče nije plaćao prava autorima" (fenomen košuljica) i skidanja teheranskog melosa - zanemarićemo detalje: od toga da kod nas i pravna lica, javne ustanove koriste softverske pirate, da svaki klinac poseduje zavidan nivo znanja o kompjuterskim programima za koje američki roditelji moraju da se zagrcnu i zarade, preko uveliko ispiratizovanih Men in black, do glasine da Beogradom kruži mercedes koji video-klubovima nudi DVD sa srpskim menijem (iako se kod nas DVD i ne proizvodi!).
      
       Svi gube
       Poznavaoci prilika, autori, tj. izvođači, tj. nosioci prava - mada ne i potrošači - reći će da u još važećoj predstavi zapravo svi gube. Vlasnik izdavačke kuće "Automatik" i potpredsednik grupacije diskografa Srbije Slobodan Nešović zastupnik je Njarner-a i BMG-a za Jugoslaviju. Šest godina se bavi zastupništvom i, uprkos "slabo nam se isplati", nema nameru da odustane od principa, od bilo čega zbog "neuređene oblasti, zato što se ovde krade". Prilično je ljut na medije koji zamenjuju teze i debakl na našoj sceni autorskih prava pravdaju niskim standardom i hit cenama pirata. "Ne radi se ovde o tome da li je nešto skupo, ili nije. Radi se o nečemu što se krade, o krađi intelektualne svojine... Ako mogu ulje i šećer da poskupe deset puta u poslednjih godinu dana, zašto diskovi ne bi mogli da koštaju onoliko koliko zaista koštaju?"
       Istina je da se mnogi ponašaju kao da se bez diskova ne može: "I ja bih voleo da imam tri stana, pa nemam." A sve, prirodno, ima svoju cenu. Diskovi je kod nas nemaju. U stvari, plaća se prazan disk plus sitni troškovi narezivanja. Kompjuterski rezač košta stotinak maraka i dnevno može da iznedri i do 150 izdanja, popularnih "rezanaca".
       Kad smo kod cena, u "Automatikovom" licencnom repertoaru kasete koštaju isto koliko i domaće - 150 dinara ("najjeftinija kaseta na svetu"), dok su diskovi jeftiniji za 30, 40 odsto u odnosu na Zapadnu Evropu ("jeftiniji ne mogu da budu"). Stranci, dakle, imaju razumevanja za našu ekonomsku situaciju. "Kad se govori o pirateriji, moraju se imati u vidu dve stvari: da je to kriminal i, s druge strane, pozitivne posledice posle oslobađanja od te napasti." Budžet bi se punio, "ne bismo molili za donacije", pravili bi se raznorazni socijalni programi, modernizovala pozorišta, filharmonija, otvorila bi se nova radna mesta u moćnoj industriji zabave, "ovi klinci ne bi čučali u kioscima za 100, 200 maraka i radili potpuno nekreativan posao", otvorio bi se prostor za strane investicije. Do tada, kopija Madoninog albuma biće pet puta jeftinija od bilo kog domaćeg pop izvođača. I koga onda država štiti?
       Pirati su pirati, ne treba razdvajati domaće i strane, odnosno stranom gledati kroz prste. Domaći repertoar pazi svaka odgovorna država. "Sva dobit ostvarena od prodaje stranih izdanja, ulagala bi se u domaća. Takav je princip svuda u svetu", dodaje Nešović. Uz to, u prodavnicama se ne bi smanjio promet novca. Samo bi broj prodatih nosača zvuka bio manji. "Prodavalo bi se pet ili 20 diskova dnevno, što je normalno, a ne 50 do 100. Uostalom, kako to da Amerikanci kupuju dva diska mesečno, a mi 20?" Nešović naglašava da se nikom ne oduzima pravo na muziku, može se, podrazumeva se, presnimavati, kao nekada s ploče na kasetu - za kućnu upotrebu.
      
       Brza primena
       Stepen nepoznavanja i nepriznavanja važnosti intelektualne svojine ogleda se i u tome što mnogi autori i nosioci prava i ne znaju da postoji Savezni zavod za zaštitu intelektualne svojine (doduše, do 1994. zvao se Zavod za patente), telo koje se u drugim državama po pravilu izuzetno visoko kotira i gotovo uvek je formirano na saveznom, federalnom nivou.
       Šef odseka za autorsko i srodna prava u Zavodu mr Ljiljana Rudić-Dimić - prethodno napomenuvši da je termin piraterija pogrešan, pravi je piratstvo - kaže da se za jesen spremaju izmene i dopune Zakona o autorskom i srodnim pravima iz 1998. godine (šesti po redu od 1929; Zavod osnovan 1920): "Treba da se promeni nešto malo manjkavosti, više kozmetičke prirode, da bi bio pravi evropski zakon koji se brzo primenjuje." Suština je, ponavljamo, u brzoj primeni, operativnosti, nikakve vratolomne izmene se ne planiraju. Jer: "Niko nikad nije čuo da je neko bio u zatvoru tri meseca, ili tri godine za kršenje autorskog prava."
       Primedbe se svode na član po kojem se gonjenje za krivična dela koje zakon predviđa preduzima po privatnoj tužbi, ne po službenoj dužnosti. Tim pre što, dodajmo, tužilac često nema realne mogućnosti da pribavi dokaze koji bi potkrepili njegovu tužbu, pa se zato autori teško odlučuju na sudsku zaštitu svojih prava. Ni potrebna saradnja zakonodavnih, sudskih i izvršnih organa nije na zadovoljavajućem nivou. Gospođa Rudić-Dimić naglašava važnost edukacije, medijske kampanje, objedinjavanja akcija, detaljnijeg apostrofiranja nadležnosti, odgovora na pitanje šta uraditi sa zaplenjenom robom. I deo ekipe SUP-a Beograd, zadužen za borbu protiv privrednog kriminala, te tako i za piratstvo, nema dovoljno ljudi, fali im dopunsko obrazovanje, oprema, jer se često dešava da ljudi na terenu ne mogu da razaznaju pirat od originala budući da je, opet često, cena opredeljujući indikator.
       Istovremeno, ugledni svetski eksperti uporno aminuju najavljena poboljšanja na tržištu i ne prestaju da očekuju - više. Tako je Beograd sredinom jula posetila visoka delegacija Međunarodne federacije fonogramske industrije (IFPI) koja je, u prisustvu članova američke ambasade u Beogradu, veoma pohvalila dosadašnje napore i istakla da je zaplena na Zvezdari najveća jednokratna akcija u Evropi, s najvećim rezultatom. (Međunarodna zajednica, inače, insistira na zabrani sve krivotvorene robe, znači i na "levisu" iz Pazara.)
       Nama je jasno da pre možemo da izvozimo muziku i film, nego, recimo, automobile. Zašto smo onda dozvolili da slovenačka firma bude najveći izvoznik srpske etno-muzike (da zažmurimo na slovenački patent ajvara)? Da li je piratstvo u muzici odavno iskoračilo iz ulične zabave u prostor organizovanog kriminala punog monopola, lobija, gde svega nekoliko ljudi zarađuje ogroman novac? Republički ministar kulture Branislav Lečić reče da "ofanziva protiv pirata tek sledi". Ali, gusari ispred SKC-a, koji finasira država, i danas su tamo, kažu upućeni - bez ikakve dozvole, ne samo po osnovu (ne)otkupljenih autorskih prava. "Nečinjenje je pozivnica za sve vrste pirata i, ako to dozvolimo, imaćemo dugoročan problem", izjavljuje Nešović.
       Radne grupe za rešavanje problema piratstva, pod pokroviteljstvom Vlade Srbije, već su naišle na problem - hologramske markice. Lečić ih je najavio, ali za sada ništa od njih. Nešović smatra da se od njih "odustalo", a Ljiljana Rudić-Dimić da se "zastalo". O saradnji republičkog i saveznog nivoa ona kaže da se "do sada radilo o poluautizmu". A propis prvi treba da je savezni, dok za piratima treba da jure republičke institucije.
       Od sobnih manufaktura do "plantova", što u okolini Beograda, što u Podgorici (nije dokazano), krug pulsira i čeka konačni obračun. Mnogi su skeptični. Ljiljana Rudić veruje, međutim, da će se do napretka doći mnogo brže nego što se misli. "Najozbiljniji je uticaj spolja, Evropa ga vrši kroz Evropsku uniju, a Amerika kroz Svetsku trgovinsku organizaciju." Pitanje je prioriteta. Dokle će se država vaditi na bitnije stavke i afere produžavajući nekadašnju politiku brige o kolektivnoj hipnozi, socijalnom miru.
       Što se tiče stranih delegacija, čini se da se nećemo još dugo obrazovati i zabavljati za džabe. Kancelarija trgovinskog predstavnika SAD priprema specijalni "301" izveštaj o trgovinskim partnerima Amerike i ima u vidu poštovanje propisa za adekvatnu i efektivnu zaštitu intelektualnih prava. Kinezi i Bugari bolno su osetili podizanje problema na najviši državni nivo, pretnje trgovinskim sankcijama. Danas se i mi pominjemo.
      
       ANA VUČKOVIĆ