Umesto da se pokupimo svi i zahtevamo da se pruga skloni, mi trpimo da nam vagoni prolaze kroz mozak čekajući da nas pomore kao u Aušvicu. Tridesetak cisterni i dalje stoji već nedelju dana a da se ne zna šta je u njima

      Dorćolski triler sa amonijakom, nedelju dana posle, nije više ekološka već sociopatološka priča. Iako još nema zvaničnog saopštenja (!?), manje-više zna se kako je i zašto iscurio amonijak iz cisterni na teretnoj železničkoj stanici na Dorćolu, u srcu Beograda, ali ne zna se zašto Dorćolci ćute. Jer, da se ovako nešto desilo u Nemačkoj, ne daj bože, Švajcarskoj, stanovništvo bi polegalo po šinama i tu više nijedan voz ne bi prošao.A Dorćolce je teško nagovoriti i da kažu nešto za novine. O nekoj spontanoj građanskoj ekološkoj inicijativi nema ni govora. U nedelju, na BK televiziji, u emisiji Maska nedelje, dorćolski triler nije bio događaj nedelje. Kako su Dorćolci, iz prve ruke, doživeli amonijačnu dramu? Reklo bi se - dosta apatično.
       Dragan Timotijević (60) iz ulice Tadeuša Košćuška, kaže: "Stanujem pedeset metara od pruge, Tog dana sam prolazio u 17,30 preko pasarele iznad pruge. Kiša je stala i bilo je veliko isparenje. Cisterne su bile desetak metara od stambenih zgrada. Kad sam stigao kući, osećao sam mučninu, povraćalo mi se. Tek kada sam pošao u grad u 21,15, video sam vatrogasce i policiju i saznao da je amonijak iscurio iz cisterni. Nisu nas, dakle, ni upozorili na ekološki akcident, a kamoli da su preduzeli evakuaciju. Tri dana posle toga imao sam bolove u predelu jetre."
       I Duško Pavićević (47) iz ulice Dunavski kej, kaže: "Stanujem na deset metara od pruge. Imam ženu i dvoje dece. Osetili smo jak neprijatan miris, zatvorili smo prozore i svi smo osećali jaku mučninu. Tek oko pola deset uveče došao je policajac koji je rekao jednoj našoj komšinici da svi zatvorimo prozore. Nije rekao zašto i nastala je panika, pa je počelo po zgradi da se priča da iz vagona zrači radijacija!? Ispod naših prozora su stalno vagoni a mi ne znamo šta je u njima. Pri tom, sirene od lokomotiva pište i u pola noći, te smo i zbog te nesnosne buke pod permanentnim stresom."
       Boško Stanić (40) iz Tadeuša Košćuška živi sa ženom i dve ćerke. On kaže: "Kada smo shvatili da se nešto dešava, otišao sam do pruge, policija je bila blokirala pasarelu. Tamo sam tek saznao da se amonijak prosuo po pruzi. Vratio sam se kući i mokre peškire smo stavljali po prozorima i tako do ujutru."
       Šta kaže zvanična verzija?
      
       Kvar
       Iako zvaničnog saopštenja još nema, iz mozaika izjava koje su dali nadležni, desilo se sledeće. Na koloseku pruge koja prolazi kroz centar Beograda od glavne železničke stanice do Pančevačkog mosta, u teretnoj železničkoj stanici u naselju Dorćol, u sredu 10. jula, oko 19.30 časova došlo je do izlivanja osamdesetoprocentne amonijačne kiseline iz dve cisterne koje su bile u kompoziciji od 14 vagona. Da opasnost bude veća, kompozicija se nalazila desetak metara od višespratnica u naselju 25. maj pored Dunava.
       Na mesto nesreće došli su stručnjaci beogradskog Zavoda za zaštitu zdravlja i vatrogasci. Prema rečima Milana Jovanovića, komandanta Vatrogasne brigade Beograd, intervenisala su četiri specijalizovana vozila i 15 vatrogasaca, opremljenih za rad sa opasnim hemijskim materijama. Stručnjaci iz Zavoda za zaštitu zdravlja tvrde da koncentracija iscurelog amonijaka nije prešla dozvoljene granice. Eksperti beogradske policije tek treba da utvrde kako se desila havarija. Prema prvim (i poslednjim) informacijama, kompozicija sa amonijačnom kiselinom bila je upućena za Novi Sad, ali zbog kvara lokomotiva, ostavljena u centru Beograda i to u gusto naseljenom delu grada, na Dorćolu. Interesantna je izjava Radovana Draškića, člana gradske vlade: Problem je nastao zbog toga što je voz bez nadzora stajao u blizini naselja i mi smo od uprave ŽTP-a odmah zatražili zvaničan izveštaj, ali ga još nismo dobili. To me ne čudi jer smo, u vreme incidenta, jedva pronašli nekog ko bi voz obezbedio. U ŽTP-u, pak, kažu da je Azotara u Pančevu jedino odgovorna za prevoz, a da železnica samo prevozi ovakve pošiljke. Inače, u ŽTP-u tvrde da su cisterne bile potpuno ispravne.
       Anđelka Mihajlov, ministarka za zaštitu životne sredine, kaže da nemamo propise koji u potpunosti regulišu transport opasnih materija. Postojeći savezni zakon nije usaglašen ni sa Ustavom ove Jugoslavije, a uskoro ćemo imati drugu državu. Postoji, dakle, zakonska praznina oko davanja saglasnosti na prevoz opasnih materija unutar zemlje. Saglasnost za prevoz eksplozivnih materija daje MUP, za prevoz radioaktivnih jonizujućih materija nadležno je naše ministarstvo, a za sve ostale opasne materije postoji - pravna praznina.
      
       Suština
       Sada će, verovatno, da se ispostavi da niko nije dao saglasnost za prevoz amonijaka iz Pančeva za Novi Sad zato što za to niko nije ni nadležan.
       Ko će onda da odgovara za dorćolski slučaj?
       Anđelka Mihajlov kaže: "Može da odgovara, eventualno, onaj radnik na železnici koji je ostavio cisternu bez nadzora dva sata na tom sporednom koloseku, ali to nije suština."
       A šta je onda suština?
       Ministarka Mihajlov, smatra da je najvažnije da se novim zakonom o sistemu zaštite životne sredine odrede rute za transport opasnih materija kroz Beograd i uopšte kroz Srbiju.
       To, međutim, ne znači da će se ne Dorćolu nešto promeniti. Jer je teretna pruga projektovana kroz srce Beograda, a za njeno izmeštanje nema para tako da onaj ko hoće da živi u Beogradu, pa i na Dorćolu, osuđen je na život pod stalnim rizikom.
       I Miljan Vuksanović, izvršni direktor ekološke nevladine organizacije E4, takođe smatra da, u ovom trenutku, zbog nedostatka sredstava, ne može biti govora o izmeštanju dorćolske železničke stanice i da nam je jedini spas od ekoloških katastrofa u uvođenju stroge tehnološke discipline prilikom transporta opasnih materija. I Vuksanović, kao i ministarka Mihajlov, smatra da onaj ko živi u Beogradu, mora da se pomiri sa životom uz rizik od ekološke katastrofe.
       Povodom dorćolskog ekoakcidenta oglasila se i Vlada u senci Demokratske stranke Srbije. U saopštenju, između ostalog, piše: Ovaj incident koji je mogao da se pretvori u katastrofu neslućenih razmera, i ćutanje nadležnih, svedoči da iza floskule o novoj ekološkoj politici Vlade Republike Srbije ne stoji ništa osim propagandnog karavana koji je zimus prokrstario Srbijom, promovišući zakon koji nije donet, skupih bilborda i praznih najava inostranih donacija koje nikako da stignu. Još jednom se pokazalo da su za odgovorno upravljanje državom potrebni stručni i odgovorni ljudi čime aktuelna vlast ne može da se pohvali.
      
       Depresija
       Dr Olgu Đosić, ministarku zdravlja i životne sredine u Vladi u senci, pitamo: Kako tumači apatično ponašanje Dorćolaca čak i kada im je sam život ugrožen?
       Ona kaže: Toliko se svašta dogodilo, ne samo u poslednjih deset godina, već, i od 5. oktobra naovamo, da je malo reći da su građani zapali u apatiju.
       Miljan Vuksanović iz E4 dodaje: "Tragikomičan način na koji se vodi dnevna politika u našoj zemlji bacila je građane ne u apatiju, već, u duboku depresiju tako da oni više ne reaguju čak i kada je u pitanju njihov goli život."
       To kaže i Dorćolac Dragan Timotijević, sa početka teksta.
       Takav smo narod. Umesto da se pokupimo svi sa Dunavskog keja i Tadeuša Košćuška i poležemo na prugu i zahtevamo da se pruga skloni, mi trpimo da nam vagoni prolaze kroz mozak čekajući da nas pomore kao u Aušvicu. Tridesetak cisterni i dalje stoje već nedelju dana a da se ne zna šta je u njima.
       Long lajf, Dorćolci!
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ