Na ulasku u drugo polugođe 2002. nijedan kilogram mesa u Evropu još nije izvezen. U čemu se onda razlikuju njihove šnicle od naših?

      Kvota od deset hiljada tona mesa koliko je Jugoslaviji za izvoz u Evropu odobrila Evropska unija, a koju su naši političari predstavili kao već završen posao, zapravo je samo politički gest dobre volje, svakako značajan, ali koji sa stručnog aspekta ne znači gotovo ništa jer posao tek tada počinje. Pogotovo, što ni prošlogodišnja kvota nije iskorišćena jer bivše Savezno ministarstvo za poljoprivredu nije u praksu sprovelo nijednu meru kako bi se obezbedili uslovi za izvoz u Evropsku uniju, što je mnogo teže od pukog podnošenja liste izvoznih klanica. Kako se desilo da naš ambasador u Briselu pred visokim predstavnicima Evropske unije u izvozne prioritete svrstava izvoz puževa ili kozjeg mesa kojim ni kamion ne možemo da napunimo? No, pomenutog ministarstva više nema a na ulasku u drugo polugođe 2002. nijedan kilogram mesa u Evropu još nije izvezen. U čemu se onda razlikuju njihove šnicle od naših? Šta je sa našom naširoko čuvenom bebi - bif junetinom koju niko nije mogao dovoljno dobro da "iskopira", koju su naročito voleli Englezi ali i kontinentalni Evropljani, pa mlada jagnjetina sa juga Srbije umesto koje sada u Evropu putuju jaganjci iz Makedonije zbog kojih su naši veterinarski inspektori i nostalgični i ljuti, dežurali na granici sa Makedonijom po čitavu noć?
      
       Dokazi
       Kada uopšteno govorimo o (ne)mogućnosti izvoza naše hrane, a pogotovo mesa, u Evropu, često mešamo pojmove kvaliteta i zdravstvene ispravnosti, koji su u suštini potpuno različiti. Jedan komad mesa je kvalitetan ako je jedar, pun mišićnog tkiva, bez žila i masnoće, ali i takav, može da bude inficiran nekim virusom, pa da istovremeno bude i kvalitetan i zdravstveno neispravan. U ovom slučaju su kvalitet i ispravnost potpuno razdvojeni i suprotstavljeni. Za izvoz našeg mesa presudnija je zdravstvena ispravnost nego kvalitet, kaže dr Ilija Tadić načelnik odeljenja savezne i granične veterinarske inspekcije. "Nije problem u kvalitetu našeg mesa ni u zdravstvenoj ispravnosti i ja odgovorno tvrdim da je naše meso zdravo. Problem je u dokazima da je to tako. U jednoj ustrojenoj papirologiji i sistemu kontrole u kojem sve mora da bude napismeno." Izgleda da nam Evropska unija i dalje ne veruje na časnu reč, a možda njihovi strogi veterinarski inspektori sumnjaju i u naše higijenske navike jer kod njih ne postoji slobodno klanje stoke. Ne može u domaćinstvu da se zakolje pile pa da se odnese na pijacu, što nama izgleda potpuno normalno. "Evropska unija traži kontrolu kritičnih tačaka u proizvodnji i preradi i praćenje toga, kontrolu antibiotika, hormona, lekova i štetnih materija koje se iz organizma životinje ne izlučuju u kratkom vremenskom roku, a mi takvu kontrolu ne sprovodimo rigorozno. Za izvoz mora da bude sve apsolutno pregledano, nema više slučajnog uzorka. Ako dođe do primene lekova kod nekih goveda u toku tova, ona moraju da budu obeležena", kaže Miloš Pavlović, pomoćnik republičkog ministra za poljoprivredu nadležan za veterinarstvo. A evo šta u prevodu znači "nesprovođenje rigorozne kontrole": čak i u klanicama evidentiranim za izvoz mesa ne postoji dovoljan broj veterinarskih inspektora, oni nisu dovoljno obučeni za pregled životinja i nemaju jedinstvene standarde i kriterijiume u primeni propisa. Ne postoji šef veterinarske inspekcije a samim tim ni efikasna kontrola i koordinacija inspektora u jednom pogonu. Ne postoje zapisnici i precizni podaci o naređenim merama i rokovima za otklanjanje nedostataka a u nekim klanicama veterinarski inspektori ne sprovode i nemaju evidenciju za republički program biorezidua (kontrola hormona i antibiotika u mesu).
      
       Stomak
       Da bismo poštovali stroga evropska pravila sa kojima smo se bar na papiru usaglasili pa nije jasno zašto ih ne zovemo "našim strogim pravilima", morali bismo za početak da imamo mnogo više inspektora ali ne onih koji će da se šetaju po supermarketima nego onih koje treba uterati u čizme i hladnjače (upravo ovih dana treba da se raspiše konkurs za veterinarske inspektore). Svaku liniju klanja, pojašnjava dr Tadić, moraju da prate četiri inspektora koja su raspoređena na različitim mestima, a mi imamo samo po jednog tako da samo delimično primenjujemo propise. Dakle, tvrdi Tadić, kontrole postoje, rade se, samo sa umanjenim brojem ljudi. U Srbiji postoji 400 veterinarskih inspektora, a da bi se program kontrole sproveo u potpunosti, trebalo bi da ih bude 600 što opet, u procentima, znači da se kontrola sprovodi oko 60 odsto. Ne uzme se sa teritorije neke opštine u toku godine uzorak sa 50 goveda koliko je propisano nego sa pet. Pa kako onda možemo da tvrdimo da nam je meso zdravstveno ispravno? Nikako, sem naopakom logikom da je naš stomak za razliku od drugih pokazatelja kvaliteta sto posto siguran. Dok se ne razbolimo, pouzdani su i izveštaji sanitarnih i veterinarskih inspekcija. Najbezbedniji su potrošači koji meso kupuju u velikim državnim prodavnicama ali i stanovnici mesta kroz koja je prošla rednja trihineloze, slinavke ili šapa pa vode računa gde i šta kupuju. Poslednji veliki "trovač" javio se zimus u Zrenjaninu. Trgovac nije imao štošta od potrebnih dozvola za rad, a takvom nije strano da pomeša pregledano i ono drugo meso, pa je otrovao preko tri stotine ljudi među kojima je bilo i onih koji su trihinelu u kobasici "prokrijumčarili" i do kraljevstva "ludih krava". Trgovac je, koliko znamo, u zatvoru.
      
       Strah
       Ako nam "lude krave" nisu došle glave u svom izvornom obliku, velika je opasnost da indirektno hoće. Razumljiv strah od nove bolesti pretočila je Evropa u nove propise koji kažu da se ne može uvoziti meso ni iz jedne zemlje koja nije identifikovala svoje životinje, što u našem slučaju znači da svaka krava, koza ili ovca u Jugoslaviji mora biti obeležena da se zna od koga je, čija je, ako je bila bolesna od čega je bolovala i kako se lečila. Tako se sprovodi zdravstvena kontrola životinja. Propisi su na snazi od januara ove godine, a za sada je samo Poljskoj odobreno odlaganje roka poštovanja propisa. Možda će i nama, ali veliki posao nas čeka. Uskoro će biti raspisan javni konkurs za nabavku instrumenata kojima će se obeležavati životinje mada se još ne zna ko će to da radi a ni kako će. Ali se sigurno zna da će potrajati nekoliko godina. To ipak ne znači, kaže Pavlović, da za sve to vreme nećemo izvoziti meso. "Ukoliko Italijani budu prihvatili dosadašnji način obeležavanja stoke, moći ćemo da im izvozimo meso. Slovenci nisu prihvatili naš postojeći sistem obeležavanja i neće da uvoze meso od nas dok ne uvedemo standarde koje propisuje Evropska unija. Ako Italijani ne prihvate, izvozićemo u Arapske Emirate, Afriku, Rusiju i u Ameriku šunku u konzervi."
       Da bi se osam naših klanica koje su se na "neviđeno" (verovatno štih proba za nas) našle na spisku Evropske unije za izvoz, dovele u red, u svaku prosečno treba uložiti po 500 000 evra, kaže Pavlović. Problem je što kod mnogih od njih nije rešen ni vlasnički status, neke su u stečaju kao "Srem" - Šid u kojem je i stečajni upravnik dao otkaz, a na listi nema objekata sa manjim kapacitetima ali koji su izgrađeni po standardima Evropske unije. Potpuno su ili relativno novi i lako se mogu održavati u potrebnom funkcionalnom i higijenskom stanju i svi su u privatnom vlasništvu.
      
       Kobasice
       Nikada se nije dogodilo da je Evropska unija registrovala neki naš objekat a da ga prethodno njihova veterinarska komisija nije detaljno pregledala pa je sasvim neverovatno, kaže dr Tadić, da bi sada posle deset godina potpunog prekida kontrole bez njihove rigorozne provere objekata dozvolili da se na njihovo područje uveze bilo koja količina mesa iz naših klanica. Zato u najskorije vreme treba da očekujemo posetu iz Evrope. A kada dođu, priseća se Tadić, kontrole traju satima pa im ništa ne promiče. "Čak i kada se korektno demonstrira pregled mesa, oni po rutini kojom se operacije izvode, vide da li je to uobičajena procedura, ili je naučeno za prezentaciju. Odgovorno tvrdim da u zemlji nema više od dvadeset veterinarskih inspektora obučenih i spremnih da prema propisima EU i pred komisijom njihovih eksperata demonstriraju pregled mesa na liniji klanja, bilo da je u pitanju meso u redovnoj kontroli ili detaljan pregled mesa sumnjivog na neko oboljenje."
       Opštoj slici u poslednje dve godine kumovali su i ozbiljni sukobi nadležnosti između saveznih i republičkih organa. "Postoje nedefinisana ovlašćenja između njih pa i unutar njih, sukob oko toga ko je za šta ovlašćen. Kada stanje oko statusa izvoznih klanica meni, koji se decenijama time bavim, nije jasno, kako može da bude jasno javnosti? Ta borba za pozicije došla je u prvi plan i potisnula suštinsku stvar, a to je da treba da izvozimo meso, jedan od naših retkih proizvoda koji mi Evropi možemo da ponudimo i koji nam uopšte neko traži", navodi Tadić i otkriva nam da kobasice koje sam nije napravio, obavezno nedelju dana "provuče" kroz zamrzivač, za svaki slučaj, a da li to radi zato što svojim kolegama ne veruje ili baš zato što im veruje, nije hteo da kaže!
      
       DIJANA IVANOVIĆ