Prema saznanjima NIN-a, odredaba o kojima Beograd i Podgorica nisu postigli saglasnost ima toliko da se mogu očekivati dve odvojene povelje, koje bi zatim bile harmonizovane na balkanski način

      Evropljani nam ne daju mira. Pre desetak godina su razbili državu u kojoj su idilično, bez sukoba i pod krovom demokratskog komunizma, živeli potomci partizana, ustaša, balista, ravnogoraca i ostalih bratskih pokreta, da bi poslednju osvetu nestašnim Balkancima napravili insistiranjem na opstanku zajedničke države Srbije i Crne Gore iako je svima jasno da je reč o neprirodnoj tvorevini, oslonjenjoj na vekovne netrpeljivosti. Takva vrsta logičkog košmara nije nastala samo u glavama nekadašnjih udarnika bratstva i jedinstva i sadašnjih boraca za samostalne države, nego i velikih stratega koji su ne tako davno zajedno pominjali prirodne granice na Karlobagu, da bi danas odvojeno sanjali granice Karađorđeve Srbije. Košmar je, izgleda, nastao u nekom od istorijskih predsoblja, u kojem se treća Jugoslavija još nije oprostila od tekovina Miloševićeve politike, već misli da je duboko zagazila u vode moderne evropske politike i istovremeno veruje da će joj Bog nekako pomoći.
       Teško je pronaći dokument ili sporazum koji je imao oprečnija, maštovitija tumačenja od Beogradskog sporazuma o polaznim osnovama. Igrajući se kao deca pred crtankama u kojima postoje samo konture koje se mogu popuniti bojama po volji, ovdašnji političari i stručnjaci su se ponašali kao da je reč o sporazumu o odlaznim, završnim osnovama, koji bi samo olakšao raspad zemlje. Čuveni reformistički ekonomisti su prevideli odredbu o harmonizaciji ekonomskih odnosa i ponavljali teze o frankeštajnskim tvorevinama, sa odvojenim tržištima, valutama, carinama, a podgorički nacionalromantičari su u sporazumu videli ostvarenje dukljanskog sna, bez referenduma i uz obilatu pomoć Evropljana i susedne Srbije. Ali Evropljani su opet pokazali da nemaju srca.
       Oni su, prilično hladno i nemaštovito, saopštili da sporazum znači samo ono što je u njemu sadržano. Buduća država će imati smanjen broj funkcija, ali će one biti izvorno njene. Ona će u nazivu imati imena Srbije i Crne i Gore, ali to ne znači da će predstavljati samo tanku masku dve članice prema svetu, dok će iznutra imati dve potpuno odvojene države. Harmonizacija ekonomskih odnosa, na nesreću ovdašnjih stratega, nije neuspela stilska vežba kojom se oživljava sivi, birokratski jezik briselskog naroda, već se, izgleda, nagoveštava jedinstven ekonomski prostor koji ostavlja veoma uzani prostor za gledanje u kristalnu kuglu, bacanje pasulja ili sipanje olova nad glavom jektičave seoske devojke.
       Do kraja nedelje bi javnosti mogla da bude prezentovana prva verzija ustavne povelje, a zatim valja očekivati sastanak potpisnika Beogradskog sporazuma na kojem bi se raspravile odredbe o kojima Beograd i Podgorica nisu postigli saglasnost. Prema saznanjima NIN-a, tih odredaba ima toliko da se mogu očekivati dve odvojene povelje, koje bi zatim bile harmonizovane na balkanski način. Dugo, mučno i uz stalne pokušaje prevare druge strane. Prema pričama učesnika u izradi ustavne povelje, komisija je bila efikasna sve dok nije došla do jednostavnog pitanja, koje je predstavljalo glavnu tačku razdora i pre potpisivanje sporazuma - da li je reč o jednoj državi. Jedan od ustavotvoraca upitao je, navodno, da li ta država mora da ima budžet. Takva pitanja, međutim, ne ukazuju samo na izvesne šupljine u shvatanju pojma država, već i na tradicionalnu nespremnost za podelu političke moći, finansijskih sredstava ili medijske pažnje.
       Rasprava, dakle, nije zapela na dubokim strateškim razlikama, gde jedna strana svoju budućnost vidi u EU, slobodnom tržištu i liberalnom društvenom uređenju, dok druga drži palčeve drugu Lukašenku, odbeglim talibanima ili tamilskim tigrovima. Obe strane imaju identične ciljeve, njihove programske deklaracije su vezanije od sijamskih blizanaca, ali bi ipak želele da do zajedničkog cilja stignu odvojeno, u različitim dresovima, obmotane drugačijim zastavama. Pedantniji istoričari će primetiti da su zastave potpuno identične, ali neće ni one dugo.
       U ustavobraniteljskoj priči su se prelamali dnevni, politički sukobi, u kojima je od buduće povelje važnije kako će ona delovati na rezultate vanrednih parlamentarnih izbora u Crnoj Gori ili užurbanih predsedničkih izbora u Srbiji. Đukanovićeva koalicija će rad na povelji pretvoriti u ključni dokaz sopstvenog angažmana na odbrani crnogorskih interesa, Đinđićeva koalicija će se brinuti manje o sadržaju ustavne povelje, a više o rokovima za predsedničke izbore u Srbiji, jer bi bilo krajnje nezgodno da Koštunica završi posao na povelji i zatim izađe na duel njihovom kandidatu Labusu. Treća, Koštuničina strana bi, opet, mogla da kapitalizuje konačno rešavanje državnog statusa i poruči biračima kako će sa njima biti zaustavljen proces dezintegracije.
       Ovdašnjim smrtnicima ostaje izvesna nada da će državni rulet zaustaviti mušičavi evropski prijatelji, koji su navikli da čitaju sporazum kako je i napisan. Iz nama nepoznatih razloga, oni su zaključili da bi, pre nego što počnemo da se približavamo vodećim zapadnim zemljama, bilo dobro da dođe do izvesnog približavanja između Srbije i Crne Gore, koje, izgleda, imaju više dodirnih tačaka nego Španija i Švedska, Grčka i Francuska. Zato je i rasprava o budućnosti zajedničke države zapravo pretvorena u svojevrsni detektor istine ovdašnjih reformista, koji pouzdano pokazuje u kojoj su meri zaklinjanja u evropske integracije samo fraze iz izborne kampanje i u kojoj su meri odlučni obračuni sa Miloševićevom politikom samo obavezan deo flertovanja sa evropskim pokroviteljima. Dok čekaju rezultate detektora, građani Srbije mogu da se nadaju da će Evropljani nekako izdržati.      
      
       BATIĆ BAČEVIĆ