NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Emocije i stvarnost

("Poništena presuda", NIN br. 2690)

      U jednim uglednim dnevnim novinama od 31.1.2002. (Politika) objavljen je intervju sa dr Aleksom Đilasom pod naslovom "Ne želim da vidim Nikšića u zatvoru", koji treba apostrofirati iz više razloga. Mada je teško proniknuti u sve aspekte ove izjave - suštinu motiva, tanane niti emocija, reagovanje javnosti i drugo, zaslužuje pozitivnu ocenu, pohvale i priznanje njenom autoru. Ona može da se shvati kao pokajanje, koje je oduvek bilo visoki hrišćanski i moralni čin, kao naknadno kompleksnije sagledavanje ukupne stvarnosti, kao poverenje u objektivnost savremenih istoričara i publicista, ili spremnost preispitivanja sopstvenog stava i odluke, ili sposobnost prilagođavanja promenjenim uslovima i novoj situaciji. Uostalom, pomenutu spremnost i sposobnost imao je i njegov pokojni otac, koji je od člana Politbiroa CK KPJ i "najvećeg živog marksiste Evrope", preko partijskog jeretika, postao najpoznatiji komunistički disident u Evropi.
       U svakom slučaju, pomenuta izjava dala je pozitivan doprinos da Okružni sud u Beogradu poništi prvobitnu, sada je svima jasno, nepotrebnu presudu. Otuda je poništenje presude poen plus i za tužioca, i ne treba to shvatiti kao kontroverzu, već potvrdu visoke intelektualnosti imenovanog, a emociju, uvažavajući Maksa Vebera (1864-1920) - kao jedinstvenu egzistencijalnu kategoriju, na kojoj je moguće graditi zajednicu. Zato smo dužni, makar i naknadno, ljutnju i nesporazume eliminisati.
       Jer, niko od nas nije sebi birao roditelje, pa ni dr Aleksa Đilas. On nije ni zaslužan, ni kriv što je sin Milovana Đilasa, i nema ni ekskluzivno pravo ni obavezu, da brani, ili ne daj bože, optužuje imenovanog pokojnika. I jedno i drugo je nadležnost publicistike i istorije, iz prostog razloga što je Milovan Đilas istorijska ličnost. On je to i po vrhunskim funkcijama u KPJ, odnosno SKJ, i još ponegde, po učinku na tim funkcijama, bez obzira na predznak, po disidentskim aktivnostima, po napisanim političkim tekstovima i književnim delima, pa i po onome šta je mislio o sebi, i šta su drugi mislili i pisali o njemu, te je prirodno da se njime bave istorija, publicistika i javnost.
       U suprotnom, kad bi svaku istorijsku ličnost, političkog i javnog poslenika branili potomci, novine i drugi mediji bi postali poligoni za advokatsko-sudske manevre, a urednici pokretne mete za emotivne strelce i pucnjavu bez opravdanja i pokrića, kakve su, uostalom, sve pucnjave, sem sportskih.
       Tako bi, na primer, Aleksandar-Miša Broz, umesto četkice za zube u ličnom priboru morao imati portabl magnetofon, odnosno diktafon, da u njega priča odbrane svog oca Josipa Broza i šalje ih medijima, Miroslav Tuđman bi bar dva dana sedmično morao da provodi sa advokatima u pisanju tužbi radi zaštite oca Franje, Bahir Izetbegović bi morao bataliti ićindiju, akšam i biznis, ako bi se angažovao u odbrani svog babe Alije od sve učestalijih optužbi, a Marko Milošević ne bi izlazio iz suda, ako bi pokušao da tužbama odgovori na sve negativne ocene o njegovom ocu Slobodanu.
       Ovo nije komparacija, ni po intelektualnim kapacitetima, ni po značaju, već obična ilustracija. Nije lepo zaboraviti da se i sam pokojni Milovan Đilas vrlo često i uspešno služio istorijom da o drugima izrekne sud, pa je normalno, logično i stvar naknadne pravde, da i neki drugi sada kažu poneku reč o njemu, lepu, ili onu drugu, što je stvar slobode mišljenja i političkih opredeljenja, za šta se i sam M. Đilas svih disidentskih decenija uporno zalagao.
       Oni, kojima je u "određenom društveno-političkom trenutku" oduzet život pre prirodne smrti, nemaju priliku da i sami kažu koju reč na ovu aktuelnu temu, a većina ih "nije stigla" da iškoluje svoju decu u prestižnim svetskim koledžima, da bi ih sada posmrtno štitila.
       Na istu temu, aforizam Lava Miroljubovića glasi: "Vođe koje prežive rat srećne su dvostruko: što su preživeli, i što poginuli ne mogu da kažu šta misle o njima."
      
       SVETISLAV S. VULIN,
       Beograd


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu