Ne mogavši da podnesem OLIMPIJADU PODOBNOSTI koju besomučno upražnjava Biro Za Anketne Odbore Pri Manjinskim Skupštinama, skinuo sam moj dres bez ocila, navukao T-Shirts i čojani prsluk (jeleče što leleče), i sa gitarom na ramenu zaputio se u patrijarhalni dom Marijana Rističevića, gurua novog srpskog kantrija, koji je snagom svoje vokalne interpretacije otkrio alternativnom slušateljstvu prisustvo lezbijki u pesmama Dobrice Erića. Najpre se dogodilo bučno štimovanje žica i palica, a onda ispijanje Mučenice na razglasu od dvaesčetri gradi: pravi uvod za igranku pod vedrim nebom.
       U pauzi između dve zdravice s pretakanjem mezetluka, dok sam u sasvim običnoj, neofašističkoj štali uvežbavao mužu jarca metodom tačkanja paradajza, avlijaner maskiran u pekinezera zalaja na mene obaveštavajući me da se javim na telefon iz govornice u oboru. Neko me je tražio i pronašao...
       Na moje nemalo iznenađenje, začuh brundavi bariton koji me podseti na dečaštvo, pubertet i prezrelu mladost. Odjednom, sećanja navreše kao suze u očima nostalgične raspuštenice. Da, bio je to moj mlađi saborac u odrastanju, Osman Mamutović, poznatiji kao fudbaler Rivaldo. Ja sam mu i dao taj nadimak - po liku kojeg je glumio Đulijano Đema u makarona-vesternu "Sombrero za potkovicu". Tvrdio je za sebe da je potomak Cigana Osmanlija, hegemonističkih čergara koji su osvajali svet skitnjom bez logorovanja. Eh, Rivaldo, Rivaldo, ko bi rek'o da će dovde da dogura. A, ruku na srce, oduvek je više voleo razonodu od sporta i umeo je da dobija što poželi na "kurafte". Morao je, onoliko, da razvija levu nogu, jer su mu još kao malom desnu prebili dok je krao bicikle čuvarima
       "Ogrevinvesta". A i nije se nešto mnogo zanimao za nogomet - kako i bi kad mu je šibicarenje toliko bilo u krvi da nikada nije umeo da izvede aut: čim uzme loptu u ruke, odmah je skemba ispod majice! Eto šta vam je ulični refleks. Kad je počeo da se češlja i da menja gaće na nedelju dana, krenuo je u ozbiljan biznis. Prodavao je karamelu za koka kolu, pa limontus za jupi, da bi posle nekoliko odrađenih racija postao monopolista za distribuciju "čajnog viskija" u čitavom Ponišavlju; beše to najzdravija vrsta divljeg viskija sa Divljeg Bugarskog Istoka. Ipak, nije batalio fudbal, a ni fudbal njega. To su primetili i "lovci na delikvente" iz nišvilskog Radničkog, i pozvali ga na trening - da proba novu jaknu, pantalone i cipele, sve od kože iz inostranstva! "Ti će budeš Brazilac", rekao mu je tehniko Knežević, a Osman je samo odbrusio: "As me kar", i u novom kompletu produžio na štraftu - prema "Zlatiboru", "Unionu", "Atini" i železničkoj stanici...
       Onda su došli prvi višestranački izbori, dotad neviđena senzacija. Dobro se sećam, Osman je nepogrešivo nanjušio ŠANSU. Čak je i televiziju počeo redovno da gleda, sve proučavajući partijske kandidate i njihove šefove. Posle kraćeg premišljanja Osman Mamutović - viđena faca, unosni preduzetnik, fudbalski frajer i višestruki vanbračni otac - šalje poruku: "Ava kari, Mile". Mile je bio, naravno, Mile Ilić, i smesta je otišao na pregovore, verovatno poučen veličanstvenim iskustvom Dragiše Cvetkovića. Ubrzo je sklopljen istorijski dil. Rivaldo Mamutović je postao kandidat SPS za odbornika u izbornoj jedinici "Stočni trg", najvećoj ciganskoj mali u Srbiji, zadnja pošta Nišvil. A mudri Mile Ilić je postao Veliki Vezir ne samo Nišvila već i cele Donje Srbije. Nakon što je uredno isporučio sve obojene glasove gazda Miletu, Osman dobija "šanersku vizu s preporukom" za Italiju. Taj komad papira je bio dovoljno težak da ga otkupi kada je pao u jednoj opsežnoj finansijskoj operaciji. Tako je moj drug iz kraja postao žongler u cirkusu "Beket i Mama". S obzirom na to da je bio izrazito crnomanjast poput foke, izabrali su ga za tačku s loptom. E, kad je jednom krenuo da "tučka bubamaru" za publiku i pare - više, vala, nije prestajao. Njegov poslovično tajnoviti život se pretvorio u najjavniju estradu, a aplauzi u šuštanje konvertibilnih novčanica uredno složenih u kartonske kofere...
       Eh! Nekako odvrteh flešbek koji me je vratio u jedva prepoznatu prošlost, te najzad, vrlo svestan sopstvene anonimnosti, upitah slavnog sugrađanina: "So ker džan, Rivaldo". Tu mi se on grdno požali na onog zalutalog trenera, večitog stažistu Van Gala. Navodno ga je provalio da se kolje u bulju sa svojim zemljakom, jednim od blizanaca De Bur. Zatekao ih kako sade lale jedan drugom otpozadi. I sad, kad su ga ponovo angažovali, nastrani Van Gal se sveti najvećoj "Barsinoj" hetero-zvezdi! Zato moj bivši pajtaš mora da traži novi klub. A u međuvremenu su mu i ovdašnje prigradske demokrate nacionalizovali "tri reda tezgi" na nišvilskom buvljaku, gde je prodavao uvozne žilete za depilaciju ženskih brkova. Kao razlog su naveli - poligamiju! Kaže mi da su mu to ljubomorne belkinje smestile, iako ih je redovno podmirivao - kako novcem, tako i svojom skupocenom muškošću! Valjda ih tuđa džamutka poželela da udomi - al' na njegov račun!
       Saslušao sam taj "šabanizovani gospel", i odlučio - ne pitajte me za razlog - da uslišim njegove molitve. Nije bilo druge, budući da se radilo o uspostavljanju "vrhunske komunikacije na najnižem nivou", morao sam da cimnem Bebu Popovića. Sudbino, so te kerav! Zapucketao sam prstima i naručio dupli Džek i jednog Berluskonija. Beba, prirodno, malo se gica, malo se rita, ali na kraju dovrši posao...
       Don Silvio se prijatno iznenadio što mu nisam pominjao glisere, cigarete, niti insistirao da Papa primi Njegoša. A za Rivalda je rekao da će ga odmah angažovati, pod uslovom da ga njegovi zemljaci ne zovu "Genije"! Lako sam ga uverio da se takav zemljak još nije rodio otkako je Bog izmislio tarabuku! Ostalo je već prežvakana novinska vest. Kao sasušeno a nikada ostrugano blato sa mokasina Mileta Ilića.