Ovogodišnja izložba svetske moderne u Kaselu, Dokumenta, upire prstom u opasnosti globalizacije i gubljenja kulturne raznovrsnosti

      (Specijalno za NIN iz Kasela)
       Gde god se osvrneš, virtuelni svetovi, video- instalacije, fotografije, lutke u kavezima, bezbrojni monitori... korak dalje, odjednom se nađeš usred građanskog rata u Kolumbiji, u sobi za mučenje u Urugvaju, vidiš masovne grobnice u Ruandi. Put te vodi pravo u zagađenu životnu okolinu u Pensilvaniji da bi potom naleteo na čoveka koji drži sliku ruševina iz Njujorka kao da želi svojim telom da udahne život hrpi metala i šuta.
       Nikad sveobuhvatnija, nikad globalnija, ali i kao nikada do sada “socijalno-politički” angažovanija ni kontroverznija! Ovogodišnja, jedanaesta po redu, umetnička smotra “svetske moderne” Dokumenta u nemačkom gradiću Kaselu, za sve te epitete može da zahvali umetničkom direktoru Okvui Envezoru, prvom “kuratoru” izložbe koji nije Evropljanin. Ovaj Afroamerikanac, poreklom iz Nigerije, u Njujorku poznat po izrazito politički obojenim provokativnim projektima, skoro do početka izložbe sve je držao u napetosti skrivajući koncept i vešto izbegavajući intervjue. Uprkos tome ili baš zbog toga, nikada se više nije pisalo o Dokumenti.
       Javnost je ovogodišnji umetnički direktor svojim “platformama” , svojevrsnim putujućim seminarima organizovanim pred otvaranje kapija izložbenih prostora za širu publiku, doduše pripremio ali umetničku elitu prilično zabrinuo podijumskim raspravama tipa: “Pravni sistemi u tranziciji i procesi traganja za istinom i pomirenjem”. Ugledna novinarska pera već su uznemireno postavljala pitanja: Kakve to veze ima sa umetnošću?
      
       Svakog petog leta
       Ta nedoumica očito će ostati iako je namera Envezora već prvih dana izložbe demistifikovana, a prve blagonaklone kritike ukazuju da “kurator” postavkom daje sliku slabosti zapadnog sistema vrednosti, upire prstom u opasnosti globalizacije ili gubljenja kulturne raznovrsnosti. List “Cajt” ističe Envezorovu fascinaciju umetnošću bez opipljivog početka ili kraja. Umetnošću koja ima težnju ka redu u neredu, koja traži totalnost ali ostaje dosledna otvorenosti i izbegava dovršenost. Umetnost mora da bude nešto “klizajuće”, nešto nedovršeno jer joj samo sposobnost za promenjljivost udiše životnost, to je Envezorova ideja vodilja ove Dokumente, piše list. U Kaselu bi nova avangarda da zagrebe površinu i zaviri u svet ispod, da zainteresuje i pokrene, više nego što želi prosto da provocira ili šokira.
       Otkud baš Kasel kao središte svetske moderne? Njujork, Pariz, London - obično su vodeće svetske metropole na koje pomisle ljubitelji umetnosti. Ali ko je davne 1955. godine mislio da će se među njih svrstati i omanji nemački grad Kasel? Kada je slikar Arnold Bode oživeo izložbu Dokumenta, zaista niko nije slutio da će bivši glavni grad vestfalskog kraljevstva svake pete godine biti letnja pozornica savremene umetničke scene svetskog značaja. Bode je na svetlo dana tada izneo radove iz “podruma”, nikad viđena dela.
       No, izložba je polako prerastala u međunarodnu binu i od početka sedamdesetih svake pete godine internacionalni žiri postavku poverava osobi za koju smatra da će joj dati lični, svojevrsni pečat.
       Pre pet godina, jedinoj ženi kuratoru u istoriji Dokumente, izvrsnoj Francuskinji Katrin David, uspelo je da brojem posetilaca pobije sve rekorde - 630 000 ljudi tokom leta hrlilo je u Kasel. Zato se i ove godine sa interesovanjem prati dolazak poklonika savremene umetnosti. Postavka Envezora samo je u prve dve sedmice privukla nešto više od 100 000 posetilaca, ali, finansijski gledano, “kurator” će uspeh moći da meri samo ako probije rekord svoje prethodnice.
       Politički dokument, propaganda, konglomerat svega i svačega?
       U brojnim halama Dokumente posetilac se susreće sa svojevrsnim “arhivarima sopstvenog života” koji su skupili sve što im je došlo pod ruku i to nazvali umetnošću. Tako je Žorž Adegbo iz Benina doneo drvo u Kasel i okružio ga mnoštvom fotografija i isečaka iz novina. Jedan od retkih sa istoka Evrope, hrvatski umetnik Ivan Kodžarić prezentirao je haos sopstvenog ateljea - od otisaka u gipsu, nezavršenih dela, skica i ostalog, kao da je na proputovanju. U pozadini, iz kasetofona, dopire cvrkutanje ptica. Umetnici iz azijskih zemalja kao da su potvrdili mišljenje kako najviše vole da fotografišu ili snimaju, pa su na video-projekcijama prikazali, između ostalog, obične scene iz svakodnevice.
      
       Višak Afrike - manjak Evrope
       Kritika ukazuje na prekobrojnost afričke umetnosti, i to onih umetnika koji žive u Evropi ili u Sjedinjenim Američkim Državama, i pita se kuda je nestala “tradicionalna umetnost” koja miriše na kičice i uljane boje i jadikuje da je premalo radova stiglo iz istočne Evrope. Postavlja se pitanje gde prestaje dokumentarno a gde počinje umetnost i da li je konglomerat svega i svačega zaista umetnost? Ta mišljenja, a posebno primedbu o “višku” afričke umetnosti, prema izjavi za nemački radio NjDR iz Kelna, ne deli beogradski likovni umetnik Mihael Milunović koji živi i stvara u Parizu, a u Kasel ga je dovela umetnička radoznalost. On ističe da vrednost ove Dokumente upravo leži u tome što nije “evropocentrična” i izdvaja radove Adegboa i Enadrea. “Prostorna instalacija Adegboa i raznovrsnost asamblaža, redi mejda, fotografija i ostalog, mešavina je okultno-magijskog vudu prostora, kabineta kurioziteta i nekog provučenog religiozno-političkog sadržaja.”
       Milunović je posebno fasciniran načinom kako se hrvatski vajar Kodžarić predstavio - neformalna retrospektiva, impresivna upravo u svoj svojoj neformalnosti neke vrste magacina. Profesorka istorije umetnosti iz Lajpciga Beatris fon Bizmark, za internet izdanje ‘Frankfurter algemajne cajtunga”, ocenjuje da je i prošla Dokumenta ‘92. godine započela “otvaranje” umetnosti za različite kulture a “umetnici-emigranti” osećaju se sve manje kao emigranti i sve više kao “stanovnici više kultura”. Ta se “hibridnost” sve više očituje u njihovim radovima. Ona pak ocenjuje da će ova izložba upravo zbog toga ostaviti traga i to na vrlo zanimljiv način: “Moraćemo ponovo da se koncentrišemo na moć simbola u umetnosti, a manje na njeno dejstvo koje prevazilazi granice, kao što je to bilo devedesetih”, kaže Bizmarkova. Da je u pravu, čitamo u kritikama izložbe, tipa: ima li nekoga ko može da shvati simboliku skrivenu u nekom radu umetnika iz neke od manje poznatih afričkih zemalja? Ako u vremenu globalizacije umetnost treba da posluži kao sredstvo razumevanja, hitno nam je potrebna neka vrsta esperanta.
      
       Kao usred “rata zvezda”
       Sudeći po pojedinim nemilim događajima u Kaselu, nekima je zaista potrebno osnovno razumevanje značaja umetničkih dela. Radovi postavljeni pod vedrim nebom bili su nedavno žrtve vandala. Na više mesta u gradu, instalacije Amerikanca Renea Grina delimično su uništene, demontirani su i demolirani zvučnici pa je policija pojačala prisustvo na ulicama. Nažalost, to nije ništa novo - ‘92. godine ukradene su ili oštećene skulpture Belgijanca Jana Fabrea, jugoslovenske umetnice Marine Abramović i Amerikanca Metjua Barnija. Za vreme prošle Dokumente, ‘97, neki radovi su više puta zapaljeni ili oštećeni.
       Politički stroga umetnost koja upozorava?
       Na Dokumenti se čovek oseća kao usred “rata zvezda”, duhovito je izjavio jedan posetilac, omamljen i zbunjen onim što je video. Ovaj skup umetničkih dela, od kojih je čak 60 odsto film, deluje kao putovanje po prostoru koji lebdi ili se kreće. Izložba puna rizika, izložba koja propagira otvorenost a nekako je i sama strogo određena kroz tematske forme, izložba koja kao da bi samim imenom da dokumentuje savremenost i politička kretanja. Da li je to njena prednost ili mana, pitanje je zbog kojeg će se lomiti pera kritičara ali će svakako ostati upamćena.
       I Mihael Milunović, koji je početkom devedesetih vezivan za nemački neoekspresionizam i sam nije ostao imun za kompleksni svet estetske i političke stvarnosti kroz različite medije, od fotografije, videa i instalacija. Nedavno je privukao pažnju i izložbom “Struktura moći” održanom u Parizu, gde je kroz tri tematske celine: sprave za mučenje, političku propagandu i svojevrsno prekrajanje geografskih karata pokazao istančanu političku senzibilnost za zbivanja na jugoslovenskoj političkoj sceni. Zato ne čudi što on izdvaja i političke sadržaje ove Dokumente koji, kako kaže, umetničkog direktora Envezora posebno diraju i interesuju - temati vezani za etnički sukob ili genocid u Ruandi, umetnički izraz konfliktne savremenosti. U tom mišljenju nije usamljen: “Savremena umetnost, da nije i politička, ne bi bila ni savremena”, jednostavnim rečima sažeo je nemački predsednik Johanes Rau 8. juna na svečanom otvaranju jedanaeste Dokumente.
      
       NADA PESTER