U novinarskim krugovima kruži vest da bi bivši predsednik Srbije i Jugoslavije, čak i pod penzionerskim uslovima života, sa svojom kombinacijom srčanih teškoća, u svako doba imao trideset odsto "šansi" da doživi težak infarkt

      Slobodan Milošević je ozbiljno bolestan čovek. O tome poslednjih desetak dana pišu sve svetske novine: Miloševićeva bolest postala je vest otkako je glavni sudija Ričard Mej u toku pretresa 25. jula saopštio da po mišljenju lekara postoji veoma velika verovatnoća da optuženi doživi srčani udar. Pre toga su haški tužioci u više navrata ironisali na račun Miloševićevog zdravlja, što na samom suđenju (Džefri Najs otvoreno je izrazio svoju "skepsu" u pogledu naglih skokova temperature optuženog), što u izjavama za štampu (Karla del Ponte poslednji put u italijanskoj "Republici"), dok se iz agencije Sense, koja pomno prati rad Tribunala, komentarisalo da su Miloševićeve dve bolesti tokom suđenja "slučajno ili namerno" usledile posle njegovih "neuspešnih sučeljavanja" sa visokim zapadnim zvaničnicima koji su svedočili protiv njega.
      
       Pritisak
       Sada se ispostavilo da, osim Miloševićevih "pristalica", i lekari koje je Tribunal pozvao u pomoć smatraju da ritam suđenja iscrpljuje bivšeg jugoslovenskog predsednika. "Njujork tajms" je saznao da je Slobodanu Miloševiću sredinom jula izmeren abnormalno visok sistolni pritisak (gornji 245) posle čega je usledila dvodnevna pauza na suđenju. Neposredno posle toga taj pritisak se "ustalio" na oko 190/200 (normalnim se smatra gornji krvni pritisak od 140 do 160), ali Slobodan Milošević pored visokog pritiska, od kojeg pati bar desetak godina, ima i druge kardiovaskularne teškoće: oštećenje srca i probleme sa levom arterijom.
       U Hagu je ovih dana bilo veoma teško doći do preciznih detalja o Miloševićevom zdravstvenom stanju, ne samo zato što sud ne želi da objavi išta drugo do ono što je sudija Mej saopštio već i zato što "bolesnik visokog rizika", kakvim ga lekari smatraju, ne dozvoljava da ovakvi detalji procure u javnost. Njegovi pravni pomoćnici Zdenko Tomanović i Dragoslav Ognjanović su, izgleda, pod strogom instrukcijom da se u Miloševićevo ime nikom "ne žale" jer Milošević neće "ništa da traži" od suda koji "ne priznaje".
       Ipak, u novinarskim krugovima u Hagu kruži vest da je Milošević pacijent koji bi, čak i pod idealnim, penzionerskim uslovima života, s ovakvom kombinacijom srčanih teškoća, u svako doba imao trideset odsto "šansi" da doživi težak srčani udar. Taj rizik se, naravno, uvećava u kombinaciji sa stresom zbog suđenja, a logično je pretpostaviti da Miloševiću krvni pritisak skače prilikom unakrsnog ispitivanja svedoka koje smatra posebno iritirajućim ili opasnim (mada bi se i tu teško moglo govoriti o bilo kakvoj "nameri").
       Sud možda i može da u ritam suđenja unese promene koje bi Miloševiću olakšale lečenje (još kraći radni dan, koji sada traje od devet ujutro do petnaest do dva posle podne), ali ne može da ga zaštiti od nerviranja prilikom unakrsnog ispitivanja. Tužilac i sudije predložile su Miloševiću da imenuje advokata koji bi umesto njega, zajedno sa njim, ili naizmenično sa njim, obavljao unakrsno ispitivanje, ali Milošević tu soluciju energično odbija, u čemu ima uporište u haškim pravilima koja izričito dopuštaju mogućnost da se optuženi sam brani.
      
       Popustljivost
       Miloševićevo bolesno srce sada za Tužilaštvo postaje još neugodniji protivnik od njegove veštine u unakrsnom ispitivanju. Optuženi koji se sam brani, po pravilu može u postupku da računa na izvesnu popustljivost sudija, na kakvu profesionalni advokati odbrane ne bi nailazili tokom suđenja. Miloševiću već sada sudije, dakle, na izvestan način gledaju kroz prste (toleriše mu se sklonost da se prepire sa svedocima, zbog čega bi advokati bili strogo sankcionisani), a Džefri Najs je već izračunao da Milošević troši više vremena na unakrsno ispitivanje nego tužioci na direktno (optuženi je u prvih pet i po meseci utrošio 140 sati, a Tužilaštvo 93 sata).
       Ukoliko sudije na zahtev lekara odluče da suđenje mora da se odvija još sporije nego do sada, tužiočeva trka sa vremenom postaće upravo dramatična. U nedostatku "boljih" svedoka (onih koji bi, iz prve ruke, Miloševića optužili da je planirao i naredio upravo onakav građanski rat kakav je postojao na našim prostorima, sa etničkim čišćenjem, kako optužnica tereti bivšeg predsednika Jugoslavije), Tužilaštvo želi da na klupu za svedoke izvede stotine i stotine svedoka koji su bili očevici zločina na terenu.Takav raspored suđenja dolazi u direktnu protivrečnost sa nastojanjem Tribunala da suđenje bude pravično, odnosno "fer", kako se to na Zapadu za suđenje kaže, a sudije smatraju da je trogodišnji proces (kakav je sada u izgledu) već ionako na ivici nepravičnosti i neće pristati da ga zarad sporijeg ritma još produže.
       Dodatno opominjuće za sud je i to što su u Ševeningenu već pod nenormalnim okolnostima umrla dva srpska zatvorenika: Milan Kovačević od srca (Ševeningen je tada optuživan za lošu zdravstvenu negu), dok je Slavko Dokmanović izvršio samoubistvo. Za razliku od ovih slučajeva, eventualni fatalni ishod Miloševićeve bolesti izazvao bi ogromnu pažnju svetske javnosti i sud bi se našao pod unakrsnom vatrom pitanja.
      
       Cigare
       Milošević je svoje zdravstvene tegobe iskoristio i da bi Tužilaštvu prigovorio na obimu materijala koji mu dostavlja. On tvrdi da je za deo optužnice koji se odnosi na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu do sada dobio na čitanje 90 000 stranica i 500 video-traka, a sudije su već odlučile da mu za pripremu za taj deo optužnice daju samo dve nedelje slobodno. Nije na mukama samo Tužilaštvo. I sudije imaju razloga da brinu zbog najnovijeg razvoja događaja. Eventualna presuda Miloševiću mogla bi biti preinačena ili poništena ukoliko bi neko buduće žalbeno veće smatralo da optuženi nije imao priliku za valjanu odbranu - bez obzira na to što je optuženi taj koji je sam sebi uskratio bolju odbranu.
       U londonskom "Dejli telegrafu" je 27. jula osvanuo naslov "Slabo srce moglo bi Miloševića spasti suđenja". U tekstu piše da u Ševeningenu Miloševića smatraju "uzornim zatvorenikom", ali mu se zamera što sam ništa ne čini da zaštiti svoje zdravlje. "Nekad poznat po svojim kubanskim cigarama, on sada jednu za drugom puši jeftine cigarete koje kupuje u zatvorskoj kantini od ona dva evra, koliko dnevno dobija kao džeparac."
       Sud nema mnogo manevarskog prostora u ovom slučaju. Ukoliko bi odlučio da nametne Miloševiću branioca po službenoj dužnosti, pod izgovorom da mu štiti zdravlje, Milošević bi imao osnova da se žali da mu sud oduzima mogućnost da se brani. Američka nevladina organizacija Koalicija za međunarodnu pravdu, osnovana kao "grupa za podršku" Tribunalu, smatra da Milošević u svojoj odbrani zaobilazi ono čime ga Tužilaštvo tereti i umesto toga troši vreme na političke govore, odnosno da maltene sam sabotira svoju odbranu kako bi suđenje unapred usmerio na to da bude ocenjeno kao nepravedno. Treba, međutim, reći da je ova koalicija unekoliko usamljena u tom uverenju (da Milošević ne ume da se brani), jer mnogi posmatrači, uključujući i Karlu del Ponte, veruju da je Milošević i te kako kompetentan u unakrsnom ispitivanju svedoka.
      
       Svedoci
       U tome mu je pomalo pomagalo i Tužilaštvo koje na klupu za svedoke izvodi ljude za koje samo priznaje da nisu sasvim istinoljubivi. Desetak dana uoči letnje pauze pojavila se svedokinja koja je tvrdila da su jugoslovenski avioni gađali albanski izbeglički konvoj (iako je to bombardovanje NATO priznao), i zaklela se da je golim okom videla jugoslovensku zastavu na letelici. Miloševićeve advokatske veštine Bi-Bi-Si je već u početku suđenja opisivao kao briljantne, a optuženi je u međuvremenu usavršio svoju taktiku unakrsnog ispitivanja i naučio neke stare advokatske trikove.
       Dok je u početku retorički "skakao" na svedoke čim ih uhvati u nedoslednosti (što je jednog beogradskog novinara navelo da primeti kako Milošević voli da na protivniku "ugasi pikavac"), u nastavku suđenja je naučio da, kada treba, drži jezik za zubima. Kada je, primera radi, britanski vojni ataše Džon Kroslend pod zakletvom izjavio da je video Vilijama Vokera 15. januara u Račku, Milošević mu nije odmah doskočio primedbom da je Voker na istoj klupi za svedoke sam izjavio da je u Račak stigao tek 16. januara. Ostavio je umesto toga sudijama da na osnovu tog detalja sude o ukupnom kredibilitetu svedoka. Milošević nije angažovao skupe strane advokate, ali je i bez toga zadao mnogo muka i Tužilaštvu i sudijama.
       Gledaoci TV B92 imali su prilike da u više navrata gledaju kako samouvereno ulaže prigovor Meju na neku odluku, i kako posle kraće konsultacije sa sudijama Robinsonom i Kvonom, Mej menja odluku u Miloševićevu korist. To se poslednji put desilo kada je naterao Dragana Karleušu da odgovara na pitanja o tome da li privatna firma njegove žene pruža poslovne usluge privatnoj firmi Dušana Mihajlovića.
       Milošević, drugim rečima, ima slabo srce, ali pre snažnu nego slabu odbranu. Bez obzira na to što odbranu sprema u zatvoru, telefonom (a telefon može da koristi samo do devet uveče, kad se zaključavaju vrata njegove ćelije), i to da zove samo brojeve koje je unapred najavio, što preko vikenda nema pravo da se viđa sa svojim pravnim savetnicima, i što mu nije dopuštena upotreba Interneta.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ