("Zameo ih novac", NIN br. 2691)

      U prošlom broju vašeg lista izneta je iznenađujuća tvrdnja kako se "vlast... mada da će tokom naredne dve nedelje (jedna je već potrošena u periodu do štampanja ovog broja NIN-a, prim. D.T.) u naplati poreza na ekstraprofit... glavni zgoditak biti prelaz zgrade 'Progresa' u državne ruke".
       Ovo je vašim čitaocima saopšteno u tekstu u kome su glavni sagovornici zvezde rokenrol benda "Monetarni udar", bubnjar Mlađan Dinkić i basista Božidar Đelić (dakle, obojica zaduženi za ritam muzike po kojoj bi oni da Srbija igra).
       U svemu ovome neobično je to da ovakva senzacionalna informacija (odmah je reciklirana na državnoj televiziji i u jednom privatnom dnevnom listu) nije "stavljena u usta" nijednog od sagovornika u tekstu pa je tako ispalo da vaš novinar o sudbini "Progresa" zna više i od njih dvojice.
       U podnaslovu teksta u NIN-u stoji još jedna "vruća" rečenica u kojoj se tvrdi da je "Progres" već počeo da otplaćuje porez na ekstraprofit, što je, naravno, notorna neistina, ali je još neobičnije to što takve tvrdnje nema ni u iskazu dvojice muzičara ali, ovaj put, ni u rečenicama autora teksta. Ispada, tako, da je onaj koji je pravio naslovnicu (nju piše urednik, ili je samo prihvata a onda rediguje tako što iz naslovnice briše ono čega nema u tekstu) bio obavešteniji i od bubnjara Dinkića i basiste Đelića ali i od autora koji je sačinio ovakav tekst.
       Naravno, svi su oni bili obavešteniji i od samog "Progresa" čijih su 700 zaposlenih, desetak hiljada akcionara i brojni poslovni partneri u SRJ i inostranstvu šokirani "nepodnošljivom lakoćom" saopštavanja ovakvih (ne)zna-se-čijih poruka.
       Nama u "Progresu" i pored svega jasno je da NIN-ovi novinari i urednici ne izmišljaju činjenice i da im ih je "neko", na povampirenom "tamo-gde-treba" mestu, saopštio uz "prijateljsku" sugestiju da se taj "neko" ne spominje, jer šta ako nekada zaista proradi pravna država.
       Druga je stvar da li se na to pristaje voljno ili nevoljno, ali sve to ostavlja gorak ukus dostignutog "postpetooktobarskog demokratizovanja" Srbije i njene medijske scene. Uostalom, svi smo mi svedoci žurnalizma "u prisustvu (ušiju) vlasti"... samo što je u međuvremenu ukinuta državna egzekucija, dakle - "smrt u prisustvu vlasti".
       Tako, dok se Orvel okreće u grobu, mi "živimo" i, prilazeći toj situaciji sa razumevanjem, "Progres" ne optužuje NIN. Mi razumemo da je i NIN žrtva kao i "Progres", iako na drugačiji način.
       "Progres" od vas, zbog toga, traži jedino da objavite ovo pismo i u njemu sledeće činjenice koje niste preuzeli zato što iz razumljivih razloga, niste mogli da ispoštujete zlatno novinarsko pravilo da valja preneti mišljenje ne samo onih koji optužuju, nego i ovoga ko je u poziciji da se brani.
       Dakle, "Progres" nema nikakav ekstraprofit i dokaze za to prosledio je odgovarajućim službama dvojice muzičara čije ste izjave preneli.
       Podršku stavu "Progresa" svojim mišljenjem dao je i naš ugledni ekspert za pitanja ekstraprofita, profesor ekonomskog fakulteta u Beogradu dr Nikola Malenović koji kaže: Nepobitni dokazi "Progresa" isključuju nastanak poreske obaveze.
       "Progres" smatra da bi ignorisanje ovih činjenica i pljačka naše imovine bila samo još jedna manifestacija u mreži nasilja u koju je uhvaćena Srbija. To nasilje inače i ne prestaje od trenutka kada su, posle petog oktobra 2000. godine, rokenrol političari sa kalašnjikovima u rukama počeli da ulaze u preduzeća i državne institucije.
       Naravno, na kraju, nije tačna ni tvrdnja kako je "Progres" počeo da otplaćuje porez na ekstraprofit, jer tako nešto nije ni moguće.
       Izvesno je jedino da će 700 zaposlenih u "Progresu", i desetak hiljada akcionara (dakle, vlasnika "Progresa") preduzeti sve da odbrane svoju imovinu pa i zgradu "Progresa".
       Ovaj "Progresov" stav doprinos je nastojanjima da zaustavi aktuelni hepening ovdašnjih rokenrol političara. Oni, u prisustvu neidentifikovanih lica u pozadini što vuku konce na sceni i izvlače korist, proizvode buku da se u publici, izluđenoj u makazama između nepodnošljive realnosti i našminkane televizijske stvarnosti, ne bi čuo razum.
       To će se zaustaviti, ili će Srbija, onog časa kada neidentifikovani organizator pogasi svetla, ostati livada sa koje će svi otići i na kojoj će ostati samo deponija ispijenih konzervi koka-kole.
      
       Za Skupštinu akcionara
       DUŠAN TOŠKOVIĆ,
       Beograd