NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Štap i šargarepa<br>Dragoslav Rančić
Novi talas antisemitizma

Sadašnje antijevrejsko raspoloženje posredno je povezano sa izmenjenim međunarodnim statusom Izraela. Dok je cionizam ranije, čak i u UN, bio izjednačavan sa rasizmom, sada je antisemitizam taj koji ima sve odlike rasizma

      Tek što je utihnuo u Francuskoj, antisemitizam je zahvatio Rusiju. Parole “Smrt Jevrejima” osvanule su na zidovima kuća u predgrađima Moskve, a pre toga su natpisi i grafiti protiv Jevreja bili viđeni u Krasnojarsku, Tomsku i još nekim gradovima. Vodi se pravi rat grafitima i plakatima, ali fizičkih napada na sinagoge i ljude, kao u Francuskoj i Belgiji, dosad, srećom, nije bilo. “Pravda” zbog toga nije rusku netrpeljivost prema Jevrejima ocenila kao manje opasnu od francuske: tvrdi da je “antisemitizam u usponu širom Rusije” i da su vlasti čak manje aktivne u suzbijanju te pojave od vlasti u Francuskoj.
       Antisemitizam nije novost u Rusiji. Pogrom je ruska reč koju i svi drugi koriste ne samo kad govore o mržnjom motivisanom pustošenju jevrejskih kuća i masovnom linču Jevreja, nego i kad misle na neku vrstu legalizovanog nasilja razjarene gomile, uz pasivno držanje ili prećutnu saglasnost vlasti. Prvi veliki pogromi zbili su se u Rusiji, u više od 200 gradova, nakon ubistva cara Aleksandra II 1881. godine. Glasine - da je atentator Jevrejin - bile su, naravno, netačne, ali su zato pogromi postali česti, najčešće na osnovu zamene motiva. Posebno su bili intenzivni između 1903. i 1906.
       U Sovjetskom Savezu Jevreji nisu bili ni diskriminisani, ni proganjani do polovine tridesetih godina i početka Staljinovih velikih čistki, zahvaljujući, u dobroj meri, aktivnom učešću svoje inteligencije u Oktobarskoj revoluciji, ali su kasnije, kao i mnogi drugi, bili žrtve teških terora i progona. Mnogi su gubili identitet, preuzimajući ruska imena, ali su ostali povezani i često zbog toga bili diskriminisani ili “obeleženi”. Poznati pisac Ilja Erenburg, za koga se ne može reći da nije bio veliki ruski patriot, napisao je mnoge knjige, ali je među svojim Jevrejima ostao upamćen po jednoj teškoj rečenici: “Čovek ne može da ne bude Jevrejin, ako oseća antisemitizam u sopstvenoj domovini.”
       Vremena su se od tada izmenila, mnogi ruski Jevreji su se iselili u Izrael, a mnogi afirmisali među onima koji su ostali u demokratskoj Rusiji, ali su stare predrasude ostale. Komunistički poslanik Viktor Iljuhin optužio je 1998. tadašnjeg predsednika Borisa Jeljcina ni manje ni više nego za “genocid” zato što je “svojom pogrešnom ekonomskom politikom uvećao mortalitet”. A tu ekonomsku politiku Jeljcin je, prema tvrdnjama ovog poslanika, sprovodio po zamisli i uz pomoć svojih bliskih saradnika Jevreja. Još jedan komunistički poslanik, general Albert Makašov, nazvao je Jevreje, sa govornice Dume, “krvopijama” i poželeo im “srećan put na groblje”. Ovi ljudi nisu snosili odgovornost za širenje rasne i nacionalne mržnje, sakrili su se iza poslaničkog imuniteta. Antisemitski izlivi gneva u Francuskoj pre tri meseca - koji su u Rusiji, kako ocenjuju ruski komentatori, našli malo zakasneli odjek - izazvali su snažan politički potres i bili dodatni impuls pogoršanju odnosa između Francuske i Amerike, pa čak, što se desilo prvi put u istoriji, između francuskih i američkih Jevreja.
       Prema tvrdnji Avija Bekera, predsednika Svetskog jevrejskog kongresa, tada je samo u Francuskoj - ako je ona negativan primer za rasprostranjeno antisemitsko raspoloženje u zemljama Evropske unije uopšte - za samo dve nedelje bilo oko 360 incidenata, od napada na sinagoge, do ugrožavanja života Jevreja, najčešće rabina i nastavnika u jevrejskim školama. Osnovni razlog erupciji antisemitizma nisu bili samo šovinstički i rasni ispadi krajnje desnice u izbornoj kampanji, nego i osuda izraelske vojne ofanzive i masakr palestinskih civila na Zapadnoj obali. Među izgrednicima bilo je dosta muslimana, kojih je u Francuskoj četiri miliona.
       Francuska demokratska javnost oštro je osudila antisemitske ispade, a predsednik Širak je čak izjavio da je “napad na sinagogu napad na Francusku”. Izgrednici su oštro kažnjeni, a vlast je preduzela energične mere da bi sprečila širenje pojave. Ostalo je, međutim, uverenje - i u francuskoj i u američkoj javnosti - da je došlo do dvostruko pogrešnog poistovećivanja jevrejstva i ofanzivne izraelske politike.
       Dok su u Francuskoj stradali Jevreji zato što su izraelski vojnici ubijali nedužne palestinske civile, u Sjedinjenim Državama, gde je jevrejski lobi veoma jak i u Kongresu i u medijima, nesaglasnost sa agresivnom politikom Izraela poistovećena je sa mržnjom prema Jevrejima. To smelo tvrde neki američki novinari, koji su i sami Jevreji. Jedan od njih, Ričard Koen iz “Vašington posta”, kaže: “U Americi je kritika Izraela, posebno anticionizam, izjednačen sa antisemitizmom. Američke jevrejske organizacije tvrde da je anticionizam pokazao navodno svoju pravu boju u duboko ukorenjenom antisemitizmu.”
       Zanimljiv je bio sudar američkih i francuskih Jevreja povodom nedavnog održavanja Filmskog festivala u Kanu. Američki jevrejski kongres je tražio da se festival bojkotuje u znak protesta zbog talasa antisemitizma u Evropi. Položaj Jevreja u Francuskoj čak je upoređen sa njihovim patnjama u višijevskoj Francuskoj. Francuski Jevreji su odbacili predlog i sa ogorčenjem odgovorili da su “u vreme rata antisemitizam sponzorisale države”, a sada vlast osuđuje i sprečava nasilje. Dodali su da konačan Le Penov poraz na izborima dobro pokazuje da Francuzi ne žele da gaje mržnju prema drugim narodima.
       U jednoj stvari, međutim, sadašnje antijevrejsko raspoloženje - svejedno da li u Francuskoj ili Rusiji - posredno je povezano sa izmenjenim međunarodnim statusom Izraela. Dok je cionizam ranije, čak na osnovu rezolucija Ujedinjenih nacija, bio izjednačavan sa rasizmom, sada je antisemitizam taj koji ima sve odlike rasizma.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ


Copyright © 2000 NIN - redakcija@nin.co.yu