Javljam Esterhaziju da izdavač neće objaviti roman Harmonija, odgovara i-mejlom kratkim pitanjem: Zašto, izdavač je pročitao knjigu i nije mu se dopala?
       Naravno, nije o tome reč; izdavač uopšte ne čita ništa, on samo prodaje knjige. I očekuje veliki materijalni uspeh!
       Maja 16. stižem u Kuću mađarskih prevodilaca, Balatonfired, javljam se sutradan Esterhaziju, treba da se sretnemo i da mu razjasnim šta je posredi.
       Dočekuje me veliko iznenađenje: upravo je juče predstavljen javnosti, objavljen nastavak Harmonije, zapravo treća knjiga romana.
       Svojevremeno sam pogovor za roman završio vešću koju mi je autor saopštio telefonom: došao je do nove građe, dodaće romanu, ne celu knjigu, samo Apendiks. Nisam ga pitao kakva je građa, roman mi je i inače bio preogroman.
       Nije hteo da razglašava suštinu, ispostavlja se, zbog osetljivosti građe, ali je na pomolu velika senzacija: Esterhazi je otišao da pogleda šta ima o njemu dostavljeno i prikupljeno u dosijeu (u Mađarskoj je oznaka za to odeljenje “III/III”), ništa naročito; ali su mu stavljena na uvid četiri debela dosijea u kojima je prepoznao rukopis svoga oca! Otac je bio zavrbovan kao doušnik i od sredine pedesetih pa sve do osamdesete godine, gotovo četvrt veka, dostavljao je svoje izveštaje. Pod pseudonimom: Čanadi.
       Pisac Esterhazi se našao pred velikim izazovom: šta raditi s tom građom? Ako je ranije koristio građu koju je godinama i s mukom pribirao, sada je lako došao do novih dokumenata, ali šta s njima?
       Od samog početka 2000, od momenta završetka romana Harmonija, pa sve donedavno, početak 2002, okapao je nad fasciklama, izveštajima, prepisivao, beležio, komentarisao, koristio svoj već veoma razvijeni postupak, samo sada u drugačijim prilikama.
       Pred čitaocima je veliko iznenađenje, delo pod naslovom Javitott kiadas - melleklet a Harmonia caelestishoz - (Ispravljeno izdanje - prilog uz Nebesku harmoniju), Budapest, 2002, str. 281.
       U predgovoru pisac precizno opisuje kako završava roman i kako dolazi do nove građe. I sam mogu da potvrdim tačnost tih navoda, jer sam upravo tada boravio kod pisca i napravio s njim intervju. Taj intervju se čak neposredno uklapa u ono što piše Esterhazi u predgovoru, mogao bi se uneti u knjigu kao valjan dokaz. Naime, intervju je napravljen 29. januara (ja sam samo pomerio datum za jedan dan kako bi u svim ciframa bila nula: 20.02.2000, romansijer ima 50 godina).
       “Posle ulaska u prostranu, a prisnu kuću u Starom Budimu, snebivam se kuda ćemo, gde ćemo sesti, domaćin ne može da se načudi, čini mu se da sam ja i ranije navraćao. I odmah priča kao da smo se juče rastali. Istina, razgovarali smo telefonom prethodnih dana i ugovorili sastanak. Kako sam se interesovao za roman koji se završava, Esterhazi je čak obećao da će, kada dođem, roman biti prekucan i postaraće se da mi preda primerak rukopisa. Ali sada nije sve potaman. Znao je da na početku romana treba još da interveniše pre nego što delo bude prekucano, ali kad je počeo da interveniše, nije mogao da se zaustavi, jer je jedna intervencija tražila dodatne poteze, trebalo je onda novim, neplaniranim naporom još jednom izvršiti premeštanje, znači još nekoliko dana rada, i tek sada je roman prekucan, okončan, treba samo da prokontroliše da nema sitnijih grešaka. Niko još nije dočitao rukopis, ne zna zapravo kakav je roman... Prekida priču, sklanja sa stola neko šiblje kako bismo se mogli videti, nudi vino; hlađeni balatonski rizling, odlučujem se. I razgovor se nastavlja, jer nije ni prekidan. Esterhazi je lak, govorljiv, čak dobro raspoložen, kao da je zadovoljan...”
       Kao i sve tzv. socijalističke zemlje, pogotovo one s izrazitim staljinizmom, Mađarska je bila zemlja s veoma razvijenim sistemom doušnika, špijuna, u svim porama društva su se mogli očekivati, kao i posledice koje proističu iz toga. Nije se lako moglo odupreti zahtevu za dostave, ucene su bile velike i opasne. Treba razumeti da je sistem takav, da su ljudi prinuđeni da prihvate da se time bave, bilo da imaju od toga koristi (novac, privilegije), bilo da se stide posla kojim moraju da se bave. Jedini način je valjda bio upozoriti prijatelje, skrenuti im pažnju, kao i ne podnositi izveštaje o svemu, “birati” i takvom selekcijom donekle spasavati i sebe i druge.
       Kada je došlo do promena, iskrslo je pitanje: šta uraditi s tim ogromnim materijalom koji se nagomilao i mastodontski razrastao; da li otkriti spiskove doušnika, prava imena? Sme li se, kakve su posledice?
       Rusi su, istina, konačno otišli iz Mađarske, ali nisu sa sobom odneli i zlo sistema u kojem su u ogromnom broju učestvovali i sami Mađari; naivno je misliti da je sam taj potez okončao jedno razdoblje i da se time nastavlja život kao da ništa i nije bilo - projekcija svih nedaća ostaje na nekom drugom, a mi smo uvek bili, dobri, moralni, patrioti samo...
       Parlament je doneo odluku da svako može dobiti na uvid svoj dosije, ako postoji; može se dobiti eventualno i dozvola za naučni rad ako se neko bavi određenim periodom. Ali se samo mogu objaviti imena onih ljudi koji na to pristaju, ili sami izađu pred javnost. Takođe, postoji i zakon o lustraciji: osobama do određenog nivoa na određenim funkcijama saopštava se šta se zna o njima u ovom pogledu, one potom moraju da se odrede, ili javnost biva obaveštena kakva im je bila delatnost.
       Uobičajene dostave i izveštaji i ne izazivaju naročito pažnju, zna se da postoje, ali je izazivalo zanimanje kada se otkrije da su se tim poslom bavile javne ličnosti, čak i ličnosti od imena i ugleda. Kao na primer u domenu kulture, umetnosti.
       Pre nekoliko godina šok je izazvalo pismo poznatog pisca Šandora Tara (1941) koji se, posle desetak godina, pismom javio svojoj žrtvi koju je špijunirao, drugom piscu, ali opozicione pripadnosti, Janošu Kenediju, koji je istovremeno bio od nemale pomoći mladom stvaraocu Taru. Sam Kenedi je napisao pismo svom bivšem doušniku i - imao razumevanje za njega. Pisma su, s pristankom autora, obelodanjena, i kulturna javnost se podelila: može li se oprostiti? Pisac Tar je pisao o svojim teškoćama i jadikovao nad svojom hudom sudbinom, jedino je tu dimenziju mogao da vidi! Pisac i žrtva Janoš Kenedi nije plakao, velikodušno je praštao.
       Ne znam da li je Esterhazi pisao šta o ovom slučaju, ali znam da je bio veoma oštar u osudi ovakvog ponašanja pisca-doušnika, čak s toliko ogorčenosti da to nije sasvim ličilo na njega.
       Nisam čitao Šandora Tara, sem tu i tamo u časopisima poneku novelu, iako su me prijatelji upozoravali da je on veoma dobar pisac. Kada je afera izbila u javnost, Mađari su mi i dalje tvrdili da je on ipak dobar pisac. Ali mene kao čitaoca više nije zanimao.
      
       Pitanje se postavlja: da li takav pisac uopšte može biti stvaralac koji ima izuzetno delo? Stvaralac koji je, silom ili milom, prodao dušu. Odrekao se dara koji mu je bio dat, s kojim je rođen, i na koji je pljunuo.
       Može li stvaralac da i dalje bude velik, značajan, izuzetan; zar nije prokockao sve.
       Sasvim je jasno, potvrđuju to primeri, pesnik, istinski pesnik se ne može biti s takvom ranom. Čak i kada ostane samo ožiljak, stvaralačka ličnost je toliko oštećena da je uništena, prekinuta u letu. U delu pesnika se to odmah primećuje: nema leka. Ostaje ruina.
       A kako stoji s dramskim piscem, romansijerom? Reklo bi se da drugi stvaraoci smeju da ulaze u ovakve kaljuge, čak kao da im one pomažu da naslute, vide mračne ambise čovekove ličnosti o kojoj će potom pisati. Ali, izgleda, nije u tome stvar; problem je mnogo dublji i ne treba ga vezivati za uspeh u ovakvom društvu, čovečanstvu na stranputici. Kao i svaki uspeh, i ovaj je trenutan, privremen, prolazan.
       Treba se setiti velikih uzora, velikih stvaralaca u svim područjima čovekove delatnosti, naročito onih gde je istinski ulog stvaralačka bogomdanost - pa će se videti: kada god nam se učini da je neko imao pravo da načini kompromis i da se surva - naš kriterijum vrednosti nije dobar, delo ne može da izdrži hijerarhiju istinske vrednosti. To je ono mesto gde delo pada, kao što se i ličnost već srozala i survala u ambis. Razumeti takvog nesrećnika, jedna je stvar, a proceniti vrednost i beleg sunovrata - sasvim je drugo.
       Ne može se privremeno zaputiti u nedelo, s lažnom pomišlju da ćemo se kasnije vratiti svojim istinskim, božanskim, stvaralačkim prerogativima. Jednom prekinuti let ostaje presečen život koji se više ne može popraviti, jedino ostaje ispaštanje.
       Ceo Esterhazijev roman Harmonija izgrađen je na odnosu otac-najstariji sin. Vreme obuhvata je ogromno, a uvek se javlja otac, najčešće bez ličnog imena (prepoznatljiv je u vremenu), i perspektiva sina koji vidi oca i oživljava ga u raznim situacijama. Protivrečnosti su brojne, pisac ih ne uklanja, već i time naznačava složenost lika oca koji nije jedna individua, nego niz raznolikih ljudi koje otelotvoruje i na taj način se umnogostručuje i preobražava u mnoštvo koje ipak čini jednu, iako raznovrsnu celinu. Pisac je na taj način rešio veliki problem svakog pripovedača, problem vremena, načinio je opravdane skokove i sažeo veliko vreme, a da ono ipak ostane individualno: individualno i opšte istovremeno, velika istorija i mala istorija spletene u isti život. Opšti tok i svakodnevni život.
       Reći sada, na osnovu novih podataka o ocu iz Ispravljenog izdanja, da bi Esterhazi trebalo da odbaci svoj roman kao netačan i da ga piše, eventualno, iznova, nepravedno je i netačno.
       Bez obzira na sve, Esterhazijev roman je ostvarenje koje ne može nikako da iscrpe svu stvarnost: autor je neprekidno birao pojedinosti, što znači da je uzimao samo one koje su mu izgledale upotrebljive, a izostavljao mnoštvo pojedinosti koje nije smatrao važnim za ovakvo delo i ličnosti koje je oživljavao, stvarao. Esterhazi je jedinstven romansijer koji je od samog početka negovao postupak prikupljanja i korišćenja građe, gde je najvažnije bilo kako manipulisati građom a ne izneveriti celinu, stvaralačku nameru, ostati strog i odgovoran, ne povijati se prema nekim trenutnim potrebama. Izraziti svoje shvatanje života i njegovog smisla (besmisla), izneti svoje breme i svoje stvaralačko poslanje. Bez ustupaka bilo kakve vrste.
       Ako se tako posmatra njegovo celokupno delo, a u tom okviru i poslednji roman Harmonija, delo stoji čvrsto, samo je dobilo dodatne pojedinosti koje ga suštinski ne menjaju, samo ga umnožavaju elementima koji nisu lako mogli ni da se pretpostave. Razlika se neposredno odnosi samo na onoga “oca” (ne na sve likove “moj otac”) koji deluje u Kadarevo vreme, posle revolucije 1956. godine. Što će čitalac, pa i kritičar možda, pomisliti da su time pokolebani i drugi likovi stvarani istim postupkom, ne treba smetnuti s uma, ali ne treba ni naročito isticati: delo ostaje delo i njime se treba baviti, ostati u njegovim okvirima. Život, realnost, dokumenti, dokazi - sve je to isuviše haotično i izlazi izvan stvaralačkih okvira.
       Esterhazi je stvorio roman, to je delo koje je sada, sticajem okolnosti, dobilo svoje dodatne karakteristike. Potresno je što je taj splet pogodio autora i izmenio njegovu ostvarenu sliku o ocu, i to baš najličniji odnos: sam pisac - otac, a ne očevi iz ranijih vremena.
       Jedno od velikih pitanja koje se ovde odmah postavlja jeste odnos građe i njeno prefabrikovanje u romanu. I jeste i nije stvarnost, uzimanje iz realnosti. Samo što ovaj slučaj ipak nedvosmisleno pokazuje kako Esterhazi odista, iako uz izmene, preuzima stvarnost i koristi je u stvaralačke svrhe.
       U pominjanom intervjuu Esterhazi objašnjava. “Roman koji sam upravo završio mnogo se bavi mojom porodicom, porodicom koja je istorijska, znači ima mnogo veze s istorijom. I kad ja nađem jednog člana porodice koji je bio poslednji nitkov, to ne znači ništa loše. Dakle, ja o tome nemam nikakvo loše osećanje, pa onda u redu, pa imali smo jednog nitkova, zar ne?”
       A posle najnovije knjige?
       Prvi kritičar (Andraš Zoltan Ban, u listu Magdžar narancs, 23. maj 2002) ističe u samom naslovu da je nova knjiga “trijumf realizma”. Esterhazi je naime bio veliki majstor “postmodernizma”, a sada ga je stvarnost klepila po glavi i vratila u realnost.
       S istim, dobrim razlozima bi se moglo reći: “trijumf apsurda”, dakle književnost apsurda caruje. Pa onda dalje ređati...
       Nije tako, nego: Esterhazi je bio i ostao čovek. Prihvatio je izazov, nije uzmaknuo. Postao je ljudina, očeličio se. Istina, cena je velika, kao i uvek. Prošao je kroz patnju, katarza!, ranjivost mora da mu je pribavila crtu ozbiljnosti, čak još šire i obuhvatnije plemenitosti.
       Sigurnost vodi u oholost! A oholost je za hrišćanina jedan od smrtnih grehova. Današnji čitalac to uopšte ne razume.
       Peter Esterhazi je čovek s velikim iskustvom koje ga neće ogorčiti, srušiti; neće se preobratiti niti će od sada prezirati život koji ga je “demantovao”, niti će prezirati ljude zbog novog ličnog iskustva. Pa i život je svakakav i ljudi su svakojaki, uvek ima gadova, ali postoje i anđeli.
       Kritičar Ban ovako sumira iskorak pisca i čoveka: “Naime, Esterhazi je svojim novim delom preduzeo umetnički rizik kakav do sada nisam video kod njega, i koji mi je, mogao bih reći, pomalo nedostajao u njegovoj delatnosti. Sada je odista zaronio u mađarski život, jer je sada, valjda prvi put u životu, osećao da to ne može izbeći. Naravno, Esterhaziju je sve to jasno, i više puta pokušava da odgovori na pitanje: zašto ja to pišem i ako već pišem, zašto objavljujem? Prepisujem ovde možda najvažniji odgovor: ‘Ja radim protiv zaboravljanja. Neću da se zaboravi stvar moga Tate, nego da se zapamti. Neću ni praštanje. (Ako bi trebalo, preklinjao bih na kolenima. Ako bi to bilo rešenje.) Nego šta onda? Pa... da se sve nekako vidi. Postoji ono što postoji, a postoji, ispostavilo se, ovo postoji.’ Lep odgovor, čak i u svojoj ogoljenosti patetičan, iako ga pisac nije nimalo tome namenio. Mada istinski, duboki odgovor pruža celina knjige. Kako je pisac uspeo da oblikuje nešto što se ne može uobličiti, kako je uspeo da nađe formu za savršeno neverovatnu građu, kako je bio u stanju da etički poraz preokrene u estetički trijumf - to je veliki umetnički čin Ispravljenog izdanja. Tada se ispostavilo: trijumf realizma se zapravo zbio prema namerama Petera Esterhazija. Na taj način je estetička pobeda raspršila svaku moralnu sumnju. U ovoj knjizi su etika i estetika jedno...”
       I kod mnogo neznatnijih stvari se na koncu sve svede na etiku, samo to treba videti; najlakše se vidi na sopstvenoj koži kada se više nema kud.
       Esterhazi je stvaralac koji više ne može a da ne stvara. Samo je pitanje cene koja se uvek mora platiti. Fasbinder je jednom izjavio: “Rad za mene znači takvo zadovoljstvo da više ne umem da razdvojim rad i život.” Ne unosi samo pesnik svoj život u delo koje nastaje, ni prozni pisac nije manje izložen takvoj pokori. Pakao? Ali kako drugačije domašiti vrhunac stvaralaštva?
       Svojevremeno sam pitao Esterhazija: kako prevesti naslov drugog dela romana, šta god sam pokušao, izgledalo mi je pomalo izveštačeno. On me je uputio da je naslov načinjen kao paralela Maraijevom autobiografskom romanu Ispovesti jednog građanina. Tako sam mogao da formulišem naslov i u prevodu kao Ispovest jedne porodice Esterhazi. (Isto onako kao što je slična i beleška oba pisca s početka romana: ličnosti iz romana nisu postojale i ne postoje u stvarnosti.)
       Naslov nove Esterhazijeve knjige nije zadržao paralelu s Maraijem, a gotovo bi se mogla očekivati. Naime, Maraijevi Dnevnici su objavljeni samo u izboru, a tek sada se objavljuju dopune čiji je naslov neobičan Ono što je iz Dnevnika izostalo. Prosto se Esterhaziju nudio naslov Ono što je iz Nebeske harmonije izostalo. Za roman je naslov odavno bio spreman, za dodatak nije, iskrsao je kao i sama knjiga.
       Ili bi možda najprecizniji naslov mogao da glasi Zemna disharmonija... (Disharmonia terrestris)
       Esterhazijevo polazište u novoj knjizi jeste: ima li šta o njemu pribeleženo u doušničkim dosijeima, a kako verovatno nema, misli on, pa onda možda i o njegovom ocu koga su sigurno pratili tasteri?
       Otkriće četiri fascikle izaziva ogromno iznenađenje. Postupak pisca ostaje gotovo istovetan: on čita građu iz fascikli, prepisuje, beleškari, komentariše, živi. Ranije je citirao druge pisce koji su gostovali na njegovim stranicama, sada je bogato citirana samo jedna ličnost: izvesni Čanadi koji piše lepim rukopisom njegovog oca.
       Mikoš Varheđi ima aforizam: “Samo jedna stvar zavisi od mene i ni od koga drugoga: odlučio sam neću svakoga plagirati”.
       Kao da cela Mađarska ne radi ništa drugo do čita Esterhazijevu novu knjigu. Listovi donose prikaze, čak više kritičara u jednom listu piše o novom delu. A šta tek treba očekivati od književnih časopisa? Naravno, usmeno se svuda raspravlja o postupku sina: da li je trebalo ili nije to da učini?
       Postoji i mišljenje da je Esterhazi ovom knjigom izvršio inteligentno produžavanje interesovanja za svoj roman, koji je inače veoma dobro ocenjen.
       Jedno je svakako tačno: roman je na ovaj način poprimio i drugačiju dimenziju. Atmosfera oko romana nije samo romansijerska već i politička. Da li to smeta samom romanu? U Mađarskoj se to nikako nije moglo izbeći, izvan Mađarske to nema mnogo značaja. Sve je roman ili se pretvara u roman.
       Poglavlja nove knjige, dakle njenu strukturu, određuje policija: četiri fascikle, četiri poglavlja.
       Prva fascikla: prvi očevi izveštaji, kako ga policija navodi i podučava, kurs o tome kako treba pisati dostave, njegovo koprcanje; pisac se i sam priseća nekih okolnosti i ljudi o kojima postoje očeve dostave.
       Esterhazi i sam u jednom trenutku pokreće pitanje: da li da objavi rukopis završenog romana koji se nalazi kod izdavača, ili da ga povuče i ispravi u svetlosti novih saznanja (iz fascikli). I odmah odbacuje takvu mogućnost. Jasno vidi da će Ispravljeno izdanje biti nastavak, dopuna, još jedna (dublja?) dimenzija romana koja će se razlikovati samo po tome što intimno zadire u život pisca, uvodi u dramu sina, ali ne i čitaoca. Za čitaoca je roman samo bogatiji!
       Druga fascikla: pisac boravi u Nemačkoj, nije na svom radnom mestu, ne odlazi u instituciju da čita i prepisuje dostave svoga oca, nego čita prelom, pored ostalog, svoga romana Harmonija koji mu je dostavio peštanski izdavač. Prilika da se roman ne objavi?! Ne, nego prilika da ga autor čita i u svetlosti novih saznanja da proceni pojedine čupave delove, naravno one vezane za oca-doušnika. Opet beleškarenje i komentarisanje, samo što autor prepisuje sebe i komentariše iz nove perspektive. One delove koji se odnose na oca i izazivaju čitalačku protivrečnost. Pročitane tabake romana vraća izdavaču, roman će biti objavljen, a on ostaje i dalje u svojim brigama, iako se bavi i drugim poslovima.
      
       (Nastaviće se)
      
      

Da nikakva i ničija fikcija nije dorasla onome što život može, shvatio je i čuveni mađarski pisac Peter Esterhazi. Taman je njegova knjiga Harmonia Caelestis krenula putem uspona (a u njoj je opisan i odnos otac-sin), kad su, kao rezultat otvaranja policijskih dosijea u Mađarskoj, do pisca i sina Petera stigle četiri fascikle iz arhiva tajne policije. I? Njegov otac, potomak slavne grofovske porodice, bio je doušnik policije u komunističko doba!        Drama je to lična, ali i mađarskog društva i svih društava u Istočnoj Evropi. Peter Esterhazi je seo i napisao dopunu upravo objavljene knjige ili novu knjigu. Kako ko na to gleda. Naziv: Disharmonia terrestris.        Pred NIN-ovim čitaocima su delovi teksta Save Babića, naslovljenog “Harmonija i disharmonija Petera Esterhazija”, našeg znanog prevodioca sa mađarskog i pisca. Kao neko ko sreće Esterhazija, poznaje njegovo delo, razume njegovu vezu sa Danilom Kišom, Babić je napisao ovu - novu dramu stare mađarske porodice.        Feljton je priredio Slobodan Reljić.