Zvanični Zagreb radi upravo ono što međunarodni politički arbitri najmanje preporučuju: zaoštravanjem odnosa sa Beogradom pokušava da umiri domaću desnicu

      Sredinom leta, kad je vodostaj nizak, Vukovarci žalosno gledaju u ostrvo na sredini Dunava. Peščana ada je pre rata bila gradska plaža, a danas tamo mogu da se kupaju samo s putnim ispravama. Putovnice se proveravaju “Kod Rakića”, u nekad neuglednoj ribarskoj kafani koja se posle rata pretvorila u ispostavu granične policije. Procedura ne traje dugo, ali odbija kupače. Pogotovo ako im policajci skrenu pažnju da su “nedolično odeveni”, tj. ako nisu u dugačkim pantalonama, košuljama i kravatama. Tako izgleda jedna od nerešenih hrvatskih granica sa susedima, i to ona mirnija.
       Kad Dunavom krenete nekoliko kilometara nizvodno, doći ćete do Šarengradske ade, mesta koje daleko drastičnije pokazuje svu grotesku hrvatsko-jugoslovenskog “razgraničenja” u međunarodnim vodama. Prostor od 900 hektara peska, vrba i trave katastarski pripada Republici Hrvatskoj, ali je od 1991. godine pod kontrolom jugoslovenskih vlasti. Šarengradska ada je, inače, i ono čuveno mesto kraj koga su vukovarskog gradonačelnika Vladimira Štengla i vukovarsko-sremskog župana Nikolu Šafera nedavno dočekali rafali upozorenja sa jugoslovenske granice. Mada se drama u međuvremenu i razjasnila i slegla, prvi javni zaključak u Hrvatskoj bio je da se radi “o novim rafalima na Vukovar”.
      
       Dnevnopolitička hipokrizija
       Ovakav psihološko-politički kontekst bio je idealna prilika da se novi kabinet premijera Ivice Račana javno stavi na branik nacionalnih interesa Hrvatske, a prvi čovek izvršne vlasti u zemlji u svoj rečnik vrati frazu o “zveckanju oružjem”. Kad su iz Beograda stigli sasvim suprotno intonirani odgovori, domaći političari shvatili su da problemi tek počinju. Teško je reći šta je u Zagrebu izazvalo veću zabunu. Da li izjava jugoslovenskog šefa diplomatije Gorana Svilanovića da je reč o incidentu kome, u ukupno dobrim hrvatsko-jugoslovenskim odnosima, ne treba da se pridaje toliko pažnje, ili odbijanje ambasadora SRJ u Hrvatskoj Milana Simurdića da primi protestnu notu ovdašnjih vlasti.
       Dva čoveka iz “čamca na Dunavu”, Vladimir Štengl i Nikola Šafer, odjednom su se našla u problematičnoj ulozi “poklisara dobre volje”, a zapušteno dunavsko ostrvo na koje su se uputili postalo je poligon za testiranje dnevnopolitičke hipokrizije. Zvanično, radilo se o odluci vukovarskog gradonačelnika i vukovarsko-sremskog župana da zajedno sa nekolicinom meštana Šarengrada čamcem posete Šarengradsku adu. Gradonačelnik susedne Bačke Palanke Zvezdan Kisić upozorio ih je da prvo nabave pismenu dozvolu predviđenu za ovakav izlet. Predstavnici lokalnih vlasti s hrvatske strane Dunava zaključili su da im ona nije potrebna jer su ionako “svoji na svome”, pa su na opasnu ekskurziju poveli i decu. Kad je Vojska Jugoslavije otvorila vatru, politička struja je učinila svoje i s hrvatske strane Dunava opet je počelo da se govori o “velikosrbijanskom ratničkom etosu koji čeka i najmanju priliku da se iskaže”. Istovremeno, pojavile su se i prve pukotine u hrvatskoj verziji priče, pa je za vukovarskog gradonačelnika prvi put javno rečeno da ga “bije glas vrlo rigidnog hrvatskog desnog ekstremista”, a nekadašnji prvak Hrvatskog helsinškog odbora Ivan Zvonimir Čičak čak predviđa i mogućnost smišljenog izazivanja incidenta.
       Diplomatski kuloari Ministarstva spoljnih poslova na zagrebačkom Zrinjevcu brzo su živnuli i u opticaj je puštena nova priča. Incident, naime, nije bio sam sebi svrha, niti je ambasador SRJ Milan Simurdić tek tako odbio da o njemu pročavrlja s domaćim novinarima koji su ga vrebali na ulazu u nacionalno Ministarstvo spoljnih poslova. Beograd je, navodno, do grla u problemima. Izvršna vlast nema kontrolu nad Vojskom Jugoslavije koja nadzire famoznu Šarengradsku adu, a savezna diplomatija ne može da se izbori sa sve glasnijim “autonomašima” u Vojvodini. Kosovo je pod međunarodnom upravom, a etnički nemiri između Srba i Albanaca šire se i jugom Srbije. Sve u svemu, kod čuvenih “jugoistočnih susjeda”, na svakoj granici ima problema, a govori se i o novim izborima.       
      
       Ade i katastri
       Nedovoljno upućene u geopolitičku kartu regiona (takvih je, istina, izuzetno malo) ovakva konstatacija lako može da zavara, pa bi još moglo da se pomisli da je reč o Hrvatskoj, a ne o Srbiji i Crnoj Gori! Šest godina posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma Hrvatska nije uspela da reši granična pitanja ni sa jednom od susednih država bivše SFRJ, predsednik države i predsednik vlade retko kad govore istim jezikom, vladajuća koalicija se praktično raspala, a novi izbori su večna tema dnevnopolitičkih spekulacija. Osim nerešene dunavske granice sa Srbijom i one na Prevlaci sa Crnom Gorom, Hrvatska je u dugogodišnjem latentnom sukobu sa Slovenijom oko “Krškog”, a tu su i neuspeli pokušaji hrvatske policije da preuzme kontrolu nad rečnim ostrvima između Une i Unčice na granici sa srpskim entitetom u Bosni i Hercegovini. Da zbog proteklog rata nije tragična, priča o spornim adama na Dunavu i Uni oko kojih se natežu međunarodni arbitri i lokalne granične policije, ostala bi na nivou anegdote. Zvanični Zagreb od zvaničnog Sarajeva zahteva da policije obe države budu na mestu graničnog prelaza kod Unčice dok se ne uredi međunarodni prelaz za putnički promet. Iz Sarajeva odgovaraju da hrvatska policija ne dolazi na rečna ostrva pre nego što se potpiše aneks postojećeg ugovora o granicama iz 1999. godine koji definiše mesto privremenog graničnog prelaza. Inače, granica između Bosne i Hercegovine i Hrvatske na Uni prelazi ovu reku čak 13 puta.
       Na Dunavu je malo drugačije. Jugoslovenska strana ima interesa da granica sa Hrvatskom teče sredinom reke, a Hrvatska teži internacionalizaciji ovog pitanja. U Zagrebu se smatra da je bar jedanaest hektara “hrvatske zemlje” ostalo “na suprotnoj strani”, a blizu hiljadu hektara “srpske zemlje” nalazi se u Hrvatskoj. Granična linija treba da se utvrdi u dužini od 179 kilometara, od čega sedamdesetak kilometara teče Dunavom. Najspornijim lokalitetima pokazala su se dva zapuštena dunavska ostrva, pre rata zanimljiva samo dunavskim alasima, kupačima i ljubiteljima konja. Danas, odjednom, svi tvrde da im “bez ada nema života”. Šarengradska i Vukovarska ada preko noći su postale najveći politički kapital zvaničnog Zagreba i Beograda. Čuva ih vojska, o njima raspravljaju premijeri i predsednici država, izmenjuju se diplomatske note i planiraju međunarodne arbitraže.
      
       Diplomatska nervoza
       Posle podužeg ćutanja zbog statusa “ministra u ostavci”, o nerešenim hrvatskim granicama progovorio je i šef nacionalne diplomatije Tonino Picula. Kad ga je rekontrukcija Račanovog kabineta već ostavila na istom mestu na kome je i zatečen, Picula je ponovo progovorio o problemima “jugoistočnih susjeda”. Kaže da čekaju izbore pa su zato nervozni i pucaju po dunavskim adama. O skorom ukidanju viznog režima i prelasku hrvatsko-jugoslovenske granice sa ličnom kartom, više ni reči. O Prevlaci kao praktično rešenom pitanju još manje. Upravo suprotno. Misija UN će na strateškom ulazu u Bokokotorski zaliv ostati bar do sredine oktobra, a javna je tajna da praktično svi u domaćem Ministarstvu inostranih poslova znaju da će se ovo pitanje, bez obzira na ponašanje zvaničnog Beograda, povlačiti još godinama. Nešto slično predviđa se i za granicu na Dunavu, a u međuvremenu se pojavio i strah da će se upravo na dunavskim adama praviti ustupci Crnoj Gori i Srbiji zbog fleksibilnijeg pristupa Prevlaci.
       Izlet vukovarskog gradonačelnika i župana koji su na Šarengradsku adu, uz decu, poveli i popularnog voditelja dečjih emisija sa Hrvatske televizije, upravo morbidno naglašava najavu hrvatskog premijera da će građani Hrvatske ubuduće imati prilike da čuju i vide “odlučnijeg Račana”. Najpre je u Ministarstvo spoljnih poslova Hrvatske hitno pozvan ambasador SRJ, a onda je premijer javno pozvao Jugoslaviju da demilitarizuje granicu na Dunavu, ma gde ona zapravo bila. Milan Simurdić mirno je rekao da ne može da primi protestnu notu, jer još nisu utvrđene sve činjenice o dunavskom incidentu. Goran Svilanović rekao je da bi to ionako bilo suvišno budući da se samo sat kasnije posle incidenta sastao sa Račanom. Tada je premijer morao da apeluje na “građane hrvatskog Podunavlja” da se suzdrže od incidenata. U međuvremenu, rejting Socijaldemokratske partije Hrvatske Ivice Račana opet je opao, a Hrvatska demokratska zajednica, prema nezvaničnim anketama, ponovo beleži znatan rast popularnosti. Izbori su opet glavni hit političke sezone “kiselih krastavaca”. Zaključak je, koliko banalan, toliko i jedini moguć: premijer Hrvatske radi upravo ono što međunarodni politički arbitri najmanje preporučuju. A on zaoštravanjem odnosa sa Beogradom pokušava da umiri domaću desnicu.
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ