Izgleda da su Balkanci posebno skloni zaboravljanju, pa tako dok je za Jevreje holokaust još “živa” tema, za nas su svi ovi tragični ratovi već izlizana tema. Taman ih “zaboravimo”, a oni nam se ponove, kao što se i ponavljaju svakih pedesetak godina

      Film “Joy of life”(Radost života) koji je u Srbiji premijerno prikazan na Palićkom festivalu, na simboličan način, kroz razglednice iz Sarajeva, Tirane, Izmira, Sofije, Skoplja, Bukurešta i Soluna, govori o ljudskim sudbinama vezanim za projekat “Balkanske filharmonije” koja je nastala u Skoplju dvehiljadite godine kada je orkestar imao i svoj prvi nastup. Film ima za cilj da prikaže sudbine malih ljudi na margini, čiji ih uzvišeni duh i vera u muziku uzdižu iznad realnih teškoća sa kojima su suočeni kao što je materijalna oskudica, totalna beda i krvavi ratovi koji su česta pojava na Balkanu. Kroz ceo film se provlači Betovenova “Oda radosti” kojom se film i završava u izvođenju Balkanske filharmonije. Režiseru Svetozaru Ristovskom ovo nije prvi dokumentarni film; do sada je snimio još dva “Putnici druge klase” i “Lovac”.
       Film je na festivalu u Nemačkoj u Vizbadenu dobio nagradu za najbolji dokumentarni film, pored toga je prikazan u Slovačkoj i Češkoj.
      
       Vaš film “Joy of life” bavi se Balkanskom filharmonijom. O kakvoj filharmoniji je reč, koja je njena svrha i odakle je potekla ideja za tako nešto?
       - Balkanska filharmonija je projekat koji je nastao dvehiljadite godine na inicijativu tadašnje direktorke Makedonske filharmonije Ganke Samoilovske - Cvetanove koja je trenutno ministarka kulture Republike Makedonije. Mislim da je to bio jedan od prvih ambicioznijih “zajedničkih” kulturnih projekata na prostorima Balkana.
       To je bio povod i inspiracija za pravljenje ovog filma. Film se ne bavi isključivo filharmonijom i koncertima, već sam iskoristio multinacionalnu i multikulturalnu strukturu projekta da bih se bavio mnogo dramatičnijim pitanjima na Balkanu, kao što su egzistencijalna borba jednog umetnika, kulturne razlike, muzika kao metod otpora vandalizmu koji se događao na ovim prostorima i, uopšte, pronalaženju smisla života u teškim uslovima na Balkanu.
      
       U filmu su predstavljeni ljudi iz Bosne, Bugarske, Turske, Albanije, Rumunije, Makedonije, Grčke, Ukrajine, a nije predstavljen niko iz Srbije, Hrvatske, ili Slovenije. Kako to komentarišete?
       - Kao političku korektnost. U vreme kad se prvi koncert Balkanske filharmonije pripremao, Beogradska filharmonija nije prihvatila poziv da učestvuje u projektu, verovatno zato što je u to vreme politički vrh u Srbiji imao sasvim drugačiji kurs. Međutim, već sledeće godine u projekat Balkanske filharmonije su se priključili i Srbija pa čak i Slovenija. Za Hrvatsku ne znam, jedino znam da u vreme prvog koncerta Hrvatska nije smatrala sebe delom Balkana.
      
       Šta povezuje ljude u vašem filmu kada je sudbina u pitanju osim muzike, balkanskog geografskog područja i samog orkestra? Kako ste ih birali?
       - Imali smo veoma kratak rok za upoznavanje muzičara. Oni su za koncert došli nedelju dana ranije i to je bilo sve vreme koje smo mi imali, da upoznamo, izaberemo i snimamo likove od kojih bismo napravili film. Posebno je bilo teško uklopiti se u njihov radni termin jer su muzičari imali po dve probe orkestra na dan i individualne probe u međuvremenu. Morali smo biti otvoreni, iskreni i postati prijatelji za veoma kratko vreme, a uz to zanemariti kameru koja je uvek barijera u otvorenoj komunikaciji. Ipak, ono što se u filmu čini kao spontano i sasvim prirodno, nije uopšte slučajno kako izgleda. Ja imam svoju sliku i predstavu Balkana, koju sam pokušao da proizvedem od priča likova i slika gradova, zvukova i muzike koje smo kasnije snimali...
       ...A što se tiče povezanosti, ovaj film uopšte nema nameru da zanemari razlike koje postoje, jer to bi bilo dogmatična idiosinkrazija. Želeo sam da sasvim objektivno pokažem sličnosti koji bi mogle postati osnova komunikacije i razumevanja.
      
       U filmu se pojavljuje i Albanac koji je član orkestra. Kako je makedonska publika to prihvatila s obzirom na trenutnu situaciju u zemlji i prošlogodišnje događaje?
       - Makedonska publika je manje-više reagovala na film u celini i albanskog predstavnika je prihvatila kao i sve ostale likove iz balkanskih zemalja. Ono što je mnogo provokativnije, to je što je albanska populacija u Makedoniji ostala inferiorna. Pa tako i albanski mediji u Makedoniji su sasvim ignorisali film.
      
       Kako je film prihvaćen u drugim zemljama i gde je prikazivan? Kada će se prikazati u Srbiji?
       - Film je premijerno prikazan u Nemačkoj na GoEast filmskom festivalu u organizaciji DFI (Deutche Film Insti) gde je dobio nagradu za najbolji dokumentarni film. Nakon toga je prikazivan po festivalima u Slovačkoj, Češkoj, Kaliforniji, Belgiji ...
      
       S obzirom na to da se vaš film bavi Balkanom, kako vidite kulturni milje u tom, da kažemo, političkom i geografskom području?
       - Balkan je oduvek bio raskršće interesa imperija, religija i kultura. Taj sukob traje vekovima u nekakvom cikličnom ponavljanju. Sama geografska postavljenost Balkana čini ovaj prostor specifičnim. Ima regiona podložnih zemljotresima, vulkanskim erupcijama, tornadima... Balkan je region podložan sukobima, razlikama, ratovima... To čini ovaj region koji je u stalnom neskladu, potresu i nemiru, nesigurnim za jedan normalan i siguran život, ali sa umetničke strane ovaj region je uvek pun dramskog i emocionalnog sadržaja koji te neprestano inspirišu da stvaraš.
      
       U filmu dva predstavnika orkestra iz Bosne pričaju o svojim stradanjima u poslednjih deset godina. Zar ne smatrate da se ponavljanjem te priče potencira dalji razvoj tragičnih događaja na tlu bivše Jugoslavije, da nije cela tema malo već “izlizana”?
       - Pre svega, ono što film tretira preko priča bosanskih muzičara je život posle rata u Bosni, priče su o posledicama, a ne o samom ratu. Jer, po mom mišljenju, životna drama se ne završava kad se rat završi, nego baš suprotno. Kad sam prvi put video film “Germania, anno zero” R. Roselinija, bio sam potresen mnogo više no posle bilo kojeg ratnog filma.
       Ono što je fenomen današnjice, jeste medijska spektakularnost, pa se tako fokus prebacuje iz Konga u Bosnu, iz Bosne u Avganistan... Svetska javnost koja je bila “jako potresena” onim što se događalo u Bosni, danas je sasvim inferiorna na probleme koji su posledica “spektakla”...
       Osim toga, ono što je za mene bitno, posebno u pogledu Balkana, i jeste “izlizana tema”. Izgleda da su Balkanci posebno skloni zaboravljanju, pa tako dok je za Jevreje holokaust još “živa” tema, za nas su svi ovi tragični ratovi već izlizana tema. Taman ih “zaboravimo”, a oni nam se ponove, kao što se i ponavljaju svakih pedesetak godina.
      
       Kako vidite trenutnu kulturnu situaciju u Makedoniji? Koliko je politika uticala na kulturne događaje u zemlji?
       - Politika utiče na kulturne događaje u svim zemljama. Kultura nije hermetična niti izdvojena od onoga što se događa u zemlji ili šire u svetu. Meni se cela ova situacija na Balkanu čini pomalo nadrealna, a takođe i kultura ili sve ono što se kod nas tim imenom naziva.
      
       U ovoj godini se u Makedoniji snima pet igranih filmova, a zemlja je u ekonomskom i političkom kolapsu. Da li je to način da se zanemare realni problemi?
       - Po mom ubeđenju, jedna nacija prestaje da postoji kad njene priče nestanu. To što se snima pet igranih filmova u ovoj godini, to je možda jedna od najboljih stvari koje su se dogodile kad pogledam unazad u jednom dužem periodu. A da li je to način da se zanemare realni problemi? U pričama bosanskih muzičara u mom filmu je odgovor na ovo pitanje. Oni su svirali u podrumima i garažama, koncertirali su dok su na grad padale granate, ne zato da bi zanemarili bombardovanje, nego zato da bi potvrdili da su živi i da se odupru “realnim problemima”. To je možda i odgovor zašto se u Jugoslaviji snimilo toliko mnogo filmova baš dok je zemlja proživljavala najteža vremena.
      
       Pripremate novi film, kojom tematikom će se baviti?
       - Radni naslov mog sledećeg dugometražnog igranog filma je Godine nadanja koji je kompilacija nekoliko malih balkanskih sudbina zaglavljenih u nadanju da će sutra biti bolje...
      
       ALEKSANDRA ILIĆ