Knjiga osobenog senzibiliteta-Feminus stripus ludens

      Od proletos, mnogo šta je u srpskom stripu drugačije nego do 2002. godine. Do tada se mislilo da kod nas ženskih autora (žene-stripari, striparke...), ima svega nekoliko, naizgled beznadežno raštrkanih u vremenu, prostoru i po periodici. Odjednom, “ničim izazvane” i bez ikakve najave, kao nikada do sada, uspešno su se organizovale i za svega nekoliko meseci uobličile i objavile impresivno izdanje koje je protreslo lokalnu, ali i međunarodnu stripsku scenu.
       Knjiga “Feminus stripus ludens” (“Ženske stripske igrarije”) ima podnaslov “ženska prava su ljudska prava” i nosi broj 0. To je izuzetno ambiciozan grupni projekat koji je finansirao Fond za otvoreno društvo, a izdavači su Asocijacija za žensku inicijativu iz Beograda i Alternativna ženska scena Luna 2 iz Vršca.
       Da su muškarci napravili stripsku knjigu od 170 stranica, koja bi u naslovu imala reč masculinum, masculinus ili neku sličnu (Opa: “Muške strip igrarije”!), a u svakom slučaju gramatički pravilno upotrebljenu, projekat bi verovatno bio okarakterisan kao segregacionistički ili muškošovinistički. No, izuzetno simpatični samoproklamovani potencijalni feministički aparthejd prema nama ima svoje delimično opravdanje u činjenici da ovakvo getoizovano okupljanje striparki zaista može da deluje podsticajno i na ostale izolovane kolebljive umetnice. Tim pre što su striparke u nultom broju odista zaokružile osoben ženski senzibilitet na polju stripa; vizuelno, većinom ne baš najveštije, dočaran, ali u narativnom smislu jasno artikulisan. Možemo ga porediti sa “ženskim pismom” u književnosti.
       Publikacija ima 168 stranica sa reprodukovanih 100 stripova 40 striparki. Naše su se pojačale sa šest koleginica iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije, ali, nekim čudom, nijedna iz Crne Gore.
       Iz lošeg proseka ostvarenja, svojim kvalitetima se izdvajaju, već ranije u našoj periodici objavljivani radovi naših afirmisanih striparki Ivane Filipović, Nede Dokić i Marije - Maje Veselinović, te stripovi izvanrednih Irene Jukić i Ivane Armanini iz Hrvatske. Ističu se i table Ivane Dimitrić-Pešić, kao i zajedničko delo scenariste Homine S. i crtača Milice Nenadić. Tehniku kolaža su u svojim radovima prilično spretno koristile Elizabeta Novak i Zdenka Perišić.
       Statistički gledano, u nabrojanom sadržaju, oko 25 dobrih tabli i kaiševa desetak striparki i nije tako loš odnos za prvi zbornik. Drugi će sigurno biti još bolji.
       Potpisnik ovih redova je prvi put kod nas 1995. godine u katalogu svoje autorske izložbe “60 godina stripa u Srbiji” sačinio pregled dotadašnjeg učešća “ženskog crteža”, posvetivši mu posle uvodnog teksta i čitavo poglavlje. Stoga, smatrajući se relativno dobrim poznavaocem striparki, zapažam da u “Feminusu...”., od naših “majstorki” nedostaju Bojana Dimitrovski, Lidija Taranović, Ankica Gruden, Maja Agatonović, Mirjana Popović i, možda, još neke.
       Verovatno zbog toga da se neko neupućen ne bi slučajno zapitao otkud to žene u okruženju “devete umetnosti” i, ne daj bože, osporio im to njihovo neotuđivo pravo, one su na početku knjige, u prvom tabaku, za svaki slučaj, pred lice čitalaca poturile, ni manje ni više nego odštampan kompletan tekst Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima Generalne skupštine Ujedinjenih nacija! Tu piše da ama baš svi ljudi imaju ova i ona prava i slobode, a iz slova i duha Deklaracije dobronamerni čitalac belodano može da nasluti kako i žene imaju pravo da kreiraju stripove.
       Odličan uvod! Ovo je valjda prvi put u istoriji stripa da se Univerzalna deklaracija štampa kao prologomena stripskog časopisa.
       Knjiga je uređena pedantno, mnogo preglednije nego većina izdanja koje uređuju naši muški stripski fanovi i u kojima se neretko ne zna ni redosled i broj neke sveske, numeracija stranica se smatra nazadnom pojavom, a sadržaj i datum izlaska izdanja nepotrebnim viškovima koji vizuelno opterećuju grafički dizajn. Jeste, žene su to izvele sa mnogo više strasti, ali i sa mnogo tufnica, kružića, medvedića, srculenceta, žirafica, kravica, kvadratića i pravougaončića, te vesele žute i crvene boje, gdegod se to moglo. Nevolja ovakvog “toplog” pristupa je što se sitan crveni tekst na štampanoj žutoj podlozi, i to ne na beloj već smeđoj natron hartiji, veoma teško čita. A ima šta da se pročita.
      
       SLOBODAN IVKOV