Da li je na vidiku još jedna afera u Institutu za nuklearne nauke u Vinči? Otkako je naša zemlja ponovo primljena u Međunarodnu agenciju za atomsku energiju, traži se odgovor na pitanje - šta učiniti sa reaktorom i nuklearnim otpadom da bi se izbegla katastrofa nadomak Beograda i otklonila opasnost da gorivo od koga se može napraviti atomska bomba dospe u ruke terorista? Naučnici upozoravaju da bi - dok čekaju odluku vlade - i njima mogao da “pukne film”

      To je mesto od koga Beograđani strepe - Institut za nuklearne nauke “Vinča”, udaljeno svega 14 kilometara od centra grada.Nema žurbe unutar Instituta zbog neočekivanog naloga da se navodno pakuje i priprema za transport visokoobogaćeno nuklearno gorivo - sa 80 odsto uranijuma 235, kako su nekim medijima najavili naučnici iz “Vinče” dr Filip Vukajlović i dr Dragomir Davidović. Oni su javnosti rešili da otkriju “teoriju zavere” jer, po njima, “prodaja ovog materijala u bescenje bez adekvatne nadoknade... bila bi jedan od najjačih u nizu udaraca nanesenih nauci”. Sve se radi u tajnosti, za čim nema potrebe “ako se ne računa prikrivanje direktnog materijalnog interesa određenih lobija, na štetu nacionalnog interesa, i međunarodnog pritiska”... ovo pismo poslato je svim predstavnicima političke i naučne elite i medijima.
      
       Pregovori
       Posle je dr Vukajlović u “Nedeljnom telegrafu” potanko objasnio o čemu je reč. Pod pritiskom međunarodne zajednice bagatelno ćemo prodati “ovo unikatno gorivo čija se vrednost procenjuje u desetinama miliona dolara”. Šeprtlje na vlasti će ga prodati za samo “šest miliona dolara”. I još: “Amerikanci su tokom tajnih pregovora još više insistirali da razmontiramo nuklearni reaktor u Vinči”. Sve je kao počelo kad je početkom 2001. godine američki ambasador u Beogradu svratio u “polutajnu posetu Vinči”. Za ovo “nedelo” potpisnici apela pre svih optužuju Dragana Domazeta, ministra za nauku, tehnologiju i razvoj Republike Srbije, i v.d. direktora Instituta Krunoslava Subotića. Začin koji je podigao adrenalin dodao je lično Domazet koji je javnost šturo obavestio: “Proces pregovaranja sa međunarodnim institucijama koje su spremne da pomognu oko realizcije nekoliko značajnih projekata iz ove oblasti je u početnoj fazi i u saveznoj i u republičkoj vladi ima oznaku POVERLjIVO. Biće nam zadovoljstvo da kad svi učesnici i mogući pravci aktivnosti budu poznati, uz odobrenje savezne i republičke vlade, damo potpunu informaciju o tome.”
       Očigledno je sve nabrojano dalo ideju da se isfabrikuje još jedna afera. Velikim događajem dr Subotić smatra obnovu članstva naše zemlje (septembar 2001. godine) sa Međunarodnom agencijom za atomsku energiju (IAEA). Na zasedanju generalne skupštine ovog tela delegacija naše zemlje uspela je da: trenutno aktivira rezervne fondove IAEA za tehničku pomoć projektima demontiranja nuklearnog reaktora (RA) i rešavanje problema nuklearnog otpada koji se decenijama skladišti u “privremenom” odlagalištu u Vinči, a koje je tako “majstorski” upakovano da svako imalo upućen zna da je Beograd u stalnoj opasnosti od moguće nesreće širih razmera.
       Uporedo se vode pregovori sa Amerikancima od kojih je, pored već predviđenih 720 000 dolara za pomoć u isporuci svežeg goriva, naknadno dobijeno dodatnih pet miliona dolara od nevladine organizacije NTI za program: gašenja nuklearnog reaktora (RA) i uklanjanje nuklearnog otpada koje podrazumeva visokoaktivno istrošeno gorivo iz reaktora i njegov transport u zemlju porekla Rusiju, kao i izgradnju odlagališta van Vinče, za srednjo i niskoaktivni nuklearni otpad. Tehničku podršku ovoj ideji daće IAEA, koja će u narednom petogodišnjem periodu pomoći sa još pet miliona dolara za realizaciju ovog programa. U toku je organizovanje donatorske konferencije kako bi se pribavilo još 14 miliona dolara.
      
       Zašto je važno da ova zamisao uspe?
       Zato što eksperimentalni ruski reaktor (RA) iz 1959. godine ne radi od 1984. godine. (Oni koji su donosili odluke bili su za reaktiviranje reaktora, sve do 2000. godine. Tek je nedavno na državnom nivou doneta formalna odluka da reaktor prestane da radi). Pored RA nalazi se bazen u koji se od početka šezdesetih godina odlaže potrošeno nuklearno gorivo iz istog eksperimentalnog reaktora. Smrtonosna mešavina radioaktivnih produkata spakovana je u aluminijumsku burad koja su potopljena u vodu gde godinama tavore i rđaju.
       “Ovo mesto je sve manje i manje bezbedno. Ako se ne počne sa uklanjanjem buradi, ona će procuriti i dovesti do radioaktivnog zagađenja. U najgorem slučaju, nije isključena ni eksplozija. Ako se bude čekalo još nekoliko godina da se nešto povodom ovog pitanja preduzme, biće kasno. Sve će biti toliko zapušteno da sanacija neće biti moguća”, upozorava direktor Subotić.
      
       Katastrofa
       Pre pet godina Međunarodna agencija za atomsku energiju u Beču upozorila je da se u Vinči svakog časa može dogoditi atomska katastrofa. Prema njihovim proračunima, količina dosad oslobođenog vodonika (iskorišćeno gorivo oslobađa vodonik) već je trebalo da izazove pucanje. To se još nije dogodilo jer su burad, izgleda, već napukla, pa višak vodonika curi u bazen te se pritisak smanjuje. Ipak, najzanimljivija priča vezana je za visokoobogaćeno uranijumsko gorivo za RA koje je uvezeno pre više od 20 godina a do sada nije korišćeno. Legenda kaže da je to sveže gorivo “teško” četrdeset kilograma i da ne predstavlja ekološku opasnost. Uprkos tome američki naučni časopis “Nukleonik-vik” takođe je pre pet godina objavio da je tada rukovodstvo Instituta “tražilo od IAEA uklanjanje osamdesetopostotnog uranijuma 235 zbog sve jačih nemira u Srbiji, kako ne bi palo u ruke ‘političkih desperadosa’ koji bi ga mogli iskoristiti u terorističke svrhe”.
       Posle prošlogodišnjeg 11. septembra koji su teroristi priredili Americi, “naš uranijum je još aktuelan kao predmet uznemirenja međunarodne zajednice jer, teorijski, u najgorem slučaju može da posluži i za dobijanje nuklearnog punjenja manje pouzdane bombe”, ističe Subotić. Iako niko od zvaničnika to ne želi da potvrdi stiče se utisak da naša zemlja novonastalu situaciju hoće pametno da iskoristi pogotovo otkad je ponovo primljena u međunarodne organizacije. Posle obnove članstva u UN i IAEA mi smo praktično u obavezi da se oslobodimo svežeg uranijumskog goriva. Tako ćemo em pokazati kooperativnost, em se od nas više neće strahovati kao potencijalnog terorističkog žarišta. Iz pouzdanih izvora, NIN saznaje da je SFRJ ovo gorivo svojevremeno od SSSR-a kupila za tri i po miliona dolara. Legalna prodaja za mnogo veći novac, kako neki naučnici iz Vinče predlažu, nije moguća jer je na slobodnom tržištu zabranjena prodaja uranijuma. To se ispod žita za zaista ogroman novac može uraditi ako rešimo da se udvaramo terorističkim organizacijama. Ali, to opet znači da bi nas svet ponovo uzeo na zub. Ovako mi njima gorivo a oni nama novac za renoviranje “Vinče”.
      
       Otpad
       Izmeštanje radioaktivnog otpada već decenijama obećava svaka nova vlada. Do sada ništa nije učinjeno. Uskoro se očekuje i isporuka osiromašenog uranijuma jer je u toku akcija čišćenja terena posle bombardovanja NATO-a. U hangarima gde se više od četiri decenije smešta radioaktivni otpad više nema mesta. Pitanje je vremena kada će se limena konstrukcija odvaliti zbog starosti.
       “Novcem, koji su nam obećale međunarodne organizacije, možemo da se za četiri godine oslobodimo radioaktivnog otpada. Istrošeno i sveže gorivo biće vraćeno u zemlju porekla - Rusiju. Negde u Srbiji (još nije odlučeno gde) izgradiće se odlagališta srednjoaktivnog i niskoaktivnog otpada. Tek onda ćemo moći da kažemo da Beograd više nije u opasnosti”, kaže naš sagovornik Subotić.
       Vinča je trenutno u akciji sprovođenja plana “Zelena Vinča”, koji je podržala srpska vlada. Restrukturiranje će otpočeti posle (već opisanog) “čišćenja”. Onda sledi transformacija koju će činiti tri odvojene delatnosti. Institut, odnosno laboratorije koje će pokrivati sedam oblasti istraživanja: fiziku, hemiju, biologiju, nauku o zaštiti okoline, informacione tehnologije, energetiku i nauku o materijalima, zatim tehnološki park koji podrazumeva biznis centre i univerzitet Vinča sa pet fakulteta.
       U međuvremenu Vinča nekako životari. Trenutno je zaposleno oko 750 saradnika. Vinča nije u potpunosti budžetska ustanova. U poslednje tri godine ostvaruje 55 odsto prihoda sa slobodnog tržišta. Ipak, statistički, niska je potražnja za naučnim uslugama. Stoga “Vinča” najčešće sarađuje sa velikim sistemima: EPS-om, JU železnicom i zdravstvenim ustanovama. To je posledica niskog izdvajanja za nauku. Budžetski iznos je 0,3 odsto dok mnogi naučnici tvrde da bi realan minimalni iznos trebalo da bude 0,6 odsto.
       Zaposleni se slažu da je došlo do tačke “crvenog usijanja”. Ubeđeni su da na njih niko ne obraća pažnju jer su preterano fini i ne pritiskaju vladu. Svesni svoje nemoći, kroz osmeh predlažu razna ekstremna rešenja. Na primer: “Sigurno bi nas primetili ako bismo se odvažili da u centar grada ispred Vlade Srbije izvezemo kamion radioaktivnog otpada.”
       Dok premijer neubedljivo obrazlaže tezu “manje politike a više stručnosti”, moglo bi se desiti da tihim i posvećenim naučnicima pukne film. “Ako je nama tako nešto palo na pamet, sigurno će i drugima. Na sreću još uvek smo normalni ljudi i ne želimo da pravimo probleme”, zaključuje jedan od zaposlenih mladih naučnika.
      
       MARIJANA MILOSAVLjEVIĆ