Crna kruška
      
      
       Začetak prisluškivanja u Jugoslaviji se vezuje za 1945. godinu, kad je Josip Broz Tito zatražio da mu Ivan Stevo Krajačić instalira čuvenu “crnu krušku” uz pomoć koje je prisluškivao svoje saradnike u Belom dvoru. U feljtonu publiciste i novinara “Nedeljnog telegrafa” Marka Lopušine, koji je deo svojih istraživanja ustupio NIN-u prilikom pisanja ovog teksta, opisana je i anegdota kako je prava namena “kruške” otkrivena.
       “Kada je Mitar Bakić predavao dužnost šefa maršalovog kabineta generalu Ljubodragu Đuriću, prijateljski ga je upozorio na tu ’crnu krušku’, ali ne i na pravu opasnost od nje:
       ’...Ma, nije to ništa. To je Stevo Krajačić doneo Titu iz Zagreba, da Tito ne bi okretao brojčanik na telefonu kada te zove da mu doneseš neki materijal. Kroz ovu krušku će te Tito kratko pozvati!’ Josip Broz je i zaista imao običaj da kroz tu ’krušku’ kratko poziva generala Ljubodraga Đurića u sobu ili u kancelariju. Šef kabineta vrhovnog komandanta nijednog trenutka nije ni pomislio da kroz taj improvizovani interfon može da šalje odgovore Titu. Ali je to vrlo brzo otkrio zajedno sa Bakićem. Kada se, naime, posle nekoliko nedelja Mitar Bakić, uzrujan, pojavio kod generala Đurića sa dosijeima tri drugarice, koje mu je Šane Petrović predložio za ženidbu, sam se odlučio da uzme za ženu Nadu iz Kragujevca. Tom prilikom su se veselo izgrlili i izljubili. Odjednom, iz ’kruške’ se začuo Titov prekoran glas: ’...Neka, neka Mitre Bakiću. Ti prve novosti saopštavaš Đuriću, pa ćeš tek onda meni. Zapamtiću ja to! Sve sam ja vas slušao.’ ’Kruška’ je bila u upotrebi do 1947. kada je zamenjena modernijom tehnologijom i kad su sobe ozvučene na inicijativu Tita, Rankovića i Kardelja. Tito je voleo da sluša razgovore koje su njegovi gosti obavljali u čekaonici, najradije one koji su dolazili iz bloka nesvrstanih, među kojima je bio i Naser.”
       Tokom pedesetih Udba je rado prisluškivala, a na njihovom spisku su bili Milovan Đilas, Slobodan Penezić, Dobrica Ćosić, Akademija nauka i Patrijaršija. Posle Brionskog plenuma, prisluškivanje je preuzela vojna tajna služba i tada se na listi prisluškivanih našao i Aleksandar Ranković koji je 1966. godine optužen za prvu špijunsku aferu kod nas jer je, navodno, špijunirao bračni par Broz, i to u spavaćoj sobi. Bio je to kraj njegove karijere, ali je do kraja života živeo sa prislušnim uređajima. Za razliku od Rankovića, koji se povukao i svoje razgovore sveo na najmanju moguću meru, Dobrica Ćosić je, čim je otkrio da ga prisluškuju, pravdu pokušao da nađe na sudu. Dobio je očekivani odgovor - prisluškivali su ga Rusi.
       To nije bio kraj prisluškivanja Dobrice Ćosića. Tokom devedesetih godina Srbija je gubila bitku u prisluškivanju protiv Hrvata, ali je vežbala na sopstvenim građanima. Prema svedočenjima SRS Jovica Stanišić je 1993. godine kupio novu opremu i tada se na listi “prisluškivanih” našla većina opozicionih stranaka i njihovih lidera, novinara, pisaca. Nastupio je pravi haos u prisluškivanju jer se pre Miloševićevog dolaska na vlast znalo ko sme da prisluškuje: SDB, uprave Vojske Jugoslavije i Kriminalističke policije, a dozvolu je izdavalo Savezno ministarstvo za unutrašnje poslove, po odobrenju tročlane komisije. Kasnije, devedesetih, počela su da se primenjuju nova pravila za dobijanje dozvole za prisluškivanja. Svaka služba je počela samostalno, bez međusobne saradnje, da prisluškuje i više niko nije znao ko koga prisluškuje.