Izvan “gluvih soba”, praktično ne postoji stalna zaštita od napada na informaciju. Uprkos razvoju tehnologije, smatra se da je i u Srbiji, kao i u drugim zemljama, prisluškivanje telefonskih razgovora bilo i ostalo omiljeni metod. Pitanje je samo koliko se i gde metodi zloupotrebljavaju

      Srbija opet ispira usta pojmom prisluškivanja, jednom od najsuptilnijih mera tajne policije. Posle navoda, starih nekoliko godina, da DB prisluškuje 150 000 Beograđana, tema je opet u modi, pa je verovatna i pretpostavka da bar mali procenat ljudi dok telefonira, spušta ton, svesno ili nesvesno, ako razgovor skrene na tumačenje dnevnopolitičkih događaja, odnosno na imena političara. Zahvaljujući aferi Pavković, Ilijin i Đurin duh ponovo je među nama, uobičajeno u ulozi zamagljivanja za život važnijih dešavanja, kao što su poskupljenje grejanja i gradskog prevoza. Dakle, uprkos zaklinjanju prvaka političke scene da je vreme partijske države i njenih repova prošlo, izbilo je nekoliko skandala vezanih za kršenje prava na privatnost, od kojih je svakako najveći onaj o Birou za komunikacije (u međuvremenu se javio i Vuk Drašković, javlja se i Velimir Ilić...).
       Podrazumeva se da se tehnike prisluškivanja, ili metodi, kako se već kaže, ljubomorno čuvaju, pa zato oni koji o tome više i bolje znaju - ćute. Međutim, jasno je i kakvim-takvim poznavaocima, ali i građanima sklonim jednostavnim pretpostavkama da se od prisluškivanja teško - i skupo - može pobeći. Pogotovo u našoj eri. Ovo ne znači da treba biti paranoičan: da biste bili prisluškivani, ipak morate biti po nečemu bitna zverka (varanje supružnika se ne računa jer se “bubice” i ostale takoreći proste komercijalne naprave lako mogu kupiti, preko oglasa, Interneta). Prema saznanjima NIN-a, softver koji se pali na ključne reči i metin glas i dalje je nedostupan siromašnoj Srbiji, a samim tim i moćnoj Državnoj bezbednosti, bez obzira na visoko kotiranje stručnosti ove službe.
      
       Signal
       Prisluškivanje može biti: akustička prismotra prostorije, automobila i samog čoveka; telefonskih veza, preuzimanje faks-veze i modemske veze, mobilne i radio-veze; preuzimanje kompjuterske informacije, uključujući i radiozračenje kompjutera, nesankcionisano ulaženje u baze podataka; tajno fotografisanje i snimanje, vizuelno praćenje objekta. Tehnološke grane u upotrebi: akustika, telekomunikacije i računari, svi sa zajedničkim imeniteljem - da signal ode tamo gde se želi čuti, jasan ili kriptovan (zaštićen šifrom). Iako je spektar opreme širok, od “bubica” i “stenica” do glomaznih pokretnih laboratorija ispod, na i iznad zemlje, kad kažemo prisluškivanje uglavnom mislimo na telefonska prisluškivanja, najbezbolniji i najjeftiniji način koji gotovo uvek može da se porekne. “Štipaljka ostaje štipaljka dok je u centrali ne skinu, a avaks mogu da provale hakeri”, kaže jedan od neproverljivo upućenih.
       Šta kaže nauka? Kakve su mogućnosti prisluškivanja neposrednog razgovora, objašnjava profesor za oblast akustike na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu Miomir Mijić. “Registrovanje neposrednog razgovora dve ili više osoba spada, delom, u domen akustike, delom u telekomunikacije. Jedan problem je registrovati govor sa manjeg ili većeg rastojanja pomoću nekih mikrofona, a drugi kako to što je registrovano dobaciti tamo gde treba. Najbanalniji primer je sistem s mikrofonom i žicom koja ide do tačke gde neko sedi i registruje, što danas spada u praistoriju. Drugi način je primena radio-uređaja uz mikrofon koji će signal bežično da šalje do nekog ko je u neposrednoj blizini. Treći način su razni sofisticirani sistemi koji to isto rade, ali složenije. Takvih varijanti danas ima mnogo i sve su pravljene da bi otklonile dva problema koja se javljaju: otkrivanje i rešavanje napajanja uređaja. Sve što radi i emituje, mora iz nečega da se napaja. Može da se stavi posebna baterija koja traje nekoliko godina, ali posle toga ugrađeni uređaj više ne radi.”
       Profesor Mijić kaže da na tržištu postoji stablo struktura raznih modela uređaja s aspekta registrovanja i slanja tih signala, i to za dve opcije: razgovor na otvorenom i razgovor u zatvorenom prostoru. Na otvorenom prostoru razgovor može da se snima veoma usmerenim mikrofonskim sistemima i oni rade na različite načine: kao akustičke konstrukcije, ili kroz mreže većeg broja mikrofona čiji signali stižu u procesor koji na bazi toga pravi veliku usmerenost, što je pitanje akustičke tehnologije i predstavlja problem registrovanja zvuka na daljinu. Jednostavnije je registrovati razgovor u prostorijama, ali je problem što u zatvorenom prostoru mora da se postavi mikrofon koji negde dotura signal, a sve što emituje lako se otkriva. Recimo, takozvane špijun bube su veoma praktične (male, lako se do njih dolazi) i mogu da emituju signal i do 100 metara daljine. Preko Interneta se i lako, za nekoliko stotina dolara, nabavljaju uređaji koji pronalaze sve što emituje takav signal. Zbog toga je najbezbednija treća varijanta - da uređaj uopšte nema bateriju i da ništa ne emituje sve dok spolja ne dobije energiju. “Postoji mogućnost da se uređaj usmerenim snopom radio-talasa iz daljine aktivira, čak i napaja. Spolja se dotura energija da bi uređaj radio, snimao i emitovao. Do tada je ‘mrtav’ i teško ga je otkriti.”
      
       Tiker
       Šta kaže praksa? Nekadašnji republički inspektor za telekomunikacije Tihomir Živanović, sada u Sindikatu Telekoma “Srbija”, potvrđuje da je prisluškivanje telefona još kako moguće, pogotovo ako se imaju u vidu i odnedavno sporni konferencijski razgovori. Naime, ukoliko se korisniku konferencijske veze pruži dodatna usluga isključivanja tikera (kratkog tona koji obaveštava da vas, dok razgovarate, čeka druga veza), osoba C bez problema može u potaji slušati razgovor osoba A i B (inače, u konferencijskim razgovorima maksimum je osam osoba istovremeno). Korisniku se, zatim, može pružiti i usluga da - preko kompjutera koji uopšte ne mora biti fizički blizu - beleži kada je prisluškivani na liniji a kada nije. “Ovo je najjednostavnije, ne treba vam bilo kakva oprema, jer u modernim digitalnim centralama predviđena je i ta mogućnost koja i ne mora biti iskorišćena”, kaže Živanović. U analognim centralama tajne operacije obavljaju se teže, sporije budući da se mora raditi ručno, “peške”, nema softvera. (U Srbiji je odnos između digitalnih i analognih centrala pola-pola; u velikim gradovima, Beogradu, Novom Sadu i Nišu ima više analognih te je taj odnos u prestonici 35:65.)
       Što se mobilnih telefona tiče, veruje se da su oni, zapravo, radio-stanice koje uopšte nije problem prisluškivati. Pre ili kasnije, naletećete na nekog ko opravdano/neopravdano sumnja i ko će pri započinjanju “važnog” razgovora uredno isključiti mobilni i - izvaditi bateriju. Živanović tvrdi da su fiksni telefoni, na digitalnoj centrali, lakši za prismotru od mobilnih koji uglavnom podrazumevaju stalni pokret (ako nema pristupa centrali), a direktor naše jedine privatne firme za zaštitu od prisluškivanja Borislav Mitrović (među našim najboljim stručnjacima za zaštitu od prisluškivanja, službe bezbednosti napustio jer nije želeo da učestvuje u zloupotrebama) reći će da se čak i tada, posle vađenja baterije iz aparata, može pratiti razgovor. “Mogućnosti prisluškivanja u mobilnoj telefoniji su neograničene”, dodaje Mitrović i kaže da velike svetske “ribe” ponekad i za jedan razgovor koriste jednu SIM karticu kako bi nezvanim slušačima zamaglili ulaženje u trag.
       Profesor Mijić kaže da je još osamdesetih godina u Srbiju stigao laserski uređaj koji može da se uperi u okno prozora i snima vibracije stakla, na osnovu čega se dobija ono što je rečeno u prostoriji, ali i ostali zvuci. Ni to, naravno, nije problem: uz moćan procesor, iz strahovite buke može da se izvuče i teško razumljiv govor. Živanović izjavljuje da se za prisluškivanje, osim “bubica” (zahtevaju da specijalna kola budu blizu prisluškivanog), koristi i uređaj za visoku frekvenciju, koji se kači na kablove i radi na principu radara (zaštitu protiv ovog metoda predstavljaju filtri koji sprečavaju prenošenje više od pet kiloherca); zatim već pomenuti uređaj koji, opet, prati visoke modulacije, visoku učestalost i upire se u prozor. Dugo se tvrdilo, nastavlja Živanović, da je nemoguće prisluškivati preko optičkih kablova, ali prema njegovim saznanjima - moguće je. Mitrović će reći da je danas sve moguće, da i kućna slavina i radijator mogu poslužiti prisluškivačkim radnjama.
      
       Kriptovanje
       Profesor matematike u penziji, tvorac savremene jugoslovenske kriptografije i ekspert za tajne šifre i prisluškivanje Aleksandar Trifoni objašnjava da svako tehničko sredstvo koje radi na bazi elektromagnetnih talasa isijava “nešto, neku informaciju”. Informaciju, najmoćnije sredstvo savremenog doba, jedni generišu, prave, drugi je koriste, treći zloupotrebljavaju. Poenta je, znači, u elektromagnetnim talasima, protiv kojih se i bore zidovi i vrata od debelog čelika u tzv. Faradejevom kavezu, od prisluškivanja zaštićenoj prostoriji (nekoliko kvadratnih metara “kaveza” košta nekoliko stotina hiljada nemačkih maraka).
       “Računari su najveći izvor informacija za prisluškivanje. Najlakše ih je prisluškivati jer najviše emituju takozvano kompromitujuće elektromagnetno zračenje”, kaže Trifoni i navodi primer holandskog inženjera Vima van Eka iz 1985. godine: Holanđanin je praktično demonstrirao da svako može proizvesti jednostavnu opremu za radio-izviđanje pi-sija, ili računarskih terminala; oprema je tada koštala stotinu dolara i prisluškivati se, tada, moglo s udaljenosti od 300 metara. To je bilo pre 17 godina. “Prisluškivanje je multidisciplinarna naučna oblast koja uključuje naučnike i istraživače iz mnogih oblasti. Pogrešno je smatrati da se njime bave samo zanesenjaci, avanturisti i ljudi skloni izazivanju raznih afera.”
       Osnovno pitanje je da li postoji odbrana od prisluškivanja i da li jurenje po stanu i proveravanje ima li postavljenih mikrofona pomaže zaštiti ili razvoju paranoje. Mićić kaže: “Razvijaju se filozofije o zaštiti, jer u tehnologiji je težnja da se napravi što savršenije sredstvo koje će što teže moći da se otkrije, a oni koji su izloženi prisluškivanju nemaju vremena, mogućnosti, možda ni želje da to otkrivaju (ponekad, kada su prisluškivani, imaju želju da glasno plasiraju neku lažnu informaciju), već, kad treba, idu na ometanje.”
       Pretpostavlja se da onaj ko se iz određenog razloga prisluškuje često i ne pokušava da otkrije prisluškivanje, već ga prihvata kao datost i bavi se pronalaženjem zaštite. Logično, jer čovek često gubi trku sa tehnologijom. “Najbanalniji način zaštite je navući masku s mikrofonom i pričati. Druga varijanta je napraviti veliku buku i usred nje razgovarati. Za obična sredstva registrovanja to je najčešće dovoljno. Za ozbiljnije slučajeve, postoji kabina koja liči na prevodilačku. Problem se svodi na to kako da ona bude mobilna i da u nju mogu da stanu dve osobe. Ona se pravi tako da govor iznutra ne može da se registruje spolja. To se na razne načine postiže, pre svega konstrukcijom zidova, puštanjem buke spolja, ali i puštanjem buke unutra, pa i stavljanjem slušalica i korišćenjem mikrofona da bi se u njima komuniciralo kao u tenkovima. Postoje razne vrste zaštite, sve zavisi od toga da li je reč o nečemu što mora da bude prenosno i što može da stane u kofer kao avionski prtljag ili može da bude statično. U ambasadama se za poverljive razgovore prave zidane kabine koje nisu mobilne”, otkriva Mijić.
       “Nema granica u prisluškivanju. Pitanje je samo kako se zaštititi”, tvrdi Mitrović. Najpre treba odgovoriti na pitanja: ko bi želeo da vas prisluškuje, koje informacije mogu biti zanimljive, gde je verovatan pokušaj napada na vašu bezbednost, kada ste najranjiviji, kako ste sigurni da vas prisluškuju i - “šta ćemo kad otkrijemo prislušni uređaj”. No, svakako, najbolja zaštita su izbegavanje vrućih tema tokom korišćenja sredstava za telekomunikacije, obavezno kriptovanje poverljivih podataka, “kavez”, ali i upoznavanje i obuka ljudi (“tamo gde se ti uređaji prave informacije najviše cure”). Ako zlo natera uticajne, tek da se zna da komplet opreme za detekciju prislušnih uređaja košta od tri do pet miliona dolara. “Oprema za zaštitu je, u principu, deset puta skuplja od opreme za prisluškivanje.”
      
       Laser
       Snajperski mikrofoni, radio, laserski, infracrveni i uređaji za visoku modulaciju, ograničen ili pun tajming, antene na TV stanicama koje mogu biti i monitoring sistem, otvaranje mikrofona na telefonu preko kompjutera, sve je to tehnika za prisluškivanje. U Srbiji je najmlađa tehnologija stara 20 godina, pa će neki stručnjaci zaključiti da nema mesta panici običnih građana. Međutim, političari koji su odlučili da prostorije vlade budu blizu buketu ambasada u Ulici kneza Miloša nisu dobro, ili uopšte nisu razmislili pre nego što su se uselili u Nemanjinu. Veruje se da instalacije oko američke ambasade stoje već tri decenije.
       Treba reći da, zvanično, samo Služba bezbednosti Vojske Jugoslavije i DB Srbije imaju ovlašćenja, opremu i tehniku da prisluškuju (ništa SID, ništa obična policija). Nezvanično se pretpostavlja, na osnovu policijske prakse, da i mnogi mafijaški krugovi prisluškuju i zato često preduhitre policiju. Uz to, moguće je i da osoba A (mafijaš?) prisluškuje osobu B, a da osoba B misli da je prisluškuje politički protivnik, tj. osoba C. I detektovanje može biti namešteno. Međutim, ono što je možda trenutno važnije jeste da smo u jeku prisluškivačke afere dobili prvi srpski zakon o tajnoj policiji, Zakon o bezbednosno-informativnoj agenciji.
       Pravnik Bogoljub Milosavljević kaže da je postupak prisluškivanja utvrđen tim zakonom bitno drugačiji od postupka utvrđenim takođe novim Zakonom o krivičnom postupku, u kom piše da istražni sudija daje odobrenje za prisluškivanje za određena, najteža krivična dela. U zakonu o Agenciji, odobrenje, na predlog direktora Agencije, daje predsednik Vrhovnog suda (sporno rešenje prepisano iz Zakona o unutrašnjim poslovima Republike Srbije iz 1991, u kojem se, uzgred, prvi put pominje prisluškivanje), za koga se procenjuje da je, ipak, samo administrativni starešina suda. Druga primedba je da odluka predsednika suda o odbijanju zahteva mora da bude obrazložena, dok odluka o odobravanju prisluškivanja - ne mora. Dalje, po ovom zakonu, za razliku od saveznog Zakona o službama bezbednosti koji je takođe stupio na snagu prošlog meseca, sudija nema ovlašćenje da prati meru prisluškivanja, ali i građanin koji je bio na meti prislušnih uređaja, posle završetka akcije, nema saveznim aktom predviđeno pravo da zna da je bio prisluškivan. Na kraju, ukoliko “razlozi hitnosti” to zahtevaju, direktor Agencije može naložiti meru i pre odobrenja Vrhovnog suda.
       Rečju, očigledno nam još nedostaje parlamentarna i civilna kontrola tajne policije, ali je suludo nadati se da u doba rastuće snage informacije, prisluškivanje, kao metod, zataji bez obzira na davnu nazovipreporuku Vječeslava Molotova: “Bolje da razmenjujemo informacije javno, jer i inače sve saznajemo jedni o drugima, samo nas ovako mnogo više košta.”
       Bilo ko s elementarnim znanjem o (današnjoj) tehnici prisluškivanja ponoviće da je “sve moguće” i da se borba vodi samo na polju zaštite, bilo krivih, bilo nevinih.
      
       SANDRA PETRUŠIĆ
       ANA VUČKOVIĆ