U zemljama sa dužom demokratskom tradicijom postoje zakonska rešenja kojima se reguliše položaj bivših predsednika u skladu sa interesima zemlje i njenim dostojanstvom

      U Evropi je poslednjih decenija, u skladu i sa jačanjem demokratskih načela i rastom životnog standarda, sve veći broj nekadašnjih predsednika i šefova država, koji, obično već u poznim godinama, ne prestaju da budu predmet određene brige i pažnje države, nezavisno od uspešnosti perioda u kome su vodili državne poslove.
       U zemljama sa dužom demokratskom tradicijom postoje zakonska rešenja kojima se reguliše položaj bivših predsednika u skladu sa interesima zemlje i njenim dostojanstvom.
       Rešenje ovog pitanja u savremenoj Poljskoj izaziva, čini se, posebno interesovanje jer se radi o tri ličnosti bivših predsednika, toliko različitih u svakom pogledu.
       Prava nekadašnjih presednika regulisana su u Poljskoj posebnim zakonom. Tri bivša poljska predsednika imaju od države, pored utvrđenog iznosa penzija, zagarantovanu zaštitu, službena kola i šofera, odnosno ličnost zaduženu za bezbednost. Takođe, predviđeno je da bivši šef države može imati i svoju kancelariju, kao i osobu koja se brine o čistoći te kancelarije i najneophodnijem održavanju.
       Shodno sopstvenoj želji i navikama, nekadašnji predsednici mogu primati posetioce u svojoj kancelariji. Kancelarija, takođe, ima svoje radno vreme, a ono se utvrđuje prema potrebama i mogućnostima samog domaćina. Kancelariju čine, po pravilu, dve prostorije, opremljene najnužnijim, prigodnim i relativno skromnijim nameštajem, što podrazumeva i aparate za osnovnu komunikaciju. Posetilac, koji dogovori svoj dolazak i susret sa bivšim predsednikom, može biti ponuđen kafom, čajem ili sokom. Poslužuje osoba koja je određena i za čistačicu i koja ima utvrđeno radno vreme. Naravno, svaki od nekadašnjih predsednika može, a to i čini, dodatno urediti kancelariju po svom ukusu.
       Po dolasku u kancelariju, nekadašnji predsednici imaju mogućnosti da pročitaju dnevne novine, ponekad i neki nedeljnik ili odgovarajuću publikaciju. Što se tiče prijema posetilaca, oni su najčešće iz krugova bliskih bivših saradnika i prijatelja, ređe iz rodbine, a ponekad bivšeg predsednika poseti i neko od znanaca ili poštovalaca iz inostranstva, kao i iz redova novinara. Naravno, sve se to utvrđuje u saglasnosti sa željom i mogućnošću bivšeg predsednika.
      
       Tri predsednika - tri epohe
       Trojicu nekadašnjih poljskih predsednika, sem prava koja imaju po osnovu funkcije koju su obavljali, ništa ne povezuje već, štaviše, svaki od njih predstavlja posebnu epohu. Taj aspekt pobuđuje pažnju i interesovanje politikologa i istoričara ne samo u Poljskoj, već i u mnogim zemljama Evrope.
       Ričard Kačorovski je, uslovno rečeno, prvi na listi živih nekadašnjih predsednika Poljske. Kao poslednji predsednik Poljske u izbeglištvu, Ričard Kačorovski je najmanje poznat. Kuriozitet povećava činjenica da je Kačorovski obavljao svoju funkciju u Londonu u isto vreme, kada je, drugi živi bivši šef poljske države Vojćeh Jaruzelski bio zvanični predsednik Poljske. Institucija vlade u izbeglištvu i predsednika u izbeglištvu održala se sve vreme Drugog svetskog rata i nakon njega.
       Sam Kačorovski, rođen 1919. u Bjelimstoku u Poljskoj, borio se tokom Drugog svetskog rata u sastavu armije poljskog generala Andersa, a posle demobilizacije otišao je u Englesku 1947. godine, gde je i započeo karijeru koja ga je dovela u vrh izbegličke vlade.
       Ocenjujući da je Poljska povratila suverenitet izborom Leha Valense za predsednika na opštim, demokratskim predsedničkim izborima, izbegličke poljske vlasti su ocenile da se njihova misija završila krajem 1990. godine. Svečana znamenja vlasti međuratne Poljske vratila su se u Varšavu, a predsedniku Lehu Valensi Kačorovski ih je svečano uručio početkom 1991. godine.
       Mnogo je poznatiji Vojćeh Jaruzelski, koji je takođe među nekadašnjim predsednicima Poljske. Na tu funkciju izabran je minimalnom većinom glasova u Sejmu, koji je nastao nakon velike pobede pristalica pokreta "Solidarnost" na parlamentarnim izborima od 4. juna 1989. Neobična igra slučaja učinila je da 19. jula 1989, kada je izabran za predsednika V. Jaruzelski, umre pretposlednji predsednik Poljske u izbeglištvu K. Sabat.
       Rođen 1923, Jaruzelski je načinio blistavu vojnu karijeru, koju je započeo u poslednjim godinama Drugog svetskog rata, ali je do vrhova vlasti dosegao upravo u vreme kulminiranja krize "realsocijalizma" i, posebno, poljskog društva. Sa Jaruzelskim najodređenije je povezana čitava jedna burna epoha poljske, pa i evropske istorije. General Jaruzelski je narastanjem krize postajao redom premijer i prvi sekretar moćne vladajuće partije, a sa njegovim je imenom povezano i uvođenje "ratnog stanja" decembra 1981. godine. Sa druge strane, za njegovo ime vezuju se i promene koje su, najpre, dovele do poznatih pregovora, a "okruglim stolom" vlasti i opozicije, a potom i do istorijskog preloma kojim je omogućena promena sistema vlasti bez oružanih konfrontacija. Krajem 1990. Jaruzelski je omogućio i vanredne predsedničke izbore, nije ih ometao i zadržao je integritet svoje ličnosti uprkos kontroverznim ocenama njegovih aktivnosti iz ranijeg perioda.
       Poznata je i treća ličnost koja uživa prava kao nekadašnji predsednik Poljske. To je bivši sindikalni lider Leh Valensa, predvodnik legendarne "Solidarnosti" koja je najpre uzdrmala temelje ranijeg sistema, a zatim odlučujuće doprinela njegovoj radikalnoj izmeni.
      
       Predstavnik burnih vremena
       Dobitnik Nobelove nagrade za mir i ličnost koja je, i šire od Poljske, simbolizovala pad realnog socijalizma, inaugurisanog iz Moskve, Leh Valensa je dolaskom na funkciju predsednika Poljske, voljom birača širom zemlje, pokazao i neke kontroverzne poteze u ponašanju. Stoga, njegovo rukovođenje Poljskom 1991-1996. nije bilo posuto cvećem i lovorikama, već su, naprotiv, njegova slava i autoritet bili u stalnom padu. Brz na rečima i u potezima, često je izazivao negodovanja kako u redovima prirodnih protivnika, tako i, još više, onih od kojih je trebalo da zavisi njegova dalja politička karijera.
       Izrastao na radničkom buntu i htenjima širokih masa krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, Leh Valensa je postao tribun promena i konfrontacije sa režimom. Međutim, kako je vreme odmicalo, Valensa je sve manje uspevao da okupi dovoljan broj pristalica za obnovu svoje političke uloge u Poljskoj. Poražen je na izborima za novi predsednički mandat 1996. a i na poslednjim predsedničkim izborima 2000. potučen je do nogu (1% glasova!).
       Valensa je, ipak, i dalje u igri, jer ne želi da se potpuno povuče i liši ambicija, predsedničkih u prvom redu. Dovoljno mlad da se još nada (rođen 1943) Valensa nalazi načina da za sebe povremeno nađe medijski proboj u pokušaju građenja imidža stalnog predsedničkog kandidata.
       Ako je Kačorovski predstavljao epohu političara i patriota koji su se fanatično držali kontinuiteta međuratne Poljske, Jaruzelski simbolizuje vlast koja je nastojala da realno sagleda novo mesto Poljske, ali i da omogući promene koje će joj ojačati ukupni međunarodni prestiž i prosperitet. Sam Valensa predstavlja onu snagu koja je izvela prelomne događaje, ali koja nije uspela da ih kanališe u tokove demokratskih transformacija, a da ne izgubi vlast i poverenje masa.
       Inače, Poljska potencijalno ima novog kandidata za pridruživanje trojici nekadašnjih predsednika. Sadašnji predsednik Aleksandar Kvašnjevski će 2004. godine završiti drugi predsednički mandat. S obzirom na njegove godine (nepunih pedeset), treba očekivati da se neće pridružiti pomenutoj trojici, već da će se za njega naći neko visoko i odgovorno mesto u međunarodnoj hijerarhiji, u UN, NATO-u ili Evropskoj uniji, u koju Poljska treba da uđe upravo 2004. godine.
      
       VLADIMIR STANIMIROVIĆ