Nama bi reforma zajedničke poljoprivredne politike EU mogla da donese znatne koristi ako nađemo pravu orijentaciju za nastup na budućem, manje restriktivnom, evropskom tržištu. Potrebno je da proizvodimo kvalitetnu, zdravu, ukusnu i relativno jeftinu hranu

      Evropska unija ima velike tržne viškove hrane, a i dalje izdašno subvencioniše poljoprivredu. Kad počne postepeno da smanjuje subvencije, može se u jednom trenutku dogoditi da farmeri požele da proizvode manje žitarica, mleka, mesa, voća i povrća ne bi li i dalje dobijali pomoć iz zajedničkog budžeta. Da bi apsurd bio veći, zemlje van Evropske unije istovremeno nude Evropljanima jeftiniju hranu, ali ne mogu da prodru na tržište zaštićeno visokim carinama.
       Budućnost farme u Evropi, osobito nakon proširenja Evropske unije sa deset novih članica 2004, najkontroverznije je pitanje kojim se ovog leta bavio Evropski parlament. Predlog Franca Fišlera, komesara za poljoprivredu i razvoj sela, za radikalnu reformu zajedničke poljoprivredne politike izazvao je duboke podele. Debata bi zbog toga mogla da potraje veoma dugo da nije pritiska da se makar obrisi reforme sagledaju do kraja godine, kad se donosi poslednja odluka o proširenju Evropske unije.
       Zajednička poljoprivredna politika, sa vrlo razuđenim sistemom subvencija, imala je svojevremeno dva glavna cilja: da osigura dovoljno hrane i da zaštiti i po načinu života približi sedam miliona farmera, koji hrane Evropsku uniju, stanovnicima gradova. Oni koji najviše proizvode najviše su i subvencionisani. Oni koji imaju male farme ipak dobijaju dovoljno da se osete zaštićenim. Na subvencije poljoprivrednicima Evropska unija izdvaja oko 40 milijardi evra godišnje, iako ne oskudeva u hrani.
       Fišler je zbog toga predložio, a Evropska komisija u načelu prihvatila, da se fond subvencija postupno smanji za 20 odsto - po godišnjoj stopi od tri odsto - i to najpre vlasnicima velikih farmi. Oslobođena sredstva bila bi upotrebljena za proizvodnju kvalitetnije hrane i bolju organizaciju i ekološku zaštitu farmi.
       "Subvencije ne bi više trebalo da budu povezane sa tradicionalnom proizvodnjom, u koju spadaju tone požnjevenih žitarica i broj grla utovljene stoke", kaže Fišler. "Umesto toga, farmerima bi se davale subvencije da obezbede ono što ljudi u Evropi žele, a to su zdrava hrana, živo selo i čista životna sredina." Sve mere nisu precizirane, ali iz objašnjenja komesara za poljoprivredu proizlazi da subvencije ne bi dobijali farmeri koji previše insekticidima zaprašuju njive ili ne vode dovoljno računa o tome da im stoka jede prirodnu i zdravu hranu.
       Najviša subvencija ne bi, ubuduće, trebalo da bude veća od 300 000 evra godišnje, što je i dalje veliki novac za pojedinca, ako se ima u vidu da vlasnici velikih farmi čine 20 odsto svih poljoprivrednika, a dobijaju 80 odsto sredstava iz fonda za razvoj poljoprivrede. "Neka takvi bogati proizvođači hrane ubuduće sami stvaraju profit, umesto što se usmeravaju na delatnosti koje im donose što je moguće veću finansijsku pomoć države", ističe Fišler u polemici sa kritičarima koji tvrde da se njegovom reformom "kažnjava krupni agro-biznis".
       Među pristalicama ovakve reforme su Nemačka, Velika Britanija, Holandija i Švedska, dok su Francuska, Španija, Italija, Irska, Portugalija i Grčka ili odlučno protiv ili predlogu prilaze sa podozrenjem i oklevanjem. Ove zemlje strepe da reforma ne izbaci iz poljoprivrede socijalnu komponentu. Francuski predsednik Širak traži da se reforma čak ne pokreće pre 2006. godine. Izvesnu pometnju posredno su uneli Amerikanci svojom odlukom da u sledećoj deceniji povećaju subvencije svojim poljoprivrednicima za čitavih 170 milijardi dolara. Dok Fišler tvrdi da je američki potez "korak nazad, čak u kameno doba", kritičari njegovog predloga tvrde da bi i Amerikanci, najveći svetski proizvođači hrane, reformisali svoju poljoprivredu kad bi smatrali da je to dobro.
       Deset zemalja centralne i istočne Evrope, koje za dve godine treba da postanu punopravne članice Evropske unije, gledaju na raspravu sa mešanim raspoloženjem, ako ne i sa dosta zbunjenosti. S jedne strane, njihovi poljoprivrednici, koji su negde između farmera i seljaka, dobijaće u proseku tek 25 odsto subvencija koje dobijaju zapadni farmeri, jer je u njihovim zemljama životni standard u proseku znatno niži, pa bi predviđena finansijska pomoć bila sasvim dovoljna za socijalnu sigurnost seoskog stanovništva. S druge strane, šanse poljoprivrednika u ovim zemljama su znatne ako budu proizvodili bolju, zdraviju i jeftiniju hranu. Oni će tako biti konkurentniji u novoj zajednici.
       Poljska vlada, na primer, procenjuje da će reforma "biti blagotvorna po konkurentnost poljske poljoprivrede". A jedna od baltičkih zemalja, Litvanija, smatra da će na zajedničkom tržištu svako moći da nađe svoje mesto i da su subvencije i dalje vrlo visoke za veleposednike. Zemlje u razvoju očekuju da će carine na uvoz njihovih poljoprivrednih proizvoda biti niže. Evropska unija je dosad utrošila u razvoj i zaštitu svoje poljoprivrede 465,6 milijardi dolara, što je šest puta više od ukupne pomoći koju je dala siromašnim zemljama.
       Nama bi reforma zajedničke poljoprivredne politike EU mogla da donese znatne koristi, ako se budemo orijentisali na izvoz kvalitetne, zdrave, ukusne i relativno jeftine hrane na buduće, manje restriktivno, evropsko tržište. Možda je najbolje da svoju poziciju gradimo na dvema odrednicama: kao siromašna zemlja, koja pre traži prođu za svoju robu, nego nove donacije, i kao buduća članica Evropske unije koja nastoji da zajedničkom tržištu ponudi sve najbolje što ima. Nadajmo se i da će evropska reforma biti povod za naša razmišljanja o tome kakav će kod nas biti prelaz od tradicionalnog seljaka ka modernom farmeru i kakve će biti farme naše budućnosti.