Ne spadam u TV manijake, al' opet, volim televiziju kad imam vremena. Ima nekih emisija na koje se palim, kao što su Seks i grad, Ali Mc Bill ili Simpsonovi, koje prosto obožavam...
       Sve češće u neko gluvo doba ulovim neke dobre emisije iz kulture uglavnom iz arhiva RTS-a. A vidim, snimaju i neke nove, u najboljoj tradiciji onog dokumentarnog programa iz koga sam više naučila nego iz mnogih udžbenika književnosti, geografije, biologije, istorije... Matematiku, priznajem, ne razumem ni na televiziji.
       Ima nešto što gledam čak i kad je najgore. Valjda je problem u meni, šta li. To se u svetu zove talk shonj. I dugo je ta biljka bujala na svim vodećim TV stanicama u svetu, dok se nije i ovde primila. Tako sam se i ja primila na ta ćaskanja u studiju sve očekujući da se nešto dogodi. Naročito kad novinar pozove više gostiju koji se, kao, ne slažu o kvantitetu uticaja gama zraka na haške tulipane, ili kako je već glasio neki davni naslov. I kad već pominjem naslove, ne znam ko se setio, ali dobro zvuči: "Nije srpski ćutati" Dragana Bujoševića. Može izgledati nezgodno što ovo kažem, jer je dotični urednik u listu za koji upravo pišem. Nemam taj problem, jer čoveka nikada nisam uživo videla. Dakle, ne poznajemo se.
       Stvar je u tome da je on jedan smiren, odlično informisan, pristojan i učtiv domaćin. Pažljivo sasluša sagovornika, nije agresivan u nastupu, ne insistira na odgovorima kada sagovornik nije spreman da ih da, a sve onako smešeći se istera iz gosta sve što hoće. Uz to ima uvek super aktuelne i zanimljive sagovornike. Novinar kome se veruje. Na Studiju B i dalje izdvajam "Utisak nedelje" Olje Bećković.
       Tu i tamo ukačim na drugim kanalima još poneku emisiju sličnog tipa. Pod uslovom da je voditelj/ka pristojan, što je ređi slučaj.
       Kad stignem, volim da testiram znanje uz kvizove poput "Zlatne žice" na BK. Priznajem, milo mi kad pogodim, a pitanje nije baš za budale. Dopadaju mi se i Puzzle Anje Ranković. Valjda zato što mislim da je to istraživačko novinarstvo kad su u pitanju fenomeni.
      
       Mnogo je toga što je do bola glupo i dosadno na televiziji, ali što više čitam negativne kritike o TV programu, sve više imam potrebu da ga branim. I taman mi se pružila prilika. Hoću da kažem sledeće: mi imamo i dalje mnogo bolji program nego mnoge zemlje vrle Evrope u kojima sam bila. Umeju, brate, da budu mnogo dosadni. Jedino, kapa dole Italijanima. Oni su čudo od energije i mašte.
       Ne bih da završim ovaj tekst a da ne spomenem omiljenu sapunice velikog broja vlasnika malih ekrana - skupštinske prenose. Često sam sebe hvatala da gledam ili možda više slušam ono što se događa u skamijama, i nikada se više nisam nervirala i smejala u isto vreme. Uvek pomislim da bih volela da je to tužna priča sa srećnim krajem. Ali, teži slučaj! Tu je srećan kraj jedino kad se dohvatim daljinskog upravljača. To je najbolji izum kada je televizija u pitanju.
       P.S. Ne menjajte kanal, na pravom ste mestu!
      
       MAŠA SAMARDŽISKI