Prag se, pre svega krivicom zaraznog optimizma svog gradonačelnika Igora Njemeca, uljuljkao u dva lokalna mita. Prvi da je sasvim bezbedan, drugi, da je čuveni praški metro građen da izdrži sve

      (Beta specijalno za NIN iz Praga)
      
       Kada su 13. avgusta postavljali natpise sa oznakom ZATVORENO, uz obavezni dodatak ŽAO NAM JE, NA DOČEKU SMO POPLAVE ili OTIŠLI SMO NA KUPANjE, vlasnici radnji u istorijskom srcu Praga, većina Pražana - o turistima da se ne govori - još nisu verovali da će Vltava zaboraviti da se ponaša ljupko, kao u istoimenoj simfonijskoj poemi Bedžiha Smetane.
       Ni Laba, koja je ovde srednjeg roda, Labe, nestašno, ali ipak vaspitano dete, nije nagoveštavala da bi u češkom toku baš ovog leta mogla da poprimi manire kapriciozne dame u stilu svog nemačkog imena Elba, kako je zovu kada se uputi Saksonijom ka moru. Ipak, ovdašnji svetac Medard, zadužen da češka leta budu uvek hladnjikava i kišovita, 7. avgusta je sa manjim zakašnjenjem izlio iz svoje kapuljače preko 100 mm padavina i pretvorio dve pitome češke reke i njihove pritoke u podivljalu stihiju jačine jednog do tri afrička Nila.
       Prvi talas, 8. i 9. avgusta za koji su se svi, osim meteorologa, ponadali da će biti i poslednji, poštedeo je centar srednjovekovnog grada muzeja Češkog Krumlova pod zaštitom UNESKO-a, zahvatio periferiju Čeških Buđejovica i na oduševljenje mnogih odneo 1 000 buradi sa pivom iz lokalne pivare.
       U drugom, razornom poplavnom talasu, tačno po prognozama i kompjuterskim modelima meteorologa, odmah nakon vikenda niko od juga do severa zemlje na "besplatne" buriće iz potopljenih pivara u Češkim Buđejovicama, Plzenju, Pragu više nije ni pomislio.
      
       Optimizam gradonačelnika
       Tokom deset dana, kada je konačno Laba predala vodenu apokalipsu svom nemačkom alter egu, da zavije u crno Drezden, cela zemlja je u očaju pratila kako reke, uprkos trudu 18 300 spasilaca, vojnika i policajaca i tonama peska u nasipima, odnose 14 života, teraju iz domova preko 220 000 ljudi i gutaju remek-dela srednjovekovnih neimara. U Češkom Krumlovu, Češkim Buđejovicama, Strakonjicama, Piseku. Plzenj pretvaraju u nekoliko ostrvaca. Pa dalje, u Pragu, gde Vltava prodire makar preko kanalizacije, kada ne može preko barijera, u Stari grad pod zaštitom UNESKO-a. Ne štedi ni suterene nacionalnog blaga, "Zlatnu kapelicu" kako zovu nacionalni teatar, sinagogu iz 16. veka u jevrejskom getu, biblioteku Klementinu, Narodnu galeriju u manastiru Sv. Aneške.
       A dalje, severno od Praga, iz jezera gde mu mesto nije, površine preko 100 km2 , da se naruga viri samo natpis "Arbeit maćt frei", cinično nacističko "Rad oslobađa" u koncentracionom logoru, sada spomeniku žrtvama holokausta, gradiću Terezin. Od 35 potopljenih sela naziru se samo krovovi.
       Uzvodno, a zatim i nizvodno, osim u Pragu, za razliku od poslednjih katastrofalnih poplava 1997. godine kada je pod vodom ostala trećina zemlje a žrtava bilo više, ovog puta je integrisani sistem zaštite od elementarnih nepogoda funkcionisao kao švajcarski sat.
       Prag se, pre svega krivicom zaraznog optimizma svog gradonačelnika Igora Njemeca, uljuljkao u dva lokalna mita. Prvi da je sasvim bezbedan, jer ga od poplava brani sistem osam brana i veštačkih jezera hidrocentrala "Vltavska kaskada". Drugi, da je čuveni praški metro građen da izdrži sve, i atomsku bombu a kamoli poplavu, što je u 14 stanica i bukvalno palo u vodu. Gradonačelnikova "poplavica", pa možda "pedesetogodišnja voda" na kraju se izrodila u dramu goru od poplava 1890. godine kada nije odoleo ni čuveni Karlov most. Ponegde i navrat nanos, moralo je da bude evakuisano ukupno 70 000 Pražana. Deset posto se pravi gluvo, krije se od evakuacije, zabarikadirano u svojim stanovima. Po njih se, već u čamcima i helikopterima kasnije vraćaju spasioci.
       "Ma kakva Kaskada. Kada stigne stogodišnja voda možemo samo da dignemo noge na sto i gledamo kako teče", otvoreno je upozorio bivši dispečer Vltavske vodoprivede, Marek Matja. Samo dve hidroelektrane imaju u jezeru prostor za retenciju i mogu da uspore maksimalno "dvadesetogodišnju vodu" priznala je i sadašnja uprava. Trenutak da dignu noge na sto nisu čekali na Hipodromu koji je prvi na udaru i najnižim delovima Male strane ispod Hradčana, na Kampi. Nju su još u vremena rimsko-nemačkog cara Karla IV gradili imajući na umu da će je potopiti i puka poplavica. Sadašnje gradske vlasti, uverene u čvrstinu drevnih zidova jednostavno tu nisu našle para za specijalne aluminijumske mobilne barijere koje su nabavljene za suprotnu obalu. Ne oslanjajući se na barijere, dragocene knjige je u Starom gradu odmah evakuisao Klementinum, umetnička dela Narodna galerija. Bolnica na Františeku uz Vltavu - svoje pacijente. Evakuisano je 25 000 ljudi iz radničke duše grada s preloma 19. i 20. veka, Karlina, gde neke ulice leže niže od Vltave.
       Leva obala bez struje, osvetljena samo armijskim reflektorima privukla je već prvo veče, kao lampa noćne leptire, strane turiste, vođene nepogrešivim njuhom da u gradu sa i inače mističnom atmosferom rudolfinskog 16. veka počinje da se dešava nešto dramatično.
       Nije ih prevario. Već sutradan je počela drama za koju su se "poplavni turisti" gurali da je prate uživo sa kejova i mostova sve dok ih policija uz tešku muku nije oterala. Turisti su onda otkrili da se iz tramvaja 9 preko poslednjeg otvorenog mosta u centru poplava vidi kao na dlanu.
       Ulica po ulica u istorijskom jezgru duž Kraljevske staze kojom su vladari silazili sa zamka Hradčani do Tinskog hrama uz Staromnjestsko namnjesti pretvarala se u avetinjske kulise za barikade od vreća s peskom. "Kao kada su Šveđani upali u Prag u 17. veku, barikade stoje, metaka nemamo", odmahuje rukom oznojeni dobrovoljac pred restoranom "Kod tri zlatne trojke".
      
       Tenkovi čuvaju most
       Zatvoren je odmah Karlov most, poučen sudbinom svog manjeg parnjaka, najstarijeg kamenog mosta u Srednjoj Evropi iz 13. veka, južnije u gradu Pisek, kome iz pobesnelih talasa vire samo statue svetaca. "Poplavni turisti", listom Pražani sa brda (jer uz reku je svega uzani pojas grada), penzioneri, čitave porodice sa malom decom i stranci, sa strateških osmatračnica po kejovima, prate žuti bager koji kupi sve iz reke što bi moglo da ošteti dragoceni most. Stranci zbunjeno trljaju oči - na praškim ulicama su ponovo tenkovi. Prvo dva zelena, dobro je, nije okupacija, evo i drečavo crvenog tenka, na kraju pet. Tenkovi drže brod Kristijan Marko da se ne otrgne i ne tresne u Karlov most.
       Policija iz časa u čas smanjuje životni i turistički prostor, tako da poplava postaje najveća, pored Hradčana na brdu jedina atrakcija. "Turisti" jadikuju zašto Vltava uživo nije dramatična kao na televiziji. Što nema još nekog čoveka, kao što je onaj, što je bunovan pravo iz vikendice upao u Vltavu, dočepao se neke daske i uspravan se sjurio brzinom od 18 km/čas ispod praških mostova, čitavih 10 km, gde su ga na kraju izvukli spasioci?
       Vrisak sirena naređuje u četiri sata noću trećeg dana poplave evakuaciju Starog grada, koji je koliko uveče gradonačelnik poslao da mirno spava. Nekoliko minuta hoda dalje život pulsira na Vaclavskom trgu. Kompjuterski model kaže da bi tu kopita konjičke statue Svetog Vaclava okvasila tek hiljadugodišnja poplava. Ovu, razorniju od poslednje stogodišnje, pre 112 godina, mobilne barijere u koje je uloženo šest miliona evra da štite najvrednije što Prag ima iz riznice UNESKO-a ipak su izdržale. Od Vltave je Stari grad delilo dvadesetak centimetara.
       Na užas i ogorčenje cele nacije stradao je zbog javašluka Zoološki vrt. Praški, iako nije najstariji, Česi uvršćuju takođe u nekoliko institucija označenih kao nacionalno blago. Direktor, koji zaražen optimizmom gradonačelnika nije na vreme evakuisao donju polovinu vrta uz reku, ne sme Česima na oči. Iscrpljeni slon Kadir kome pred milosrdni metak da okonča muku vire iz vode samo surla i oči za njih je pravi izraz užasa ovogodišnjih poplava.
       Vltava koja je otela osam posto teritorije Praga se posle četiri dana povlači. Vraća krš i ostavlja blato po ulicama, podlokane temelje, u Karlinu kod svake desete zgrade, sada opasne po život. Ali i živog i zdravog nilskog konja Slaveka, koga su Pražani već oplakali. Švejkovska češka duša se vraća u život i nadire novi talas.
       Na sreću, isključivo "poplavnih viceva".
      
       DAŠA PAVLOVIĆ