Pozadina priče o ribarskim sukobima u Savudrijskoj vali nepogrešivo vodi do raspada bivše Jugoslavije posle čega je Slovencima i Hrvatima prepušteno da sami podele pripadajući deo severnog Jadrana

      Vukovarski alasi više ne ulaze u svoje čamce bez hrvatske zastave. S njom pecaju, makar i dva metra od obale. I nad Dunavom i pod Dunavom treba da se zna da se nalaze u sopstvenim teritorijalnim vodama. Istarski ribari nisu takve sreće. Ni sa slovenačke, ni sa hrvatske strane. Kad oni isplove na more, zastava ne pomaže, pa bacaju mreže u pratnji policije. Prvo je hrvatska policija upozoravala slovenačke ribare da su izašli van svoje državne teritorije. Onda je došla slovenačka policija kako bi ribari mogli da nastave posao. Onda je hrvatska policija nabavila veći patrolni čamac od slovenačke, ali ni to nije bilo dovoljno. Hrvatski ribari tražili su da u Piranski zaliv konačno uplovi raketna topovnjača "Kralj Petar Krešimir Četvrti", pa da Slovenci vide da li će opet loviti hrvatsku ribu. A onda se pojavila vest koja je najbolje pokazala kako u ovom trenutku izgledaju hrvatsko-slovenački odnosi. U naselju Gregovci uz reku Sutlu, golemi insekti pojeli su najdeblji i najstariji hrast koji već pola veka raste tik uz granicu dveju država.
      
       Šibice i kerozin
       Ribarski ratovi u Piranskom zalivu koji Hrvati zovu Savudrijska vala učestali su posle sporazuma koji je vlada u Zagrebu svojevremeno potpisala sa slovenačkom stranom. Premijer Ivica Račan tada je parafirao tekst u kome piše da dve trećine Piranskog zaliva pripadaju Slovencima. Hrvatski državni parlament nikada nije ratifikovao sporazum, a protiv njega je i veliki deo javnosti koji sada traži da Zagreb kazni Ljubljanu zbog krivolova u hrvatskim teritorijalnim vodama. Zagreb to nije u stanju iz nekoliko razloga. Sporazum o granicama predsednik hrvatske vlade je parafirao znajući da je reč o značajnom teritorijalnom ustupku koji će nervirati domaću javnost. Hrvatska strana se, međutim, nadala da će Slovenci zato biti fleksibilniji u rešavanju ostalih otvorenih pitanja između dve zemlje. Od nerešenog pitanja nuklearnog otpada iz elektrane "Krško", do dugova "Ljubljanske banke" hrvatskim štedišama. Dosad se ništa od toga još nije dogodilo. Niko od oštećenih štediša u Hrvatskoj nije dobio ni prebijene pare iz slovenačke banke, a slovenačka struja tako je skupa da su Hrvati često prisiljeni da je uvoze iz Srbije. Slovenci su, međutim, i ovde pokazali veću umešnost. Njihov obnovljeni interes za Beograd zapanjio je i privrednike i političare u Zagrebu. Dok su se u Hrvatskoj pričali prizemni vicevi o automobilima iz Kragujevca koji uglavnom voze na pogon "Žikinog kola" i užički kajmak, Slovenci su postali srbofili kakvi teško mogu da se nađu i u samoj Srbiji. Na vreme su otvorili ambasadu u Beogradu sa veoma efikasnim činovnicima, obnovili su sve privredne kontakte sa vodećim srpskim preduzećima, ojačali rad društava srpsko-slovenačkog prijateljstva, započeli kulturnu saradnju i uredili prava manjina. Hrvatska je, bar na papiru, učinila isto, ali rezultata nema. Razloga je mnogo, ali nijedan od njih ne interesuje diplomate iz Brisela. Posmatrano "miteleuropskim" očima, Slovenci samo što nisu zakoračili u Evropsku uniju, dok Hrvate čeka još mnogo neprijatnog posla. Upravo zato, državni vrh Hrvatske ćuti dok slovenački ribari krše međusobne dogovore u Piranskom zalivu, a domaće ministarstvo spoljnih poslova u Ljubljanu šalje takve protestne note čijeg bi se tona postideo i najplašljiviji đak iz poslednje klupe. Šef hrvatske diplomatije Tonino Picula kaže da je to zato što je Piranski zaliv pun viška političkog kerozina, a on nije ministar koji bi se u takvoj situaciji igrao šibicama. Kao i na Dunavu, Hrvatskoj i u Piranskom zalivu mnogo više odgovara međunarodna arbitraža. Slovenci misle da takvo rešavanje problema više nema smisla, pošto je Ivica Račan ionako već parafirao sporazum o podeli ovog dela severnog Jadrana između dve države. Dodaju da su i u bivšoj SFRJ ovaj deo granice uvek čuvali slovenački, a ne hrvatski patrolni čamci.
      
       Problematična sredina
       Tako je konačno svima postalo jasno da je bivša država pravi uzrok hrvatskih graničnih nevolja. Onima koji smatraju da jedini pravi život u Hrvatskoj treba da se računa od dana kada je država izašla iz "jugotamnice", brutalno je otvorio oči poznati slovenački nacionalista Zmago Jelinčič. Rigidni desničar koji je ujedno i kandidat za predsednika Slovenije, Hrvate je već nekoliko puta dovodio do ruba nerava. Najpre se pričalo da je u prisnim političkim kontaktima sa Dobricom Ćosićem s kojim je već dogovorio novu granicu između Slovenije i Jugoslavije preko hrvatske teritorije. Onda je zaključio da se četiri rustikalna istarska sela nepravedno nalaze sa hrvatske, a ne sa slovenačke strane granice, da bi pravi politički kerozin izlio baš u Piranskom zalivu. Ukratko, Zmago Jelinčič smatra da Jadran treba da se podeli između država koje su najviše izgubile raspadom bivše države, a to su Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Jugoslavija. Predlog ima i pojašnjenje koje veoma loše odzvanja u hrvatskim ušima, a glasi da Hrvatska nikada nije bila suverena na moru, nego su to more pod suverenitetom držale ili Austrougarska monarhija, ili Italija, ili nemački rajh ili SFRJ.
       Da bi presekla ove nezgodne interpretacije diplomatija sa zagrebačkog Zrinjevca poslužila se međunarodnim pomorskim pravom. Pošto između Slovenije i Hrvatske zaista nikada nije postojala morska granica, ona je ostala nedefinisana i posle njihovog izlaska iz bivše jugoslovenske državne zajednice. Pomorsko pravo u takvim slučajevima preporučuje da se poštuje "linija sredine", ako se zainteresovane strane ne dogovore drugačije. Ovog momenta u opticaju su još neki dogovori kojima hrvatski diplomati nastoje da umire sopstvenu javnost i evropske političare. Reč je o moratorijumu na ribarenje oko sredine Piranskog zaliva i pokušaju sprovođenja sporazuma o pograničnom prometu i saradnji. U tom slučaju i hrvatski i slovenački ribari svakog dana mogu da izađu na more sa najviše 25 brodica i da godišnje ulove najviše stotinu tona ribe. Naravno, svako treba da baca mreže na svojoj strani i da se ne približava "liniji sredine", a ulov ribe dodatno kontrolišu nadležne službe. Ovde bi takođe moglo biti problema pošto Hrvati više ne veruju u reč ravnopravnost iz slovenačkih usta. Ili, kako to kaže Ivan Zvonimir Čičak: "Kad u svakom slovenskom dućanu budem mogao kupiti 'Jamničku', kao što se 'Radenska' može kupiti u svakom hrvatskom dućanu, onda ćemo doista biti ravnopravni!"
      
       "Velebit" bez baterije
       Pozadina priče je, međutim, veoma daleko i od mineralnih voda i od hrvatske ratne mornarice u Piranskom zalivu. Zvanični Zagreb prilično je uplašen novim kursom slovenačke politike koji je upravo obrnuto proporcionalan onome što radi hrvatska diplomatija. Hrvati popuštaju Slovencima i zaoštravaju odnose sa Srbima, dok Slovenci čine obrnuto. Od bahatog isticanja germanofilstva devedesetih godina, "najeuropskiji hrvatski susjed" vratio se ranijim balkanskim prijateljima među kojima su Srbi na počasnom mestu.
       U Hrvatskoj kažu da je to zbog straha od ksenofobije koju Jerg Hajder širi po Austriji, a svoje mišljenje, naravno, ima i ministar spoljnih poslova Hrvatske Tonino Picula. Ono je, doduše, upadljivo slično mišljenju koje je imao i prilikom incidenata na granici sa Jugoslavijom, jer Picula smatra da su i Slovenci nervozni poput Srba, pošto i njih čekaju nacionalni izbori. Kao i u "Dosijeima X", prava istina o slovenačko-hrvatskim odnosima opet je negde drugde. Hrvati i Slovenci mnogo su idiličnih godina proveli bez ikakvih nesporazuma. Bili su saveznici u svim važnijim političkim pitanjima, bez obzira na državne zajednice koje su se smenjivale na ovom prostoru. Privrede su im bile slične, geografski položaj takođe. Bunili su se protiv sličnih nepravdi, od seljačkih buna protiv lokalnih feudalaca u šesnaestom veku do imperijalizma velikih svetskih monarhija koje su njima vladale. Kad se Jugoslavija raspadala, Slovenija i Hrvatska prve su javno pokazale svoje separatističke ambicije i odlučile se za državnu samostalnost po svaku cenu. Slovenija je platila cenu sedmodnevnim ratom sa JNA, obnovila je privredu, približila se evropskim standardima u poštovanju ljudskih i manjinskih prava i počela da gradi odnose sa SRJ na novim osnovama. Hrvatska je prošla težak balkanski rat u kome nije bila samo žrtva, već i partner onima koje naziva agresorima. Njenu privredu dodatno su razorili ratni profiteri, banke su opljačkale građane, javnost je najmanje deset godina živela u atmosferi straha i ksenofobije. Ova mučna situacija proizvela je golemu količinu nacionalnih frustracija. Slovenci kažu da su im Hrvati zavidni, Hrvati misle da su Slovenci perfidni i da su i devedesetih godina igrali dvostruku igru. Čekali su da Hrvatska plati najveći ceh osamostaljivanja, a onda su se mirno vratili da popiju piće sa prijateljima na Skadarliji. Neki Hrvati čak veoma ozbiljno veruju u političku metaforu koja kaže da su Slovenci još za vreme Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca počeli da kopaju podzemni tunel da bi se, preko Hrvatske, što bolje povezali sa Srbijom.
       Da je stvarnost daleko bizarnija od metafore, pokazala je letimična inventura "hrvatske oružane sile na moru", ma šta to značilo. Sve i kad bi "Kralj Petar Krešimir Četvrti" pristao uz slovenačku obalu kako bi drskim ribarima, Zmagi Jelinčiču i ostatku zvanične Ljubljane pokazao da se ne igraju hrvatskim skušama i srdelicama, malo je nade da bi to bilo koga uplašilo. Slovenci, naime, veoma dobro znaju da Hrvati imaju samo jednu podmornicu ("Velebit") i to takvu koja ne može da zaroni. Ne može da zaroni zato što joj fali akumulatorska baterija. Bateriju koja košta 450 hiljada evra imaju Slovenci, ali nemaju podmornicu. Hrvati nemaju para za bateriju, ali bi ih imali kad bi Slovencima prodali podmornicu. Slovenci bi kupili podmornicu kad bi znali da će čitav Piranski zaliv biti njihov, a Hrvati bi prodali "Velebit" kad bi znali da će uvek imati struje iz "Krškog" i ušteđevine iz "Ljubljanske banke".
      
       ZORICA STANIVUKOVIĆ