Ne obazirući se mnogo na eventualna gunđanja u Vašingtonu zbog svojih dobrih odnosa sa "osovinom zla", Rusi su istovremeno intenzivirali saradnju sa Irakom, Iranom i Severnom Korejom, stavljajući iznad svega nacionalne interese i ekonomsku korist

      Dok Amerikanci prete da će se obračunati sa državama iz "osovine zla", za koje tvrde da pomažu terorizam, i ubrzano pripremaju novi napad na Irak, Rusi pokazuju da su njima dobri i loši momci i da će, ne obazirući se na eventualna gunđanja u Vašingtonu, imati od saradnje sa njima znatne koristi.
       Negde se intenzivirana ruska saradnja sa zemljama koje čine "osovinu zla" - Irakom, Iranom i Severnom Korejom - shvata kao odgovor Moskve Vašingtonu što Rusija, posle niza ustupaka datih Americi, nije dobila zauzvrat ono što je možda očekivala, negde kao dokaz da rusko-američko strateško partnerstvo ima svoje prirodne limite i da ni izdaleka ne može da udovolji svim potrebama svakog od partnera, negde kao znak da će predsednik Putin igrati ubuduće ulogu jače i samostalnije ličnosti u svetskoj politici, a negde naprosto kao dokaz da je Rusiji, kao i Americi, nacionalni interes na prvom mestu, i da to ne treba nikoga da ljuti.
       Upravo kad Amerikanci traže među saveznicima i partnerima podršku za skori oružani napad na Irak radi zbacivanja Sadama Huseina, kad sumnjiče Iran za nuklearno naoružavanje i kad Severnoj Koreji ponovo prete velikim štapom, ovoga puta zbog navodne prodaje nekih raketa Jemenu, Rusi su najavili potpisivanje dugoročnog sporazuma sa Irakom u vrednosti od 40 milijardi dolara i sporazuma o izgradnji pet nuklearnih reaktora u Iranu, a predsednik Putin je imao u gostima predsednika Severne Koreje Kim Đong Ila radi razgovora o povezivanju korejskih železnica sa Transsibirskom železnicom.
       Rusija je i do sada imala jake ekonomske veze sa Irakom, uprkos sankcijama protiv te zemlje. Jedan od razloga je otplata iračkog duga Rusiji od osam milijardi dolara, koja se odvija u okviru programa UN "Hrana za naftu", a možda i na druge načine. (Američka štampa tvrdi da ruske petrolejske kompanije zarađuju godišnje oko pet milijardi dolara u posredovanju prilikom šverca iračke nafte). Najavljeni sporazum o poslovima vrednim 40 milijardi dolara - što je deseti deo nacionalnog bruto produkta Rusije - obuhvata prevashodno zajedničku eksploataciju naftonosnih polja i izgradnju industrijskih objekata u Iraku.
       Rusija je i dosad zastupala stav da se nikakva oružana intervencija u Iraku ne sme preduzeti bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN. Sada, nakon najave velike dobiti od ekonomske saradnje sa Irakom, ona ima jake dodatne razloge da pri tom stavu i ostane. A ako Amerikanci budu za napad na Irak tražili saglasnost u Savetu bezbednosti, mogli bi, kako sad stvari stoje, da ostanu potpuno usamljeni. Prema tome, Rusi žele da kažu da sa Irakom samo gledaju svoja posla i da ne čine ništa drugo nego što bi činili i američki saveznici u Evropi - ili čak i američka preduzeća - ako bi im se za slične poslove ukazala prilika.
       Saradnju Rusije sa Iranom Vašington procenjuje kao veću opasnost po svoje interese nego saradnju sa druge dve zemlje iz "osovine zla". Izgradnju prvog nuklearnog reaktora, čija je vrednost 800 miliona dolara, davno je bio započeo "Simens", ali je ona napuštena posle Islamske revolucije 1979. Rusi sad taj posao dovršavaju i reaktor treba da bude pušten u pogon 2004. Duma je nedavno odobrila program izgradnje još četiri takve nuklearke. Kako je Iran bogat naftom, Amerikanci tvrde da mu nuklearni reaktori nisu potrebni za proizvodnju električne energije, nego jedino za proizvodnju nuklearnog oružja. Na Rusiju, pri tom, pada sumnja da bi mogla da bude i snabdevač Irana nuklearnom tehnologijom.
       Rusi na to odgovaraju da su ovi poslovi čisti, u skladu sa normama Ujedinjenih nacija, i da podležu punom nadzoru Saveta bezbednosti i Međunarodne komisije za atomsku energiju. Ovako važni sporazumi, zasnovani na uzajamnom poverenju, njima inače olakšavaju i dogovor sa Iranom o eksploataciji podvodnih nalazišta nafte u Kaspijskom moru. Imaće i punu podršku Irana za učlanjenje u OPEK (Organizaciju zemalja proizvođača petroleja).
       U toku svoje posete ruskom Dalekom istoku severnokorejski predsednik Kim je razgledao vojne fabrike, verovatno radi kupovine savremenijeg ruskog naoružanja, ali je sa predsednikom Putinom najviše razgovarao o povezivanju korejske železnice - od Seula preko Pjongjanga - sa Transsibirskom železnicom. Taj projekt bi, prema proceni ruskog premijera Kasjanova, mogao Rusiji da donosi čistu zaradu od tri milijarde dolara godišnje. Šta to znači, moguće je suduti po podatku da čitava železnička mreža na ogromnom ruskom prostranstvu ne donosi u državnu kasu veći prihod od jedne milijarde dolara.
       Glavni interesenti za uspostavljanje korejsko-ruske železničke veze su, pre svega, Moskva i Seul, ali i Pjongjang i Peking, ako pruga bude išla i preko kineske teritorije, što je logično očekivati. Prevoz robe kopnenim putem sa Dalekog istoka do Baltika trajao bi između dve i tri nedelje, umesto 34 dana, koliko sada putuje brod od Tihog do Atlantskog okeana, i bio bi jeftiniji.
       Izgleda da Amerikanci smatraju rusku saradnju sa Severnom Korejom, trećom zemljom iz "osovine zla", najmanjim zlom. Pošto i sami žele da se nagode sa Kim Đing Ilom o obustavljanju severnokorejskog nuklearnog programa, vide Putina kao posrednika u obnovi svog dijaloga sa Pjongjangom.
       Od američkih zvaničnika jedino je ministar odbrane Ramsfeld oštro kritikovao Ruse "zbog saradnje sa terorističkim državama". Ruski analitičari ocenili su ovu izjavu kao "hladnoratovsku", a "Pravda" je predložila Bušu da svog vojnog ministra - penzioniše. Putin na sve hladnokrvno sleže ramenima u stilu "ako kralju ne sviđa se gluma, onda kralju ne sviđa se gluma".