Podizanje Hrama Svetog Save (2)

      Nakon liturgije na dan slave crkvene (27. aprila) mitropolit Dimitrije održao je opširnu besedu o Svetom Savi i o potrebi podizanja hrama, tu na Vračaru. Mitropolit se zapitao zašto još ni temelji nisu položeni. "Da li je tome uzrok obični nemar, kome se u slobodi odalo celo pokolenje jednoga naroda, koji je dugo bio u ropstvu, i koji nemar čini da se svako plemenito oduševljenje brzo ugasi? Ili su tome uzrok različiti pogledi na stvar, koji kod nas Srba obično ukoče svaki ozbiljan rad i učine da na prazno proteku najdragoceniji momenti narodnoga života? Ili su na posletku tome uzrok oskudna vremena, kad ni pojedinci ni država nisu u stanju da podnesu žrtve za podizanje jednog takvog narodnog spomenika?"
       A onda dodao: "Ma šta od toga da je uzrok ovoj nepomičnosti, svaki od nas mora priznati da je to nedostojno jednoga mladog naroda, koji je žudan slobodnoga kulturnog života, i čija životna snaga treba da se manifestuje baš u ovakvim monumentalnim poduzećima."
       Organizovano je više akcija, ali i dalje nije bilo značajnijeg napretka. Usledila su dva balkanska rata i Prvi svetski rat, Društvo za podizanje Hrama Svetog Save na Vračaru moralo je da prestane sa radom. Nastavilo je rad početkom 1919. godine. Na sednici od 16. februara te godine od gospođe Vere Antonović primljena je blagajna koju je vodio njen muž a koji je umro za vreme rata. Gospođi Antonović tom prilikom odata je zahvalnost što je sačuvala novac i sva dokumenta.
       Pravila Društva su prilagođena novim prilikama, nastalim stvaranjem nove države. Na Vaskrs sledeće 1920. godine Glavni odbor upućuje proglas "Svemu Srpstvu i Jugoslovenima", u kojem se kaže: "Možemo li a da ne odužimo dug zahvalnosti spomenu onoga čiji je duh održao napaćenu dušu narodnu i veru njegovu u srećniju budućnost, u oslobođenje i ujedinjenje koje, neka je slava Bogu i Sv. Savi, evo i dočekasmo?" Ali i nalazi opravdanja za vreme do tada, jer "naš narod, rastrgnut i pritisnut mnogobrojnim neprijateljima, nije mogao sve do sada odužiti se uspomeni svojega velikoga svetitelja u onoj meri i na onaj način kako je želeo i kako su zaslužila velika dela svetiteljeva".
       Ovaj proglas odštampan je u 8 000 primeraka i sa
       10 000 pravila, preko poverenika, razaslat u sve krajeve Kraljevine.
       Proglas je poslat i svim redakcijama dnevnih listova. Mnogi su povodom njega doneli beleške, a dubrovački "Narod" u broju 41 veliki članak pod naslovom "Za hram Sv. Save na Vračaru", u kojem, između ostalog, piše: "S radošću konstatujemo da u odbore za prikupljanje priloga uz Srbe prilaze i Hrvati i Slovenci, katolici i pravoslavci. To je utješan znak da se kod nas odmah shvati pravi značaj vrlo potrebne i korisne ideje, da se našem najvećem općenarodnom svetitelju podigne veličanstven hram na beogradskom Vračaru."
       Odziv, ipak, i dalje nije bio dobar, pa Glavni odbor u izveštaju za 1921. godinu beleži: "Iz raznih dobivenih odgovora u prošloj godini vidi se, u glavnom, da sa prikupljanjem priloga za Hram Sv. Save ide teško zbog toga što od naroda traže priloge i mnoge druge humane ustanove, naročito sada posle prošlog rata."
       U izveštaju se citira i jedan protojerej koji daje svoje objašnjenje: "Uzrok je", kaže, "u ohladnelosti naroda prema svima humanitarnim ustanovama, usled dugotrajnih ratova, a ova ohladnelost naroda došla je poglavito zbog toga što u mnogim humanim ustanovama imade dosta ladoleža, koji mnogo traže, mnogo obećavaju a na delu ničega ne pokazuju. Najzad narod tvrdi: da je i ranije davao svoje priloge na ovaj cilj, ali do sada nije video nikakve rezultate od toga."
       Zabeleženo je da je Društvo za podizanje Hrama u toj godini pretrpelo i jednu štetu. "Lopovi su noću 24-25. juna ušli u crkvenu kuću na Savincu i razbili crkvenu kasu, iz koje su odneli 3 555,90 dinara. Policija je traganjem uhvatila lopove, koji su delo priznali i na licu mesta pokazali sve kako su radili na obijanju kase, ali novac nisu vratili, jer su ga utrošili." Na kraju se konstatuje da "ovo delo kod suda još nije završeno".
       Ali, i pored svega, ljudi iz Društva za podizanje Hrama ne gube nadu. Nastavljaju sa organizovanjem akcija. A na sednici Glavnog odbora 28. marta 1926. njegov predsednik patrijarh Dimitrije insistira na izradi plana Hrama, napominjući da "stari nacrti nisu za danas", da su bez vrednosti. "Šta hoćemo, moramo znati ne samo mi no i ceo srpski narod", reče patrijar, uz opasku da narod prebacuje: "Ta počnite jednom štogod!" A da bi se ma šta moglo početi, "potrebno je imati stručno izrađen plan", do kojeg se "ima doći putem konkursa".
       Građevinskoj sekciji Odbora dat je zadatak da napravi osnovu za izradu plana i da je dostavi Odboru.
       Na sednici od 21. oktobra 1926. usvojen je tekst konkursa i određeni članovi ocenjivačkog suda. Glavne odredbe konkursa bile su da zvonik treba da bude odvojen, da ne kvari utisak glavne građevine, da Hram u prostoru za vernike može da primi 6 000 duša, računajući po tri osobe na jedan metar kvadratni, i da bude u duhu stare srpske arhitekture.
       Do određenoga roka, do 31. maja 1927. godine, na ovaj konkurs stiglo je 19 primeraka nacrta i jedan model.
       Ocenjivačka komisija - u sastavu patrijarh Dimitrije, predsednik Akademije nauka Jovan Cvijić, akademik i profesor arhitekture Andra Stevanović, akademik i profesor Bogdan Popović, profesor arhitekta Pera Popović i arhitekta Momir Korunović - pregledala je sve radove: "Komisija je stekla ubeđenje da ni jedan od prispelih radova nije zadovoljio u potpunosti i dao arhitektonsko rešenje kako enterijera unutrašnjosti tako i spoljašnje monumentalnosti. Ali mnogi od radova dali su interesantna rešenja konstruktivnosti enterijera i spoljašnjeg efekta monumentalnosti, koji mogu biti solidna i interesantna baza za studije pri daljem ispitivanju i rešavanju problema izrade definitivnog plana za Spomen hram Sv. Savi. Stoga je Ocenjivački sud odlučio da se I i III nagrada nikom ne dodeljuje, a drugom nagradom nagrađen je rad arhitekte Bogdana Nestorovića sa 60 000 dinara..." Uz to je još predloženo koji radovi da se otkupe. Obavljeno je 13 otkupa, sve ukupno za 221 000 dinara. Od svih projekata priređena je izložba pod pokroviteljstvom kralja Aleksandra I Karađorđevića.
       Izradi definitivnog plana, i pored toga, tada se nije pristupilo, već je na sednici od 27. februara 1927. odlučeno "da će odluka o izradi plana biti doneta kad bude doneta i odluka o neposrednom pristupanju izvođenju plana". Rešeno je tako "s obzirom na mala sredstva" i na neizvesnost oko priliva novca, "da će možda trebati još 25 godina skupljanja priloga pa da se sme pomišljati na neposredan rad".
       Ipak, na prvoj sednici kojom je predsedavao patrijarh Varnava, 12. maja 1930. godine, odlučeno je da se "što pre na osnovu skica utvrdi oblik, obim i tip hrama". Njegova svetost požurivao je da se to što pre uradi, "jer nadležni čim se zatraži pomoć, pitaju: imate li plan i šta će koštati građevina?"
       U Izveštaju za 1931. godinu kaže se da je na plenarnoj sednici Glavnog odbora sa Nadzornim odborom i Tehničkom sekcijom odlučeno da se za osnovu uzme skica i model Bogdana Nestorovića, koji će se "u potrebnim i naglašenim detaljima" dopuniti iz projekcije Aleksandra Deroka. "Izbor nije mogao da bude bolji", zapisaće posle više od pola veka arhitekta Branko Pašić, ocenjujući da se time neosporno težilo da se na projektu dobije ogromno znanje profesora Nestorovića i znameniti likovni talenat profesora Deroka.
       Ali tek tada počinju da se rasplamsavaju među arhitektama polemike oko budućeg izgleda Hrama, pa i oko samog vođenja posla. Neki su podržavali ideju Ivana Meštrovića o izgradnji "jugoslovenskog panteona", umesto Hrama Svetog Save, a čulo se i da bi, bar za izvesno vreme, trebalo odustati od namere gradnje Hrama.
       Beogradska sekcija UJIA (Udruženje jugoslovenskih inženjera i arhitekata) na svom skupu od 11. februara 1932. godine donela je rezoluciju, koja je sa propratnim tekstom, u kojem je bio zahtev za ponavljanje konkursa, dostavljena kralju Aleksandru, patrijarhu Varnavi i Društvu za podizanje Hrama Svetog Save, kao i ministarstvima pravde, građevina i prosvete. Kralj Aleksandar stavlja veto na odluku Društva, što praktično znači da se obustavlja rad po usvojenom planu. Patrijarh Varnava sa nekoliko članova Odbora i stručnjaka odlazi na sastanak sa kraljem. Posle detaljnog upoznavanja kralj, uz svoje sugestije, daje pristanak za izradu projekta Hrama prema već usvojenim rešenjima.
       Sa projektantima se zaključuje pisani ugovor koji je potvrđen u Sreskom sudu za grad Beograd 4. jula 1932. godine.
       Posle toga dolazi i do povećanja projektne veličine Hrama na 6 400 kvadrata, za 12 000 duša, što je zahtevalo izradu nove skice. Plan je završen 1935. godine, kada je, posle odobrenja Ministarstva građevina, i otpočela izgradnja Hrama po ovom planu.
       U međuvremenu povećalo se interesovanje za gradnju Hrama, čemu su, pored povećane aktivnosti i odlučne namere Glavnog odbora sa patrijarhom Varnavom na čelu da istraju u namerenom poslu, svakako doprinele i same pomenute polemike, vođene kroz štampu. Tako, Glavni odbor u Izveštaju za 1931. godinu zapisuje: "Smemo tvrditi da je u 1931. godini osetno pojačano interesovanje o Hramu Sv. Savi, i u raznim vidovima ispoljeno u sredini našeg naroda i državljanima Jugoslavije." A za svoj rad beleži: "Neka se za uvek zna da od postanka ovoga Društva do danas niko od članova upravo nije imao, nema, niti će tražiti ikakvu materijalnu nagradu za svoj rad."
       Društvo za podizanje Hrama javlja da nije bilo te sreće "da mu u materijalnim sredstvima priteknu u pomoć država, opština grada Beograda ili ko drugi od jačih crkvenih ili socijalnih organizacija naših". Podseća se da je Narodna skupština donela rešenje o davanju pomoći od 100 000 dinara, ali da je od toga ostala samo "lepa prazna nada", koja je drugima bila "pobuda za netačnu tvrdnju da Društvo za podizanje Hrama uživa stalnu državnu subvenciju". Takođe, i "pojedini srezovi dobrovoljno su predviđali zlehude pomoćne sume, ali su ih kao takve Ministarstvo finansija i Državni savet brisali". A "u slučaju kada je jedna uprava prestoničke opštine donela svoju odluku da se Društvu za podizanje Hrama osigura stalni fond za podizanje Svetosavskog hrama, iduće je godine to ukidano."
       Sveti arhijerejski sabor proglasio je 1935. godinu jubilarnom, svetosavskom, jer se navršilo 700 godina od upokojenja Svetog Save. "Trebalo je, zbog toga, upravo u njoj razviti najširu akciju da se dođe do što većih priloga i prihoda", saopštava Glavni odbor: "Očekivalo se od te zvanične akcije da će ona najviše doneti, i da će naše svesno stanovništvo razviti i upotrebiti sve svoje sile da se od 7 000 000 pravoslavnih duša Kraljevine dobije i sakupi maksimum."
       "Radi što bolje propagande", Odbor je izdao "i agitacioni plakat sa likom Sv. Save, slikom jednog dinara i projektom Hrama, pozivajući sve da ne zaborave da se navršava 700 godina od smrti Sv. Save i da bi u najskorije vreme bio podignut veličanstveni hram kada bi svaki priložio po jedan dinar".
       Osim toga, Sveti sinod i Glavni odbor zatražili su i dobili odobrenje od ministra vojske i mornarice da se "mogu skupljati prilozi za Svetosavski hram i među svima oficirima, podoficirima i redovima pravoslavne vere". A, pokraj toga, Odbor je zamolio i ženska društva kneginje Ljubice i Kolo srpskih sestara da i "svi njihovi pododbori stupe u akciju"...
       Do gotovo svakog stigao je glas apela, "no cela ta akcija, nažalost, ipak nije pokazala ni dala one rezultate koji su se očekivali. Mesto očekivanih 3-4 miliona dinara, primilo se u ovoj godini samo oko 800 000 dinara", navodi se u izveštaju za tu godinu i objašnjava: "Usled opšte ekonomske krize koja je zahvatila naš narod, nije se moglo doći do željenih rezultata. Zavisilo je, doduše i od samog načina akcije, i skupljanja priloga. Jer na primer, dok su naši najbogatiji ekonomski krajevi dali minimalne rezultate, dotle su veoma siromašni krajevi pokazali najbolji uspeh."
       Ali ova jubilarna, svetosavska godina pokazaće se kao izuzetno značajna jer su u njoj otpočeli dugoočekivani radovi na izgradnji Hrama. Na licitaciji za prvu fazu radova odabrano je građevinsko preduzeće "Rasina", koje je vodio građevinski inženjer Kokan Stanković. Početni udarac za ispitivanje zemljišta i postavljanje osnove za Hram izveden je 23. aprila 1935. godine. A 1. maja, završena je izrada osnovnog plana Hrama, prema projektu arhitekata Bogdana Nestorovića i Aleksandra Deroka, koji je overen u Ministarstvu građevina 21. oktobra te 1935. godine. U međuvremenu je trebalo porušiti privremenu crkvicu iz 1895. godine, "prethodni hram Sv. Save", jer je planirano da njeno mesto zauzme oltar budućeg velikog Hrama. Nedaleko od nje trebalo je da se izgradi nova crkva posvećena Svetom Savi, koja će imati ulogu parohijskog hrama, i biti "straža" - "čuvar Spomen-hrama". Nova crkva, koja je do danas u upotrebi, podignuta je za 57 radnih dana, prema projektu arhitekte Viktora Lukomskog, a pod nadzorom profesora inženjera Vojislava Zađine, koji je kao vrsni konstruktor bio u timu sa profesorima Nestorovićem i Derokom za izradu plana budućeg Hrama. Temelje za ovu crkvu patrijarh Varnava osvetio je 15. septembra, a završenu crkvu 24. novembra 1935. godine.
       Prvi rezultati pokazali su se i u raspoloženju naroda. Tako, u Izveštaju za 1936. godinu se kaže: "Akcija na sakupljanju priloga nastavljena je i ove godine još sa većom energijom. Razume se da su na tome poslu najviše učinili naši sveštenici po celoj zemlji, na čemu im Glavni odbor i ovom prilikom izriče svoje priznanje i blagodarnost. Iz blagajničkog izveštaja videće se da je i u ovoj godini skupljeno oko 750 000, dakle skoro četvorostruko više nego prijašnjih godina."
       Radost zbog započetog posla uveliko su omele jugoslovenske državne vlasti potpisivanjem u Rimu, 25. jula 1935. godine, ugovor sa Vatikanom, Konkordata, kojim se, kako je to, poput mnogih drugih, ocenio Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve, "bitno i nepovoljno menja položaj SPC u državi". Ocenjeno je da se Konkordatom narušava načelo ravnopravnosti verskih zajednica u Jugoslaviji, da se Rimokatoličkoj crkvi daje položaj vladajuće, dominirajuće državne crkve, i da se usled toga sve ostale veroispovesti, "a naročito crkva relativne većine stanovništva u državi, crkva pravoslavna" spušta na položaj tolerisanih. Istaknuto je, takođe, da je taj ugovor "štetan i po državne interese".
       Vlasti su se svim silama trudile da ozakone ono što su potpisale, pa su najpre cenzurom nastojale da uguše glasove protesta, pogotovo one koji su dolazili iz Srpske pravoslavne crkve. I to je razlog što u Glasniku, službenom listu SPC, iz tog vremena ima dosta sasvim belih stranica. Međutim, ozbiljne neprilike jugoslovenskim vlastima stvarala je strana štampa, do koje nije dopirala njihova cenzura, a koja je razotkrivala suštinu potpisanog ugovora, ističući, pored ostalog, da se "ovim Konkordatom za rimokatoličku crkvu stvorila privilegija koju ona nema ni u jednoj drugoj državi Evrope" i da bi ona, ako bi došlo do ratifikacije, "imala u Jugoslaviji privilegisaniji položaj nego što ga uživa čak i u najkatoličkijim državama sveta".
      
       Osim velikih privilegija, ovim projektom Konkordata, kako je tvrdio čuveni univerzitetski profesor crkvenog prava Sergije Troicki, dat je Rimokatoličkoj crkvi misionarski karakter, kao da je Jugoslavija neprosvećena neznabožačka zemlja!
       U vreme najžešćih sukoba između vlade i Svetog arhijerejskog sabora, patrijarh Varnava je pao u postelju i počeo sve više da kopni, bez jasnih naznaka neke određene bolesti. Pošto se znalo da je bio veliki protivnik Konkordata i da je to jasno i odlučno iskazao u novogodišnjoj poruci, koju su vlasti zabranile, ali čija je sadržina ipak prodrla u javnost, u narodu je počelo uveliko da se priča da je patrijarh otrovan. Mnogo šta je podgrevalo ovu sumnju, pa i nedovoljno određeni lekarski izveštaji.
       Bio je to dodatni motiv da se krene u demonstracije protiv vlade Milana Stojadinovića, koja je u ovom slučaju imala podršku i prvog namesnika kneza Pavla!
       U Sabornoj crkvi u Beogradu 19. jula 1937. održano je masovno molepstvije za bolesnog patrijarha. A onda je, kako se navodi u jednoj brošuri tada zbog cenzure ilegalno štampanoj, "oko 70 sveštenika u odeždama, nekoliko vladika i oko 50 sveštenika u mantijama", zajedno sa ogromnom masom naroda, "sa nezapamćenim verskim zanosom i oduševljenjem krenulo iz crkvene porte na ulicu, noseći u rukama crkvene barjake i ripide". Oformljena je litija koju su organizatori hteli da povedu od Saborne crkve, kroz Knez Mihailovu ulicu, do crkve Svetog Save.
       Zbog svega što se tada dešavalo, ove litije ostaće zapamćene kao Krvave litije! Demonstracije su se i sledećih dana ponovile u Beogradu, ali i proširile po Srbiji. Međutim, vlasti nisu odustajale od Konkordata. Baš tih dana o njemu se raspravljalo i među poslanicima u Skupštini. Posle završene rasprave, u veoma napetoj atmosferi, za Konkordat se izjasnilo 167, a protiv njega 129 poslanika. Ali, tu još nije bio kraj procedure za ratifikaciju.
       U toku noći, između tog 23. i 24. jula izdahnuo je patrijarh Varnava, u 57. godini života, verovatno i ne saznavši da je Konkordat izglasan u Skupštini.
       Pojačano je uverenje da Konkordat ne treba prihvatiti!
       Patrijarh Varnava, uz prisustvo izuzetno mnogo sveta, sahranjen je u južnoj apsidi novopodignute crkve Svetog Save na Vračaru, a "celom srpskom zemljom ponovo su zavladali tuga i ogorčenje", kaže dr Đoko Slijepčević u svojoj Istoriji SPC.
       Sve to što se dešavalo nije moglo biti bez uticaja i na započete poslove gradnje Hrama Svetog Save, a što se videlo i po odlaganju osvećenja temelja njegovih, započetih 1935. godine.
       U Izveštaju za 1938. godinu, godinu kada se definitivno odustalo od Konkordata, kaže se da se ona "radom na podizanju Hrama Sv. Save pridružila onima koje su protekle". I dodaje: "Iako ni ona nije bila bez potresa u bližoj i daljoj okolini, iako nije bila bez događaja koji nisu bez uticaja da se pažnja namenjena Svetosavskom hramu ustegne i zadrži do boljih prilika, ipak se i u njoj nastavilo započeto delo i u pribiranju sredstava i u radovima na zidanju Hrama. Ono se napredovalo (...) ne onako kako bi želeli i hteli svi što su svesni veličine ovoga dela, nego onoliko koliko narod može i koliko se uspelo da se veličina, važnost i lepota dela osvetli onima kojima je Bog dao sredstva."
       Zato je i u ovoj godini ponovo upućen proglas "celokupnom Srpskom narodu".
       Uz ovaj izveštaj na 1938. godinu, donet je i "Kratak pregled rada Društva za podizanje Hrama Sv. Save u Beogradu od osnivanja do danas", u kojem se kao uzroci zbog kojih za toliko godina rada Društva "nisu dobijena veća sredstva od naroda", navodi:
       "Tih uzroka je mnogo, a spomenuće se samo glavni: nedovoljna ili i nikakva duhovna šira priprema javnosti pre osnivanja društva, raspravljanja o mestu gde su spaljene mošti Sv. Save i lokalna surevnjivost, nemanje jasne predstave o veličini zadatka i količini sredstava jer ko je jedanput dao prilog, smatrao je da je svoju dužnost zauvek ispunio, obrazovani pododbori u unutrašnjosti preduzimali su akciju jedne godine i poslali prilog pa se posle gasili i rasturali."
       Za opštinu beogradsku kaže se da je dodeljivala "po koje godine Društvu skromne pomoći", da je bilo doneto rešenje da se pomoć unosi u budžet svake godine, ali da je "ova odluka docnije ostala neizvršena".
       A onda se postavlja pitanje: "Šta je doprinela Država za ostvarenje hrama Sv. Save?" I daje odgovor: "Do sada stvarno skoro ništa. Navodilo se da je Narodna skupština votirala 1895. godine 100 000 dinara za podizanje hrama Sv. Save. Docnije je ta suma vođena kao potraživanje, a kad se utvrdilo da je to bio predlog nekoliko poslanika, koji je Skupština i preporučila Vladi da ga kroz budžet sprovede, a to nije izvršeno, niti se kroz godine u budžet unelo, sada je ta suma brisana. Ove godine Društvu je za hram Sv. Save poslalo Ministarstvo građevina državnu pomoć u 950 000 dinara."
       Arhitekta Branko Pešić ustanovio je da se 1936. i 1937. godine radilo na gradnji temelja, da se u 1938, na osnovu projekta druge faze rada, podižu zidovi od opeke i glavni noseći stubovi od armiranog betona, do visine od oko 7,40 i 12 metara, a da se 30 januara 1939. godine naručuje treća faza projektovanja, do kote 44,34 metra.
       Osvećenje temelja i polaganje povelje o izgradnji Spomen-hrama Svetog Save na Vračaru u Beogradu obavljeno je na dan spaljivanja Svetiteljevih moštiju, 27. aprila/10. maja 1939. godine. U izveštaju za tu godinu se kaže da "Beograd nije zapamtio takvu religiozno-narodnu svečanost", da je sve izvedeno tačno po programu, "najsvečanije i najoduševljenije", a da je i samo nebo "blagoslovilo ovoliko staranje i spremu za srpsko-nacionalnu versku svečanost, pa je dodelilo divan sunčani dan".
       Štampa je zabeležila da su nepregledne mase naroda, dok je litija prolazila kroz Beograd, punile trotoare i sporedne ulice i pobožno u svečanosti učestvovale.
       U ovoj litiji učešće su uzeli patrijarh srpski Gavrilo, 28 arhijereja, mitropolit Ruske zagranične crkve Anastasije i dva bugarska mitropolita - Starozagorski Pavle i Vračanski Pajsije. Ispred ove arhijerejske grupe išlo je 860 arhimandrita, protojereja i sveštenika u svetlim i svečanim odeždama i više od stotinu bez odeždi. A pred njima išli su predstavnici crkvenih opština, pevačka i druga društva i korporacije, ispred kojih je nošen krst sa barjacima, zvoncem i ripidama.
       Temelje Hrama osveštao je Njegova Svetost patrijarh srpski gospodin Gavrilo. Pri činodejstvu molitve su čitali i ruski mitropolit Anastasije i bugarski mitropolit Pavle Starozagorski.
       U kamen temeljac položena je na pergamentu slovima Miroslavljevog jevanđelja ispisana povelja s ovim tekstom:
       U ime Svete Trojice, Otca i Sina i Svetoga Duha
       Za vlade blagovernoga Gospodara Petra II Karađorđevića, Kralja Jugoslavije i Njegovog Kraljevskog Namesništva, blagoslovom i činodejstvom Njegove Svetosti Patrijarha Srpskog Gavrila i svega Sv. Arhijerejskog Sabora Srpske Crkve uz učešće sveštenstva oba reda, predstavnika državnih i opštinskih vlasti, izaslanika iz svih krajeva Otadžbine i mnogobrojnog Naroda - osveti se dana 27. meseca aprila (10. maja) ljeta Gospodnjeg 1939. ovaj temelj započetog velelepnog sabornog hrama u slavu i spomen prvog srpskog Arhiepiskopa, Prosvetitelja i Apostola Svetog Save.
       Samopožrtvovanjem Države, Crkve, Sveštenstva i Naroda, a nastojanjem "Društva za podizanje hrama Sv. Save na Vračaru" pod visokom zaštitom blagovernih Srpskih Vladalaca i pod pretsedništvom Poglavara Svete Srpske Crkve, podiže se na mestu, gde su od neprijatelja spaljene mošti svetiteljeve, ovaj veličanstveni i monumentalni hram kao vidni i večiti spomenik duboke zahvalnosti sveta Srpskoga Naroda svome najvećem preporoditelju i ugodniku Božjem svetitelju Savi Srpskom.
       Neka neizmerna milost i blagost Božja uzdigne i čuva u sva buduća vremena ovaj molitveni dom, kao svetlu luču i snažni duhovni oslonac naše svete pravoslavne vere i hrišćanskog morala i neka on bude neiscrpni istočnik jevanđelskih istina, bratske ljubavi i međusobne sloge celom Srpskom Narodu na slavu Božju za opšte dobro ljudi na zemlji - AMIN!
       Ovu povelju potpisali su Njegova Svetost patrijarh srpski gospodin Gavrilo, Kraljevski namesnik dr Radenko Stanković, predsednik Kraljevske vlade Dragiša Cvetković, predsednik beogradske opštine Vlada Ilić, inženjer profesor Univerziteta Vojislav Zađina i preduzimač inženjer Konstantin Stanković.
       Ovu svečanost mogla je da prati cela zemlja, u direktnom prenosu Radio Beograda.
       Odjek je bio takav da je u toj godini zabeleženo "širenje prikupljanja priloga u Kraljevini", odnosno "da broj raznovrsnih priložnika raste". Rezultat prihoda u godišnjem izveštaju ocenjen je, "s obzirom na izuzetne prilike", kao zadovoljavajući. Ali je navedeno i da su "izostale mnoge parohije, pokrajine i veliki broj sinova i kćeri Sv. Save koji nisu ispunili svoju dužnost".
      
       (Nastaviće se)