Prema kineskim vojnim analitičarima, vojni ciljevi na Tajvanu koncentrisani su na severu i jugu ostrva pa je "dovoljno samo nekoliko desetina raketa da se uništi pola vojne snage Tajvana"

      Da li je moguć kinesko-kineski rat?
       Moguć je, naravno, ali samo ako se steknu preduslovi koji su sada, na sreću, ipak samo u domenu pesimističkih predviđanja: da Tajvan proglasi nezavisnost ili da Amerika pošalje svoje trupe da "zaštiti ostrvo".
       Današnja situacija ne vodi u kinesko-kineski rat. Uprkos vrućim izjavama koje se čuju sa obe strane tajvanskog moreuza.
       To, naravno, ne znači da se ne razmatraju i ratne opcije.
       Centralni kineski dnevnik "Ženmin žibao", ovih dana je objavio interesantnu analizu o vojnoj snazi Tajvana. Njegov glavni zaključak je da tajvanska armija ne bi mogla na duži rok da izdrži vojni udar Kine. Druga poruka, namenjena koliko domaćoj toliko još više tajvanskoj javnosti, jeste da Sjedinjene Američke Države ne bi zbog Tajvana reskirale rat sa Kinom.
       Tekst je interesantan, ne samo zato što govori o tome "šta bi bilo kad bi bilo" već nedvosmisleno potvrđuje da u slučaju da Tajvan proglasi nezavisnost, kineska armija ne bi oklevala da napadne ostrvo.
       Kineski udar: brz, precizan, sveobuhvatan, paralizirajući...
       Tajvanska armija ima oko 370 000 ljudi i snabdevena je američkim i zapadnim naoružanjem. Iako ta armija postiže "neke rezultate" u vojnoj obuci, ona ipak ne bi mogla da se uspešno suprotstavi kineskom "brzom, preciznom, svestranom i paralizirajućem napadu" - piše kineski partijski dnevnik. Pri tom se list poziva na procenu tajvanskog ministarstva odbrane i poverljive izveštaje koji su tamo sačinjeni.
      
       Linija odbrane
       "Kad rat izbije i kad kontinentalna Kina lansira svoj ubitačni napad, tajvanska armija biće prinuđena da obustavi otpor" - glasi poenta iz tog izveštaja.
       Tajvanski vojni analitičari predviđaju da će Kina koristiti za svoj napad rakete zemlja-zemlja, krstareće rakete, artiljeriju velikog dometa, kao i drugo moderno oružje koje će biti usmereno na 100 glavnih ciljeva na Tajvanu. To su aerodromi, luke, putevi, komandni punktovi, raketni centri, stovarišta oružja, fabrike naoružanja itd.
       Sudeći po detaljima koje iznosi - "Ženmin žibao", izgleda da su na kineskim vojnim kartama već odavno označeni ti ciljevi.
       "Takav napad je moguće izvesti u kratkom roku i time efikasno onemogućiti tajvanski kontraudar."
       Prema kineskim vojnim analitičarima, vojni ciljevi na Tajvanu koncentrisani su na severu i jugu ostrva pa je "dovoljno samo nekoliko desetina raketa da se uništi pola vojne snage Tajvana". Uz to, kineske podmornice mogu da za kratko vreme miniraju prilaze tajvanskim lukama, što bi vodilo paralisanju ekonomskog života na ostrvu.
       S druge strane, tajvanska vojna strategija polazi od toga da će se ostrvo braniti sa pet "linija odbrane" premda je aktuelni lider Tajvana Čen Šui Bian proglasio "ofanzivnu strategiju" predviđajući glavne sukobe izvan tajvanskog regiona, to jest na kineskoj kontinentalnoj teritoriji. Prema njemu, pet linija odbrane će omogućiti da Tajvan vodi "dugi rat" sa Kinom.
       Uočljiva je razlika: dok Kina predviđa "blickrig" Tajvanci računaju na dugotrajni rat. Nije li i jedno i drugo samo propaganda.
       U Pekingu se ne veruje u efikasnost tajvanske strategije. Prva linija odbrane su ostrva Đinmen i Macu, u neposrednoj blizini kineske obale. Tamo je razmeštena tajvanska artiljerija dugog dometa i protivvazdušna odbrana. Ali, pošto se ta linija odbrane nalazi pod "samim nosom" kineske armije, veoma su male šanse da se ona uopšte održi.
       Kad padne ta linija, ko može da veruje da će se odbraniti i druga linija tajvanske odbrane (mornarica sa 40 ratnih brodova u tajvanskom moreuzu, četiri podmornice, više desetina helikoptera za borbu sa podmornicama itd.).
       Prema procenama iz pekinškog generalštaba, ni treća linija za odbranu Tajvana nije neka velika prepreka. To su dva sistema za rano upozorenje i presretanje, sa četiri avaksa, više od 400 borbenih lovaca, više od 2 000 raketa zemlja-vazduh i vazduh-vazduh itd.
       Na zapadnoj obali locirana je četvrta linija odbrane (1 500 tenkova, više od 1 400 topova, rampe za lansiranje raketa i drugo savremeno naoružanje). Konačno, poslednja linija odbrane je u planinama na istoku ostrva, a tamo u špiljama su smešteni i depoi za municiju, kojih ima oko 300.
       Pekinški vojni stratezi pronalaze slabosti u tajvanskim odbrambenim linijama. Može li se 400 borbenih aviona lovaca suprotstaviti snažnijoj kineskoj avijaciji, posebno u uslovima kada Tajvan nema dovoljno pilota? Mogu li tenkovi i artiljerija na zapadnoj obali braniti front koji se rasteže čitavih 400 i više kilometara?
      
       Psihološka pripremljenost
       Peking računa i na probleme sa municijom koje bi Tajvan po izbijanju neprijateljstava ubrzo osetio. Rezerve su smeštene u oko 300 depoa, ali je problem u tome što su ti magacini veoma koncentrisani, pa ostaju lak plen za kineski raketni napad. Polovina rezervi bi odmah bila uništena a dopremanje novih raketa i municije iz SAD praktično bi bilo onemogućeno zbog vojne blokade ostrva.
       Kineski analitičari procenjuju da je psihološka pripremljenost Tajvanaca da uđu u rat sa Kinom minimalna. Oko 70 odsto studenata izjasnilo se nedavno za "donacije za odbranu", to jest da daju pare kako bi izbegli služenje vojnog roka. Kada se realno suoče sa velikom Kinom, Tajvanci se boje rata o čemu svedoči i povećano dezerterstvo iz tajvanske armije.
       Na papiru je, dakle, sve lako, jednostavno i ubedljivo. Bar sa pekinške strane. Uostalom, dovoljno je pogledati geografsku kartu pa videti kako bi to izgledalo da se veliki džin nasloni na malo ostrvo. I ova borba Davida sa Golijatom bila bi unapred odlučena kad ne bi postojalo jedno veliko - "ali".
      
       Globalni interes
       "Ali" - to je mogućnost da se u sukob uključe SAD i da donesu prednost Tajvanu. Tako, otprilike, računaju neki vladajući krugovi na ostrvu.
       Kinezi međutim smatraju "da SAD neće prolivati krv zbog Tajvana" i da je iluzija verovanje u efikasnu američku vojnu pomoć koju je, nedavno, najavio i sam američki predsednik Buš.
       "Tajvan je samo pion u američkim rukama i treba da posluži politici "suzdržavanja Kine" odnosno usporavanja njenog ekonomskog, političkog i vojnog rasta - ističe "Ženmin žibao". Amerikanci, piše list, sada ponešto i daju Tajvanu, jer je to u njihovom globalnom interesu, ali kad dođu u pitanje američki životi i sama nacija, brzo će okrenuti list.
       To su, podsećaju u Pekingu, Amerikanci uradili već više puta. Pred poraz Kuomintanga u građanskom ratu sa komunistima 1949. godine, Amerikanci su smanjili pomoć Čang Kaišeku i time ubrzali njegov kraj. A 1970. su, zbog svoje konfrontacije sa SSSR-om, unapredili odnose sa Kinom i prekinuli zvanične veze sa Tajvanom, ostavljajući ga u potpunoj međunarodnoj izolaciji.
       Kinezi citiraju jednog neidentifikovanog tajvanskog generala:
       "Ako SAD budu uvučene u rat, one će mnogo toga imati da izgube. Pa ko bi uradio tako glupu stvar?"
       Istorija, nažalost, pokazuje da takve " glupe stvari" nisu baš retke pojave.
       Uvek kada se pomene mogućnost kinesko-kineskog rata postavlja se pitanje zašto se o tome govori "baš sada"? Činjenica je, naime, da takve pretnje i polemike izbijaju tek povremeno, pa su se analitičari već privikli da odgovor traže u unutrašnjim kretanjima na Tajvanu ili u Kini.
       Ovog puta lavinu je pokrenuo tajvanski lider Čen Šui Bian koji je na jednom skupu Tajvanaca u Tokiju najavio referendum o statusu ostrva. Bila je to direktna najava da bi Tajvan mogao da proglasi punu nezavisnost, jer je tajvanski predsednik već ranije govorio o Kini i Tajvanu kao o dve suverene države.
       Tajvan nije deo niti provincija bilo koje države (čitaj: Kine) - rekao je početkom avgusta Čen Šui Bian.
       Momenat da izgovori ovakve tvrdnje tajvanski lider je pažljivo odabrao: u Pekingu su, verovao je on, zaokupljeni unutrašnjim kadrovskim razmeštajima. Na redovnom partijskom kongresu u jesen, sadašnji partijski šef Điang Cemin trebalo bi da se povuče i da ustupi mesto mlađem Hu Jintaou, a ova značajna smena izaziva i dalje dileme, nesuglasice i neizvesnost u Kini. Njegov drugi razlog bili su predstojeći izbori na Tajvanu, pa je i zbog toga to, možda, bio dobar momenat da se progovori neka reč o nezavisnosti Tajvana.
       Sudeći po kineskom reagovanju, nijedan momenat, međutim, nije dobar da se pominje nezavisnost ostrva. Ako se kineski lideri u bilo čemu čvrsto slažu, a oni se u mnogim stvarima slažu, onda je među njima najčvršća veza upravo u oceni da je Kina jedinstvena i da je Tajvan njen sastavni deo. Uostalom, Tajvan nikada nije bio samostalna država.
       Agencija "Hsinhua" je to izrazila rečima da "nema kompromisa između ujedinjenja i separatizma pošto je ujedinjenje fundamentalni interes celokupnog naroda Kine, uključujući i narod na Tajvanu".
      
       Spuštanje lopte
       Interesantno je da je i Vašington upozorio Tajvance da ne dižu prašinu u nevreme, da se ne govori o susednim zemljama Azije koje sve odreda smatraju da je Tajvan zaista unutrašnje kinesko pitanje, a ne internacionalno kojim bi i one trebalo da se bave.
       Posle svega Čen Šui Bian je malo spustio loptu. Još jedan tamni oblak preleteo je preko tajvanskog moreuza. Kao da se ništa nije dogodilo. Tajvanski biznismeni nastaviće da investiraju u kineske fabrike, do sada su uložili preko 50 milijardi dolara, što je suma koje se niko bez velike muke ne odriče.
       Tajvanci će nastaviti da povećavaju svoj izvoz u Kinu. Borba na ekonomskom planu je oštrija od ove političke. U senci "ratnih truba" gotovo da je promakla mnogo značajnija vest - Tajvan je već premašio SAD kao glavni izvoznik roba u NR Kinu. Uostalom, i sama Kina potisnula je Sjedinjene Države sa prvog mesta rang-liste glavnih izvoznika na japansko tržište.
       Kad se sve sabere, nema realnih osnova za kinesko-kineski rat. Tajvanci su, kao i svi Kinezi uostalom, veliki politički pragmatisti: zašto bi sekli granu na kojoj sede ili zašto bi se lišili koke koja nosi zlatna jaja?
       I velikoj Kini odgovara sadašnja situacija: njene prve preokupacije su ekonomski i socijalni razvoj zemlje i jačanje njenog međunarodnog položaja. Takođe, oni znaju da će Tajvan, kad-tad, opet biti u okviru matice zemlje. Ekonomska integracija između njih odavno je počela.
       Što se tiče Amerikanaca, oni imaju dosta posla sa Avganistanom i Irakom, a i vlastitom, unutrašnjom bezbednošću, pa je logično da ne dozvole da budu uvučeni u sukob sa Kinom, jedinom silom koja može da odgovori na američki izazov.
      
       ALEKSANDAR NOVAČIĆ