Novi svetski poredak počeo je da uspostavlja američki predsednik Džordž Buš, pre više od deset godina. Taj posao nije definitivno završen, barem po mišljenju njegovog sina Džordža Buša, mlađeg. Da li je na njemu da ga završi

      Sadam Husein poseduje zapanjujuću količinu oružja za masovno uništavanje. Barem tako tvrdi američki potpredsednik Dik Čejni, ulazeći u bitku sadašnje američke administracije za promociju i objašnjenje ideje o nužnosti napada na Irak, i dajući odmor predsedniku Bušu u njegovom višemesečnom naporu da ubedi svet u opravdanost svoje akcije protiv Sadama Huseina.
       Čejni je održao govor na Nešvilskoj konvenciji veterana prošlih ratova držeći se glavne ideje da Sadam Husein mora biti odstranjen pre ili kasnije, ali bolje pre. Po njegovom mišljenju Huseinu treba još vremena da bi usvaršio hemijsko, biološko i najverovatnije nuklearno naoružanje koje, čak i u nemogućnosti da upotrebi protiv Amerike može da iskoristi za delovanje na svoje susede i time postane gospodar bliskoistočnog regiona, na koji Amerikanci imaju posebne pretenzije čak i obaveze.
       Izgleda da povratak inspektora UN za kontorolu naoružanja u Bagdad više nije opcija koja bi Amerikancima odgovarala. Kada je Sadam Husein bio blizu tog rešenja Amerikanci su ga odbili navodeći da je to još samo jedna od igri iračkog diktatora koja bi produžila ono što Amerikanci vide kao neminovnost - svrgavanje Sadama Huseina i njegovog režima.
       Za razliku od rata u Zalivu (1990. godine) Amerikanci danas ne mogu da ubede svet u nužnost ove ratne akcije. Pre dvanaest godina Irak je napao Kuvajt i svet se pridružio američkim zahtevima da se jedna nezavisna zemlja oslobodi. Danas Iračani ne napadaju nikoga, čak više ne jure Kurde po planinama na severu zemlje, tako da je opravdanje za ovu akciju teško pronaći na bilo kom nivou mešanja u unutrašnje poslove jedne nezavisne države.
      
       Osovina zla
       Teroristička akcija talibana od 11. septembra 2001. godine stvorila je novi strah Amerikanaca od terorizma i prouzrokovala objavu rata terorizmu. U to ime srušili su režim u Avganistanu, doveli na vlast marionetski režim koji će morati veštački da održavaju godinama sa neizvesnom nadom u uspešnost tog poduhvata. Večita američka borba za ljudska prava potisnuta je u drugi plan, preovladala je borba protiv terorizma, bez obzira na ljudska prava.
       Takav američki stav nije izazvao ničije simpatije. Bledi čak i podrška, "večitog" i najvernijeg saveznika Tonija Blera dok ostale zemlje Evropske unije neće ni da čuju za bilo kakvu akciju u Iraku, naročito akciju u kojoj bi učestvovali i njihovi vojnici. Rusija se protivi i rado sarađuje sa novim trgovinskim partnerima, takozvanom Osovinom zla, zemljama izolovanim od Amerike i ostatka sveta koje su postale odlični i zahvalni partneri.
       Jedini ko podržava američku ratnu opciju u Iraku je izraelski premijer Arijel Šaron koji se nada da će zauzvrat dobiti još veću američku pomoć i podršku u borbi protiv palestinskih terorista i za rešavanje svojih problema.
       Zato su propali američki planovi za napad na Irak, ukoliko su to bili pravi planovi, nekim čudom "procureli" u javnost ili samo pokušaj ispitivanja domaćeg i svetskog javnog mnjenja. Tim planom bilo je predviđeno nekoliko faza napada, odredišta za američku avijaciju što su naznačene zemlje (Jordan, Turska) negirale a Sadam Husein, kao suprotnost svemu "nudio" ulični rat po gradovima, koji bi Amerikanci svakako želeli da izbegnu naročito kad nemaju saveznike koje bi gurnuli u sve to.
       Nije moguće poreći da ceo današnji svet muči pitanje da li su istinite američke tvrdnje o vojnim potencijalima i mogućnostima Iraka kao što bi ih to pitanje mučilo da se radi o bilo kojoj zemlji, a naročito o zemlji koja, mada to ne priznaje, daje utočište nekolikim islamskim terorističkim grupama.
       Američki obaveštajci su, pregledajući satelitske snimke sa obala na reci Tigar, zaključile da tamo postoji laboratorija za proizvodnju biološkog oružja za potrebe iračke vojske. Od iračkih disidenata koji se nalaze u inostranstvu doznalo se da se tamo proizvodi "plavi Nil" nešto slično virusu ebole.
       Međutim, pošto Bela kuća nije zvanično potvrdila ove obaveštajne podatke oni ostaju samo na nivou glasina. Prema postojećim saznanjima Irak poseduje odgovarajuću tehnologiju, opremu i znanje da proizvede biološko oružje za masovno uništavanje, kao i velike rezerve hemijskih supstanci sakrivene od eksperata UN koji su vršili kontrolu devedesetih godina. Pošto je poslednjih godina Irak otkazao gostoprimstvo inspektorima UN pretpostavlja se da su te hemijske materije praktično iskorišćene. Jedan od inspektora UN u Iraku priznaje da nema pojma šta se događa u Iraku od 1998. godine.
      
       Neizvesnost na Tigru
       Prema američkim obaveštajnim izvorima u laboratoriji Tahadi, ukoliko ona postoji, proizvodi se biološko oružje (na bazi letalne bakterije) koje se drži u tajnosti već 15 godina. Za biološko oružje u Iraku inspektori UN su saznali tek 1995. godine, četiri godine od početka inspekcije.
       Utvrđeno je da Irak proizvodi tri vrste biološkog oružja za masovno uništavanje i to upotrebljavajući antraks bakteriju i dve vrste bioloških toksina (botulinum i alfa toksin).
       Inspektori UN uništili su sve što su našli, ali su svesni da Irak ima dovoljno opreme, materijala i ljudi koji znaju da naprave biološko oružje. To "oružje" je moguće proizvesti i u malim školskim laboratorijama čak i u kućama.
       Hemijsko oružje je najstarije oružje za masovno uništavanje u posedu Iračana. Oni su ga vrlo "uspešno" koristili da uguše pobunu iračkih Kurda 1988. godine. Prema verovanju obaveštajaca Irak poseduje četiri tone nervnog agensa VX a samo nekoliko kapljica je dovoljno da izazove smrt. Pretpostavlja se da Irak poseduje još 600 tona sličnih hemikalija.
       Eksperti za naoružanje smatraju da je operacija "Pustinjska oluja", 1991. godine, zaustavila Irak u razvoju nuklearnog programa pri čemu je, tvrde oni, Sadamu Huseinu nedostajalo samo nekoliko nedelja da završi prvu iračku nuklearnu bombu. Tokom neprekidnih inspekcija UN početkom devedesetih sve je to uništeno, ali se i dalje veruje da je posle 1998. godine Irak uspeo da dostigne nekadašnji nivo i da njegovi naučnici veoma brzo mogu da naprave nuklearnu bombu. Nedostaje im samo dovoljno nuklearnog goriva - obogaćeni uranijum ili plutonijum, koji se može jeftino kupiti ili ukrasti iz bivših sovjetskih republika.
      
       Da, ali ne
       Predviđena i čvrsto obećana vojna akcija protiv Iraka, barem što se tiče predsedniak Buša, može sutra da počne.
       Novi svetski poredak počeo je da uspostavlja američki predsednik Džordž Buš, pre više od deset godina. Taj posao nije definitivno završen, barem po mišljenju njegovog sina Džordž Buša, mlađeg. Da li je na njemu da ga završi?
       Čim se pojavila Bušova inicijativa za napad na Irak u Americi koja još ima sveže uspomene na 11. septembar, to je doživljeno kao potrebna i pravedna odmazda ali i borba protiv mogućeg terorizma. Kako je vreme proticalo i u samoj Americi se javljalo sve više protivnika intervencije u Iraku. Usprotivio se i američki Kongres, prvenstveno predstavnici Demokratske partije.
       Sa otkazivanjem međunarodne podrške počelo je osipanje i u Americi. Mnogi su počeli da se pitaju da li će to biti još jedna od američkih vojnih katastrofa i da li će napad na, praktično izolovanog, neprijatelja, praktično izolovati Amerikance od drugih nacija. Da li će borba protiv terorizma roditi još milione terorista i onih koji podržavaju njihove akcije?
       Pitanje koje se postavlja jeste i da li će se Sadam Husein boriti ukoliko ga Amerika napadne. Iračka armija je još jedna od najvećih i najbolje naoružanih armija na Bliskom istoku. Naravno, znajući njene mogućnosti i sposobnosti čoveku ostaje samo da se nasmeje kada je uporedi sa bilo kojom zapadnom vojnom silom. Ali, Iračani su spremni i računaju na to da kad pođu u rat - poginu. A, američki vojnici bi ipak više voleli da se vrate kućama, čak i da ne odu od njih. Američka javnost nije spremna na doček aviona sa metalnim kovčezima i to je činjenica sa kojom se planeri ratne akcije moraju suočiti pre nego što povuku prvi potez.
      
       MILAN DAMNJANOVIĆ