Kad je reč o odnosu pesnika i njegove tvorevine, odavno postoje dve vrste pesama. One koje pesnik, čim ih objavi, prepušta čitaocima na milost i nemilost. Iako mu verovatno nije svejedno, ne doziva druge u pomoć. Ima pesama o kojima pesnici brinu do kraja svog života. Ogrću ih da se ne prehlade, menjaju im pelene, doteruju ih i dopisuju

      Počinjem s narodnim pesmama, kao što nalažu pravila, i ne samo zato. Zapisivali su ih slepi, priređivali i štampali učeni ljudi. Među njima i zanesenjaci. Vk karadžić je bio i jedno, i drugo, a možda i treće? Iza njega je ostala nepravda. Svet je najveća nepravda, govorila je moja majka. I najteža, jer ne postoji drugi svet da bi je ispravio ili ublažio. Srpske narodne pesme, koje nije ukoričio Vuk, kao da ne postoje. Među njima i četiri-pet najlepših ljubavnih pesama iz Vranja i okoline.
       U pesmi "Rusa Bosa" mogu da se odgonetnu mnoge "slike iz prošlosti", kazao bi Veselin Čajkanović koji je, tragom Vuka Karadžića i Pavla Sofrića, istumačio srpska narodna verovanja o biljkama. U pesmi se prepliću dva motiva: ljubav i senovitost. Iz nje izvire duboka prošlost, možda najstarija u srpskoj narodnoj poeziji. Devojka se pretvara u drvo. O žrtvovanju ljudi, kasnije i životinja, napisano je mnogo pesama i knjiga. Onoliko koliko je biljni svet stariji od žitonjskog, toliko je dublje i narodno pamćenje prastarog žrtvenog obreda. I motiv je pamtivekovan: neostvarena ljubav. Devojku niko ne prinosi kao žrtvu. Ona čini to sama. Njeno samožrtvovanje, ma koliko bilo "srdito", u znaku je života, nema ni traga o bilo kakvom božanstvu. Njene će latice u rakiji popiti mladići. Život se nastavlja, priroda se obnavlja.
       S pisanim pesmama stigle su drukčije nepravde koje su najčešće izmišljali pesnici, iako su i vlastodršđci preterivali u svemu. Pesme su pisali i okati i slepi, srećom katkad i vidoviti. Imenovane su kao ljubavne, misaone, satirične, rodoljubive, religijske, istorijske, od Bodlera kao gradske i seoske... i kakve sve ne. Nezaobilazne su i prigodne, od hvaljenih do osporavanih, uglavnom beznačajne. Oni što su ih sastavili, pripisivali su im vanpoetska značenja, zavisno od vetra koji duva. Ovidije, mandeljštam, Lorka... nestali su kao najgora sirotinja. Moj poznanik, vlasnik stanova i vila, koji je pisao i prigodne pesme, posle dvadesetak godina nedavno mi je dojavio na koga je mislio dok je pisao. Kao i u životu, onih koji oponašaju je na pretek. Trgovali su i obogatili se, neoporezovani pozivajući se na poeziju.
       Kad je reč o odnosu pesnika i njegove tvorevine, odavno postoje dve vrste pesama. One koje pesnik, čim ih objavi, prepušta čitaocima na milost i nemilost. Iako mu verovatno nije svejedno, ne doziva druge u pomoć. Ima pesama o kojima pesnici brinu do kraja svog života. Ogrću ih da se ne prehlade, menjaju im pelene, doteruju ih i dopisuju. Među njima su i odlične pesme.
       U želji da dovršim jedan od ranije započetih razgovora u predivnom Kimiju, s čijeg se vrha nazire ostrvo Skiros, s Ivanom i Ksenijom, procenio sam da će biti najbolje ako nastavim s Kavafijem. Zastao sam kod njegove pesme "Belezi". "Svoj beleg ima svaka zemlja", tako počinje pesma. Tesalac ima konja i jahanje, Spartanac rat, Medija bogatu trpezu, kelti kosu, Asirci bradu. "A Atina kao svoje belege / Čoveka ima i Reč." Šta su belezi Srba? Zar su i danas Turci i trgovci, kao u pesmi "Stari Vujadin"?
       Zatim sam pogledao komentare, bez kojih su Kavafije pesme manje dostupne. Stigao sam i do sadržaja koji me nije privukao kad sam prvi put imao knjigu u rukama. Kavafijeve pesme, Ksenija Maricki-Gađanski razvrstala je na objavljene, neobjavljenje, nezavršene, odbačene i skrivene. Neobična, ali tačna i pravedna podela. Onda sam zastao i pomislio na spaljene i iscepkane pesme. I na one istrulele od neke velike, nezajažljive vode koja ponovo preplavljuje Evropu i Aziju. Šta s njima, kad nisam na vrhu Kimija već u Beogradu sklonom poplavama? Evo zanimljivog povoda da na ušću Save i Dunava nastavim započeti razgovor.
      
       SRĐAN SIMONOVIĆ