U Španiji pesnik nije političar. Smatram da je to zapravo dobro. U suprotnom, zaprljali bismo i jedno i drugo. I politiku i poeziju. Naročito ovu drugu

      (Specijalno za NIN iz Madrida)
      
       Ako je poezija disanje kroz ranu, kako kaže Leopoldo de Luis, onda je španski pesnik Antonio Porpeta "prodisao" prilično kasno, ali srećom, ne i dockan, objavljujući tek u četrdeset i drugoj godini života svoju prvu pesničku zbirku. Od tada, od zbirke "Toplom stazom" (1978), do danas nizale su se jedna za drugom nove pesnikove knjige - njih ukupno sedamnaest - sve do nedavno objavljenih izabranih pesama pod naslovom, porpetovski ironičnim, "Pretposlednje pomilovanje".
       Stigavši iz istočne španske provincije (mestašce Elta, kraj Alikantea), u velike gradove kao što su Barselona i Madrid, prehranjivao se pevajući (pod zvučnim imenom Horhe Miranda) sa svojim pop-sastavom pesmice "Brižite Bardo, Bardo" ili "Its nau or never". Zatim, studira filologiju i prava, a takođe diplomira geneaologiju, heraldiku i popis plemstva. Stiče doktorat iz oblasti informacija. Službenik je u jednoj farmaceutskoj firmi. Uz sve to, ne zaboravimo, preko četrdeset godina oženjen je pesnikinjom Lusmarijom Himenes Faro, koja u svojoj izdavačkoj kući "Toremozas" afirmiše isključivo poeziju žena.
       Čudnom igrom slučaja Porpetine pesme prevedene su najpre na srpski jezik, a tek potom su usledili prevodi na nemački, engleski, arapski, rumunski, ruski, italijanski i bugarski. Navedeni redosled označava ujedno i dosegnute sfere u kojima "deluje" poezija ovog kod kuće i u svetu uvažavanog i nagrađivanog pesnika.
       Podsetimo da je 1999. godine Porpeta dobio kod nas ugledno pesničko priznanje "Zlatni ključ Smederevske pesničke jeseni". Kod kuće je ovenčan nagradama "Fasternat", "Pablo Neruda", Nagradom kritike... U međuvremenu postao je član akademija umetnosti u SAD, Gvatemali i Rumuniji. Član je uprave Udruženja španskih pisaca.
       Rođen u godini Španskog građanskog rata (1936), iste dakle godine kada su frankisti u Granadi ubili pesnika Lorku, Antonio Porpeta je, kao uostalom i milioni Španaca koji su ostali u zemlji, proživeo u skučenosti i mraku jedne gotovo beskrajne diktature kakva je bila ona kaudilja Franka. A kad se konačno zlokobna fašistička sen preselila u mauzolej u brdima, davno pokoreni vetar slobode najednom se odvezao, pobunio. Kasno objavljena Porpetina poezija postala je "tačna nada nekoga ko započinje nova sećanja". Poezija je to u kojoj su talasi Mediterana i klasje postali bliži jedno drugome nego ikada.
       Antonija Porpetu poznajem više od deset godina; tačnije, od njegovog prvog dolaska u Beograd i njegove prve, kod nas, objavljene knjige. Razgovaramo u njegovom domu u Ulici Gvatemala, nedaleko od centra Madrida. Stan je inače prepun svih mogućih antologija španske i svetske poezije, od video-kaseta tu su i svi filmovi Vudija Alena, kojeg domaćin obožava. Voleo bi, kaže, da ove njegove odgovore na španskom, jedinom jeziku na kom se izražava savršeno prevede na srpski Silvija Monros Stojaković, koja će, posle, nažalost, preminulog prevodioca Radoja Tatića, biti u stanju jedina da "tačno prevede svaku njegovu reč".
      
       Vi ste, priznaćete, donekle izuzetak među pesnicima budući da ste počeli da objavljujete tek u '42. godini. Zbog čega ste toliko dugo "oklevali"?
       - Zaista ne bih umeo tačno da vam kažem odakle takvo odlaganje što se tiče objavljivanja poezije. Poeziju sam inače počeo da čitam sa četrnaest godina. Onda sam počeo da piskaram, pisao sam povremeno, tu i tamo. A jednog dana, kada sam već bio oženjen, kada sam imao već više od četrdeset godina, umro je prijatelj koji mi je bio kao brat. Zatekao sam sebe kako mu posvećujem pesmu; pisao sam je za svog mrtvog prijatelja. U stvari, ispostavilo se da je pesma jedini način da izrazim svoja najdublja osećanja. Tad je sve počelo. Tada sam osetio potrebu i da saopštim drugima to što pišem, dakle da objavljujem. Teši me podatak da je Unamuno objavio svoju prvu knjigu kada je imao 42 godine, kao i ja. Naravno, ne bih išao dalje u sličnostima...
      
       Pre petnaestak godina odlučili ste da napustite vrlo dobro plaćeni posao i otisnuli ste se u "slobodne strelce". Kako ste doneli takvu odluku?
       - Imati novac, ne znači imati i slobodno vreme - toga čovek postane svestan pre ili kasnije. Bilo mi je 52 ili 53 godine, imao sam dobar posao u jednoj farmaceutskoj kompaniji, ali taj posao mi je "jeo" sve moje vreme. Nisam mogao da putujem, nisam mogao da se odazivam na sve strane skupove, kongrese i simpozijume na koje su me pozivali, jer sam tada imao pravo na godišnji odmor samo preko leta. Tada sam sebi rekao: ćerke su ti udate, imaš manjih novčanih obaveza u kući, pa ti sam vidi kako ćeš razrešiti nedoumicu između novca i vremena. Opredelio sam se za vreme, za pesnička druženja. Tako sam postigao dogovor sa svojom kompanijom. Jer to i nije bilo penzionisanje - imao sam 52 godine - nego je to bilo pravo oslobođenje. Odonda sam od života izdejstvovao 14 godina punoće. To su najbolje godine mog života, prosto fantastične: radim šta hoću. Ekonomska strana se uvek može prilagoditi prohtevima. Putujem kad hoću; pišem kad hoću. To je osnovno: ni od koga ne zavisim, niti sam prema kome u obavezi. Fantastično je to što sam potpuno slobodan. Znam, priznajem: to je i povlastica. No, i vi ste, Momo, povlašćen, ta i vi ste svoj, slobodan, svoj slobodan čovek: čovek ste knjiga...
      
       Duh vaše poezije je potpuno mediteranski, i to ne samo zbog toga što ste rođeni u mestu na samo tridesetak kilometara od Sredozemnog mora. Istu vatru duha, video sam, doživljavate i u Budvi, Kotoru...
       - Svi kritičari su ukazivali na duh Sredozemlja u mojoj poeziji. Sredozemno more je more istorijske kulture. Preko Sredozemlja su prošle sve naše civilizacije: zapadne, istočne, sve. Uz to, područje Sredozemlja podrazumeva trajnu vrednost prozračnosti, osvetljenosti, sklonosti ka muzici, neposrednosti. To su karakteristike našeg zajedničkog mora. To su čulne, senzitivne karakteristike Mediterana; vino, vitalnost, svetlost i mešavina mnogo toga još što verovatno nemaju drugi nemediteranski narodi. Atlantski okean deluje drugačije, pretpostavljam i Tihi okean. Sredozemlje je intenzivan način bivanja: toliko toga je prošlo kroz život sredozemnog bića, da je ono već pomalo u povratku od svega, dok ostali narodi tek tragaju, još uvek.
       To je način života; način strasnog, strastvenog, životnog, vedrog vitalističkog življenja sto odsto. Ne znači to da nema produbljenosti i zapitanosti, naprotiv. More je uvek velika tajna. Širina, dubina, pučina. Sredozemlje nudi i odgovore. Nudi jasnoću sred iste priče o ljudima, pa i na obalama zajedničkog mora. Kako bilo, moja poezija prelama tu svetlost Sredozemlja, mada u njoj ima razmišljanja i o smrti. Mediteran je zgusnuće čovekovih protivurečnosti. More je za mene razlog življenja. More je očinski zagrljaj i kada se protiv oca ustaje. Posvetio sam Sredozemlju celu jednu zbirku, "Mediteranski adađo", a uskoro će se u Valenciji pojaviti i izbor mojih pesama posvećenih moru...
      
       Kako vi kao kosmopolita i veliki putnik (koji je obišao svih pet kontinenata) gledate na kulturnu i duhovnu globalizaciju sveta?
       - Zaista ne znam šta bi pesnik mogao da kaže u vezi sa globalizacijom. Poezija je reč. Da smo samo vi i ja na svetu - pa imalo bi se puno toga da kaže. Ali pesnik poseduje svoj jezik. Mislim da poezija ne može da se prevede. Može da se približi izvornoj pesnikovoj zamisli. Unutar globalizacije, dakle, na pesniku je da se odredi. On mora da se izjasni, da ustane protiv unapred zgotovljenih rečenica, baš stoga što je poezija neprevodiva. Ipak, ako globalizacija znači dehumanizaciju, svojim glasom pesnik može konkretno, sada i ovde, i svugde, da doprinese u ukazivanju na nepravdu, a i da umanji štetno dejstvo globalizovanja. Međutim, pesnik je ionako zaokupljen prenošenjem nečega što treba do nekoga da DOPRE, sasvim lično. Kako bilo, u Španiji pesnik nije političar. Smatram da je to zapravo dobro. U suprotnom, zaprljali bismo i jedno i drugo. I politiku i poeziju. Naročito ovu drugu.
      
       Čest ste i rado viđen gost kod nas. Otkud ta, uveren sam, obostrana naklonost?
       - Moja veza sa Jugoslavijom je čisto dugogodišnje ljubavne prirode u smislu pojačane srdačnosti, prijateljstva, privrženosti. Privržen sam nekolicini jugoslovenskih prijatelja. Intenzivno sam i emotivno privržen Jugoslovenima s kojima sam proživeo trenutke kao da sam kod kuće, i kad sam zbog njih plakao. Ili upravo stoga. Nažalost, nemam potpun uvid u rad svih kolega tamo. Zavisi to od prevoda. Kakogod bilo, sa Jugoslavijom imam bratski odnos. Štaviše, Jugoslavija je gotovo moja druga zemlja. Bio sam u njoj više puta. I jedva čekam opet da budem sa vama. Sa vama sam bio kad vam je bilo najpotrebnije... Kroz istu smo ranu disali...
      
       Ostaće zabeleženo da ste vi bili gotovo jedini španski pesnik koji se javno oglasio u vreme bombardovanja Srbije 1999. godine...
       - Mislim da je jedina pomoć koju sam tad mogao da pružim, bila pridruživanje mog glasa protivu jednog takvog divljaštva. Pridružio sam ga, bez daljnjeg. Inače, zanemeo sam tad od zaprepašćenja. Kako je moguće da se tako nešto desi na tri i po sata leta od Madrida? Šta je to? Šta ovo znači? Moja prva reakcija je bila zaprepašćenost. Tada sam potegao svoje oružje, dakle poeziju, solidarnost. Ipak, to što se tada desilo, to divljaštvo, neminovno ostaje u sećanju; to se i dalje dešava, kao, na primer, u Palestini. To se stalno dešava. Ovo u Jugoslaviji je ipak bio nesuvisli hir (neoprostivi, nedopustivi, nepravedno stupidni kapričo). Kamo sreće da iz toga narod izađe spremniji za bivanje nego li spremniji na ubijanje. Za slobodu, posle svega. Mislim da je Sveta Tereza napisala da kose tanke služe za savladavanje azbuke. Put nije lak, ali možda se i do demokratije dođe.
      
       Kako vi u Španiji gledate na "bum" latinoameričke proze...
       - Za nas u Španiji latinoamerički pisci su veoma važni, to je deo naše krvi, a i inače su po sebi nezaobilazni. Kod romana sve prilično zavisi i od interesa izdavača. Uvek se pojavljuje pitanje komercijalnog efekta. Ali su svi pripadnici tzv. latinoameričkog književnog buma ugrađeni u našu sopstvenu baštinu, a i mnogi potonji stvaraoci. Sa poezijom nije isti slučaj, ne znam šta se tu događa, tu nema komunikacije između španskih i latinoameričkih pesnika. Kad god putujem tamo, u prilici sam da otkrijem izvanredne glasove; onda se pitam zašto je to nepoznato u Španiji. I sam sam morao da upriličim predavanja u kojima ću osvetliti špansku poeziju posle Lorke, jer se ni to ne zna tamo. Pretpostavljam da su posredi opet komercijalni razlozi. Tek, u poeziji nema te razmene koju imamo sa romanom. Naši romanopisci poznati su tamo, tamošnji romanopisci su poznati ovde.
      
       Upravo se u Valensiji pojavio izbor vaših pesama "Pretposlednje pomilovanje" sa predgovorom koji je napisao Florensio Martinez Ruiz. Međutim, izbor ste načinili vi lično. Jesu li to vaše pesme koje najviše volite?
       - Ovo je prvi lični izbor, ili kako mi kažemo "antologija". Pre toga izbore su sačinjavali profesori i kritičari. Da, ovde su pesme koje ja najviše volim. A volim ih jer su to upravo one pesme koje su motivisale čitavu zbirku koja je potom iz njih nastala. Volim te pesme, ne mora to da znači da su one savršene, čak ne moraju da budu ni najbolje; jednostavno, one meni nešto posebno znače, do njih mi je stalo, i kad sam ih birao, ja sam čak odbacio prve tri zbirke. To ne znači da se tih zbirki odričem. Jednostavno, ove pedeset i četiri pesme (iz ukupno sedamnaest zbirki) žive neki svoj poseban život...
       Uskoro će se kod istog izdavača pojaviti još jedan moj izbor - pesama o moru. Zvaće se "Plavo pamćenje". Najuzbudljivije od svega je što će ta knjiga biti objavljena istovremeno na španskom, katalonskom, francuskom, portugalskom, italijanskom i arapskom jeziku...
      
       MOMA DIMIĆ