NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Ko je rekao promene

Neuspeh predloga Sindikata dramskih umetnika o minimalnim honorarima govori da se o reformama u pozorištu još uvek ne razmišlja ozbiljno

      Nedavna ostavka predsednika Sindikata dramskih umetnika, Darijana Mihajlovića, podstakla je javne komentare o prilikama u našem pozorištu pred sezonu koja će dodatno biti siromašnija za predstave u produkciji Grada teatra. Razlog za ostavku bio je neuspeo pokušaj da se sa pozorištima dogovore oko minimalnih honorara članova Sindikata, ali i zbog toga što, prema rečima dosadašnjeg predsednika, Sindikat u ovom trenutku nema smisla, jer nema ni podršku samog članstva (oko 600 dramskih umetnika, odgovornih za 95 odsto repertoara u srpskim pozorištima).
       Predlog o minimalnim honorarima je "najmanje što bi trebalo da se izdejstvuje, minimalni uslovi rada", kaže Mihajlović. U tom dokumentu, na primer, stoji da za glavnu ulogu u pozorištu koje ima salu od 246 mesta sa punom cenom karte od 300 dinara minimalni predloženi honorar po predstavi iznosi 2 952 dinara, za režiju predstave 3 000 maraka, za celovečernju originalnu dramu 3000 maraka i 10 odsto od prihoda svake izvedene predstave, dramaturgu 1000 maraka.
       "Glumci su u većini slučajeva manje plaćeni od ove predložene cene minimalnih honorara", kaže Nataša Marković, mlada free lance glumica koja trenutno radi u tri beogradska pozorišta, Beogradskom dramskom, Jugoslovenskom dramskom i Zvezdara teatru i snima televizijsku seriju. "Nekada stvarno osetite poniženje kada vam ponude honorar. Nesigurnost je u tome što dogovori variraju od slučaja do slučaja, nema pravila kod ugovaranja honorara. Ovaj predlog o minimalnim honorarima regulisao bi mnoge stvari, kao, na primer, kada je u pitanju snimanje filma, da li se dogovara po danu snimanja ili po celom projektu."
      
       Put do zakona
       To što se upravnici beogradskih pozorišta većinom nisu odazvali na predlog Sindikata govori, smatra Mihajlović, o nezainteresovanosti ljudi na čelu pozorišta da se upuste u promene. "Nije reč o tome da oni neće da pristanu na ovaj predlog", kaže Saša Ljujić, pravnik koji je radio na njegovoj izradi, "već da se niko od upravnika uopšte nije zainteresovao, čak nisu odgovorili na naše pozive za sastanak. Izuzev četiri pozorišta koja su potpisala (Beogradsko dramsko, Puž, "Duško Radović" i Pinokio) ostale ovaj problem ne zanima".
       Upravnik Narodnog pozorišta Ljubivoje Tadić kaže, međutim, da on takav predlog nije zvanično dobio, te da o njemu nije ni moglo biti rasprave, ali ističe da se na sličnim regulativama za poboljšanje statusa zaposlenih, poput onih koje ovaj predlog o minimalnim honorarima predviđa, u nacionalnom teatru uveliko radi. "Poslednji pravni akt u ovom pozorištu donesen je osamdesetih i mi radimo na tome da osavremenimo i reorganizujemo pozorište, oslanjajući se na evropska iskustva. Biće dosta strukturnih promena."
       U Sindikatu su predlog za utvrđivanje donje cene honorara videli kao prvi korak ka zakonu o pozorištu, čiji je nacrt takođe izradila ova organizacija. Suština reformi bila bi u prelazu na poslovanje preko ugovora, po ugledu na zemlje sa razvijenom kulturom, umesto dosadašnjeg zaposlenja na neodređeno. To znači da upravnik može da "kupi" nekog glumca, reditelja na tri godine koji će biti obavezan da igra u njegovom pozorištu, nešto kao kada klubovi kupuju igrače za nekoliko sledećih sezona. U Šekspirovom kraljevskom pozorištu u Londonu, na primer, ugovori su na tri godine i posle toga se obnavljaju ili se ansambl osvežava tako što se zameni neki igrač u timu.
       Reorganizacija koja se u Narodnom pozorištu sprema na jesen podrazumeva da se pravno reguliše angažovanje glumaca, položaj stalno zaposlenih i honorarnih članova, tako da, recimo, neće više postojati status gosta. Ali, ovde je reč o promenama u okviru jedne kuće, prema postojećim zakonskim propisima. "Imamo priliku da sami sprovedemo reformu u okviru pozorišta, u saradnji sa Ministarstvom i sindikatima unutar kuće. Uskoro će biti formiran i socijalno-ekonomski savet u Narodnom pozorištu. Važno je da ovaj put radimo bez direktive spolja", kaže Tadić.
      
       Leteći ansambl
       U iščekivanju reformi, pozorišni život se i dalje odvija bez ugovora, bez audicija, u sistemu koji podstiče nepotizam, u kome nema zdrave konkurencije. "Trenutno postoji jedan leteći ansambl sastavljen od glumaca iz raznih pozorišta, koji najmanje rade u svojoj matičnoj kući. Upravnicima je teško da sklope podelu, jer i pored toga što imaju veliki broj glumaca na platnom spisku, ne znaju na koga mogu da računaju, jer nigde nije precizirano koliko predstava oni moraju da odigraju", kaže Mihajlović. "Profesionalcem se kod nas naziva i onaj ko ne radi i po godinu dana, a prima platu, dok je glumac Šekspirovog kraljevskog pozorišta dužan po ugovoru da nedeljno odigra šest predstava za svoje pozorište."
       Tako ne samo što se gubi hijerarhija nego se ubija mogućnost normalnog organizovanja pozorišnog života. Rezultat su pozorišne kase u minusu, prazne sale, penzioneri koji još uvek igraju, neizdiferenciran pozorišni repertoar, predstave niskog umetničkog i zanatskog nivoa, bez inovacija, osim u retkim slučajevima, pozorišta koja se tehnički i tehnološki ne obnavljaju, čime se uništava njihova umetnička supstanca. Nekad su se predstave igrale i po 500, 600 puta, a danas se proglašava uspehom ako se odigraju pedeset ili sto puta.
      
       Svi se boje
       Ko je kriv? "Svi govore da je zakon neophodan, ali samo neznatan broj se zaista za njega zalaže, vlada licemerje. Mislim da je ključna stvar što u struci, među kolegama, ne postoji spremnost da se išta menja i to iz sebičnih razloga. Nije problem u tome što država neće da donese zakon, već što u našoj branši ne postoje ljudi koji su spremni na rizik", kaže Nebojša Broćić, art-menaxer i pozorišni reditelj. "Samo mali broj glumaca sigurno je da će imati posao kada se promeni sistem i pređe na ugovore, jer repertoar trenutno održava desetak glumaca."
       Glumci nisu jedini koji se pribojavaju. Mihajlović kaže da bi se novi zakon morao baviti i time kolika je odgovornost upravnika, kao i koliko pozorište sme da uđe u minus. On mora da opravda zašto je i kako uložio sredstva iz buxeta, i to mora biti vrlo prozirno, pošto je to novac poreskih obveznika. "U sadašnjoj situaciji oni ne podležu odgovornosti za to što rade, svejedno im je da li će predstava da igra tri puta i bankrotira ili će da zarade nešto od nje, da li će sala biti puna ili prazna; uvek mogu da nađu glumca koji će igrati za deset umesto za pedest maraka, koliki je minimalac, ili da usred sezone ubace nekog prijatelja da igra u monodrami", kaže ovaj mladi reditelj. "Dešavalo se da Narodno pozorište po čitavu sezonu nema premijeru, a mi, poreski obveznici, sve vreme plaćamo da oni imaju premijeru."
       Nerealno je očekivati da će se u takvoj situaciji neki upravnik sam osmeliti da izađe pred ansambl i obavesti ga da će ugovore potpisati samo oni koji prethodno prođu audiciju. Zato Švedski kraljevski teatar ima 254 zaposlena, a naše Narodno pozorište 700 (bez honoraraca). "Očekivano je da glumac na čelu pozorišta bude bolećiv prema ansamblu. U Narodnom pozorištu u kojem je više od pedeset zaposlenih glumaca, bar trideset ne radi ništa. U jednoj smeni je osam rekvizitera, a nema posla ni za jednog. Čak i kada se promeni upravnik, on obično zatekne petnaest nesposobnih organizatora i samo se prilagođava postojećem stanju. Ipak, razumem ih, jer oni nisu profesionalni upravnici, već amateri", kaže Broćić. "Logično bi bilo da to radi profesionalac. Srbija ima tridesetak profesionalnih pozorišta, i u njima nema nijednog upravnika koji je pozorišni producent, a ta katedra postoji već 30 godina", dodaje on.
      
       Problem je u organizaciji
       Ljubivoje Tadić kaže da su priče o broju zaposlenih nesrazmerno potrebama Narodnog pozorišta glasine i da kada reforme budu sprovedene neće biti mnogo otpuštenih. "Ne očekujem radikalne rezove. Imamo dobra iskustva od prošle godine. Mehanizam je pokrenut, povećana je produkcija, imali smo veliki broj premijera, gostovanja. Popunjenost pozorišta je u evropskim okvirima. U prošloj sezoni imali smo 160 000 gledalaca, što je veliki skok kada se uporedi sa 95 000 gledalaca 1990. ili 85000 1992. Da imamo veliku produkciju vidi se i po opremi predstava. Ali, pozorište nije jeftino i mene zanima kako da sprečim rasipanje sredstava. Pitanje bolje organizacije danas je ključno u pozorištu", smatra Tadić.
       U razvijenim kulturnim sredinama nisu samo upravnici pod okom javnosti već se svake četiri godine preispituju rad i značaj najelitnijih institucija - da li su zaslužile i u kojoj meri da budu finansirane od države, da li je dotadašnji buxet opravdan, jer ako je u međuvremenu degradiran nivo njihove ponude, onda one više ne mogu biti reprezentativne institucije. Kod nas se to pitanje ne postavlja, ali se uvek kao glavni problem ističe nedostatak novca. Ipak, čak i u ovoj situaciji, bez zakona, rezultati bi se videli kada bi menaxment pozorišnih kuća radio bolje, smatra Broćić.
       "Pozorište jeste skupo ali niko ovde već 20 godina ne pominje načine da se troškovi smanje. Beogradska pozorišta, na primer, mogu da opsluže dve krojačnice, a mi imamo pet, šest. Javna je tajna kako se rasipaju sredstva iz buxeta za materijale koji završe u fundusu. Velika pozorišta u svetu ne šiju kostime za svaku predstavu, a mi se hvalimo što za svaku produkciju šijemo nove. Setimo se samo koliko je novca otišlo za kostime koje je italijanski kreator Balestra radio za "Pepeljugu" u Narodnom pozorištu. Bacili su milione, a predstava je odigrana svega nekoliko puta", kaže Broćić.
       Primera da je sa mnogo manje ljudi moguće odigrati više predstava i privući više publike sa istim kvalitetom nego u većim pozorištima ima i kod nas, poput Zvezdara teatra, Dadova, Pozorištanca "Puž". Pozorište na Slaviji je primer uspešnog poslovanja, iako je kvalitet predstava niži. "JDP je osamdesetih imao Buđenje proleća i pored toga što nije postojao zakon. Malo pozorište Teatar poezije izvodilo je svojevremeno i po 300 predstava u sezoni, zato što su kuću vodili ljudi koji su znali kako da prodaju predstavu", navodi Broćić, "a ne samo da očekuju novac od države".
       Sa sistemom koji se zasniva na ugovorima, novac iz buxeta bi se raspoređivao na drugačiji način - umesto da se 180 zaposlenih plati po tri hiljade dinara, 50 glumaca bi dobilo 700 maraka po ugovoru i onda bi im prioritet bio da igraju za svoje pozorište. U nadmetanju za buxetska sredstva morala bi da postoji konkurencija kao i na bilo kom drugom tržištu.
      
       "Da dođe ozbiljniji ministar"
       Da ne bi došlo do zloupotreba, Sindikat bi prethodno trebalo da ugovori sa državom kako će se sprovesti reforma, ko sme da se otpusti, a ko ne sme i pod kojim uslovima. To podrazumeva da promena ne bude izvršena preko noći, već najavljena mnogo pre nego što do nje dođe. U tom trenutku bi Sindikat trebalo da preuzme socijalnu ulogu koja je njegova glavna obaveza, a koja do sada nije mogla da se ostvari jer su u postojećem sistemu sama pozorišta bila socijalne institucije.
       "Solidarnost postoji onog trenutka kad je neko ugrožen, a srpski dramski umetnik je manje ugrožen nego engleski", kaže Mihajlović. "Sindikat će postati jak onog trenutka kada se ljudi kojima ističe ugovor u pozorištu budu obratili njemu da im isplaćuje socijalnu pomoć dok ne nađu novi posao. Kako sada stvari stoje, Sindikat nema na računu da plati ni jednom čoveku da živi godinu dana, jer se ne plaćaju članarine. Onog trenutka kad se krene u promene, Sindikat će postati neophodan, ali neće moći da zaštiti svoje članove."
       Da bi se stvari pomakle sa mrtve tačke naši sagovornici smatraju da bi trebalo da se ovaj problem postavi kao političko pitanje. "Verujem da je jedini način da se sprovedu reforme u pozorištu, da dođe neki ozbiljniji ministar", kaže Broćić. "Rekonstrukcija i reorganizacija pozorišta mora da postane deo govora političkih struktura i predizbornih obećanja", smatra Mihajlović. "Niko to, međutim, zasad ne pominje, kultura je uvek nevažna stavka u našem političkom životu. Ja, lično, neću da glasam za onoga ko mi ne obeća da će biti promena u kulturi."
       Kultura je, ipak, važan politički činilac jedino u razvijenim društvima. U austrijskom zakonu o pozorištu, koji je kao jedan od najdetaljnijih evropskih zakona bio inspiracija za model zakona koji je Sindikat predložio, nacionalni teatar definisan je kao institucija od državno-političkog značaja. Kod nas je od državno-političkog značaja, i dalje, Televizija Pink.
      
       ANA OTAŠEVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu