Da je Slovenija imala samo trećinu kvalitetnih bendova koje je Beograd imao tokom 90-ih, sada bi svaki četvrti spot na evropskom MTV-ju bio slovenački - kaže Vladimir Marković, gitarista beogradskog benda Presing, čiji je album "Šesto nebo" nedavno objavljen

      Posle duge pauze beogradski sastav Presing oglasio se drugim albumom, "Šesto nebo", u izdanju nove izdavačke kuće "Skver". Iako se pojavio još na ključnom kompilacijskom LP-ju beogradske scene s početka 90-ih, "Želim jahati do ekstaze" (od koje su danas uz Presing aktivni još samo bendovi Darkvud dab i Neočekivana sila), ovaj sastav je nepoznanica većini domaće publike.
       Presing čine harizmatični pevač i pesnik, osnivač i idejni vođa benda Kiza Radović, zatim gitarista i autor većeg dela muzike Vladimir Marković Kraka; još jedna jaka autorska ličnost u bendu je Vladislav Rac, basista i vođa sad već bivšeg benda KKN, a za snažnu ritmičnu osnovu zadužen je iskusni bubnjar Dejan Utvar (KZU, KKN, Edžesburn...). One koji pamte njihov prvi album, Priča o totemu, duhu koji hoda, psu i razočaranoj ženi, iz 1993. godine, neće iznenaditi zvuk na novom izdanju - žestok, ekstatičan, zasnovan na hipnotičkim muzičkim frazama na koje se vezuje Kizin snažan i gnevni glas. Nebeske ljuljaške, leopardov rep, oluje sećanja, trčanje sa vetrovima, traženje sebe u ogledalima, samo su neke od ključnih slika njegove poezije, satkane od slobodne igre asocijacija.
      
       Iako su pesme nastale mnogo ranije, Kraka nam objašnjava zašto je proteklo toliko vremena do objavljivanja ovog albuma:
       - Kada neki bend proizvodi nešto autentično, a mediji ga ignorišu, obično dobije etiketu "kultni bend" - to se i nama dogodilo, koliko god me nervira takva nalepnica. U Americi kultni bend može sasvim lepo da živi i mimo medija, ima dovoljno publike koja će doći na koncerte i kupiti ploču na osnovu pisanja u fanzinima, usmene preporuke... Srbija je suviše mala sredina za to. Međutim, mi smo to sami izazvali. Gledali smo na medije kao na velika usta koja uzmu čoveka kao žvakaću gumu, od ponekoga naduvaju veliki balon, ali kada isisaju sav sok, onda je ispljunu. Mi smo hteli da budemo iznad toga, nekakvi vanvremenski umetnici. Ipak, u međuvremenu smo malo sazreli i shvatili da svako treba da odradi svoj deo posla, pa tako i mediji, i stvari su počele da dolaze na svoja mesta.
      
       Čini se da ste sada ponovo na početku?
       - Dosad smo trčali trku u suprotnom smeru. Toliko izgubljenog vremena nije ništa neobično za našu sredinu. Obojeni program, na primer, takođe je desetak godina radio i stvarao kvalitetnu muziku, pa tek onda objavio album, i to u Zagrebu. Svuda u svetu produkcijski ciklus, znači period od trenutka kada nastane jedan set pesama, jedan roman, scenario... do trenutka kada to dospe do publike, traje od šest meseci do godinu dana; u Srbiji, to potraje i deset godina. Ono što je suštinski najvažnije i najteže stvoriti, dobru muziku i poeziju, i još teže i važnije, uobličenu i autentičnu estetiku, to smo ostvarili. Koncerti koje držimo nikad nisu bili zabava, već neka vrsta mističnog iskustva, katarze, i za nas i za publiku, i u tome se ne štedimo.
      
       Koji su razlozi zbog kojih scena kojoj vi pripadate jedva opstaje?
       - Kao što ni u politici nije došlo do nekih spektakularnih promena sa smenom vlasti, tako i u srpskom izdavaštvu nije došlo do većih promena od kada je "vlast" iz ruku državnih kuća poput PGP-a prešla u tzv. nezavisni sektor. Pristup i način poslovanja nisu promenjeni. Nema svesti da treba proizvesti i ostaviti narednim pokolenjima zapis o tome da je neko stvorio ponešto umetnički vredno, da treba podržati celu jednu scenu koja je samoniklo nastala u našim gradovima, pa će stoga ostati da su se u Srbiji na smeni milenijuma muzikom bavile nekakve razgolićene pevaljke i niko drugi. Pored toga što je umetnost, muzika je i posao koji ima svoju infrastrukturu na kojoj se razvija. Mi smo u novi vek ušli sa kancerogenim tkivom piratske produkcije koja zauzima četiri petine tržišta, možda i više, i isisava život svakoj pomisli da se nešto ozbiljnije investira u domaću muziku. Od takvog stanja najviše je stradao niskoprofitabilni segment umetničke muzike, dok je korov i dalje našao načina da džiklja. Da je Slovenija imala samo trećinu kvalitetnih bendova koje je Beograd imao tokom 90-ih, sada bi svaki četvrti spot na evropskom MTV-ju bio slovenački. Oni su svoja dva i po benda koje imaju, podržali i prodali celom svetu, a mi smo svoje obilje talenata pokopali.
      
       Različito muzičko nasleđe probija se kroz vašu muziku. Koji su ključni autori sa kojima posredno vodite dijalog na ovom albumu?
       - Kraftnjerk, Mark Bolan, Gram Parsons, Van Morison, Joni Mitchel, Stevie Njonder, Marvin Gadže, Cocteau Tnjins, Trickdž, Gun Club, Lambchop, Undernjorld, This Mortal Coil, Fall, DJ Shadonj, Can, Coltrane, duvački orkestar Miće Petrovića, Bakija Bakić, Darknjood Dub, KKN...
      
       Elektronika i kompjutersko friziranje pesama danas su nezaobilazni sastojak u kreiranju muzike. Vi, međutim, insistirate na izvornom, kompjuterski needitovanom materijalu. Da li to znači da vas ne zanima povezivanje živih instrumenata i muzike napravljene na kompjuteru?
       - Ne insistiramo ni na čemu; važno je samo da se stvori dobra muzika, kompjuter je pri tom još jedan, ravnopravan muzički instrument, pa i više od toga. Kompjuter nikada neće moći da zameni muziku sviranu na analognim i prirodnim muzičkim instrumentima, ali još kako ima svoje mesto u muzici. Ovaj album snimili smo kako smo jedino mogli, u analognom studiju, ali da je bilo prilike, udeo digitalne tehnike bio bi značajan.
      
       Pored Presinga često odlazite u drugačije muzičke izlete, ali i u projekte vezane za druge umetničke forme. Na čemu ste radili u poslednje vreme?
       - Radili smo primenjenu muziku za izložbu našeg prijatelja i dizajnera Srđana Apostolovića. Ipak, najviše od svega radujem se jednom, uslovno rečeno, projektu u kojem tek treba da učestvujemo za nekoliko nedelja: koncertu za pomoć obnovi manastira Đurđevi stupovi. Ako svojim učešćem budemo ugradili i jedan kamenčić veličine klikera u ovo zdanje, biće to kruna mog bavljenja muzikom.
      
       ANA OTAŠEVIĆ