Kića i Praja bili su motori, takođe Ćosa i Jerkov. Svi smo bili odlični šuteri, mnogo bolji od sadašnje generacije. Recimo, neshvatljivo mi je da igrač ostane sam pod košem i neće da šutira, ide na težu varijantu kako bi opravdao promašaj

      Bez obzira na kasnije velike uspehe naše košarke, mnogi se i danas sa setom prisećaju jugoslovenske košarke iz sedamdesetih, kada su Kića, Praja, Moka, Ćosa... šarmantno nizali uspehe na svetskom parketu, donoseći veliku slavu jugoslovenskom sportu.
       U plavom dresu sa brojem 12, koji će posle preuzeti Divac, Raša Radovanović odigrao je 278 mečeva, po čemu zauzima drugo mesto, posle Ćosića, dok je za svoj klub "Bosnu" odigrao više od 500 utakmica. Spada u naše najtrofejnije košarkaše: u periodu od 1972. do 1987. sa klubom i reprezentacijom osvojio je zlatnu, srebrnu i bronzanu medalju na Svetskom šampionatu, Olimpijskim igrama, Evropskom i Balkanskom šampionatu, sa "Bosnom" je trijumfovao u Kupu evropskih šampiona. Igrajući 11 godina u reprezentaciji, spojio je generaciju Plećaša i Jelovca sa generacijom Divca, Đorđevića, Paspalja, Rađe i Kukoča. Ovaj kršni Hercegovac, danas na mestu direktora, učestvuje u kreiranju uspeha perspektivnog FMP "Železnika".
      
       BEZ NASILJA: Košarka je naglo postala popularna u mom detinjstvu, ali ja sam više voleo fudbal. Dogodilo se da sam naglo izrastao i jednog dana su mi rekli: Više nisi za fudbal, prebaci se na košarku! U Nikšiću, gde sam pohađao školu, zapazio me je Vule Vukalović, rodonačelnik sarajevskog sporta, inače Nikšićanin, i pokušao da ubedi moje roditelje da treba da dođem u Sarajevo i oprobam se u košarci. Imao sam 15 godina i činilo mi se da svet počinje tamo, u Sarajevu. U Nikšiću mi je bilo dosadno, u rodnom Nevesinju još više, zapomagao sam: Pustite me, samo na deset dana! Otac je bio neumoljiv, majka je popustila.
       Za "Bosnu" niko nije znao, trka za prestiž odvijala se između "Železničara" i "Sarajeva". Varajić je već bio u "Bosni", Boža Tanjević je od igrača postao trener, i sazrevao zajedno s nama. Mirza Delibašić došao je isto kad i ja. Desilo se da se okupila sjajna generacija igrača; pored ovih bili su tu Đogić, Krvavac, Pešić, Hadžić, Čečur - počinje munjeviti uspeh "Bosne" među drugih 11 klubova bivše Jugoslavije. Redovno su prvenstva bila neizvesna, do kraja nije se znalo ko je najbolji. Beogradski "Radnički", sa Damjanovićem, Jarićem, Marovićem, bio je prvak, ali je teško mogao da dobije utakmicu u Skoplju. "Partizan" je uvek gubio od "Rabotničkog". Pa, "Zadar", "Šibenka", "Olimpija", sve odlične ekipe, ni sa jednom od njih nije bilo sigurno da možeš da dobiješ meč. Dvorane su bile pune, ali nije bilo incidenata. Sve se odvijalo u sportskom duhu. Recimo, iz Sarajeva dođe dve hiljade navijača u Beograd, i ne dogodi se nijedan incident. Padne vređanje, ali nikad tuča.
       Bio bih najsretniji čovek da se to ponovi, da opet međusobno zaigraju te ekipe. Sva ova nacionalna prvenstva, prilično su sirotinjska.
      
       VIDI LEŠA: Gledajući Svetsko prvenstvo u Ljubljani, sanjao nisam da ću nositi državni grb i pevati himnu. Danas se zgrozim kad čujem da joj zvižde. Prvu utakmicu za reprezentaciju odigrao sam u "Pinkiju", u Interkupu, protiv reprezentacije Kanade, 1975. Bilo je teško skinuti se za reprezentaciju, kamoli igrati za nju. Mogao si da sanjaš da igraš sa Šolmanom, Ćosićem, Plećašom, Kićom i Mokom. Sve as do asa. Dogodilo se da je Marović otkazao učešće, pa sam ja uleteo na njegovo mesto. Danas ga malo ko spomene, a bio je veliki as. Mada sam bio klinac, na toj prvoj utakmici dao sam deset koševa. Dakle, doživeo sam ono o čemu sam sanjao, od tada počinje moj uspon.
       U mom pamćenju važno mesto zauzima Evropsko prvenstvo u Liježu 1977, kad su Kića i Moka pravili šou, igrali odbojku na terenu. Sve protivnike dobili smo sa dvadeset koševa razlike. U kvalifikacijama smo izgubili od Čeha, sa 15 razlike, i Jovan Kosijer, novinar zagrebačkih "Sportskih novosti", dao je obećanje: Ako oni budu prvaci Evrope, kupiću 20 pari obuće, i pešice se vratiti u Zagreb! U finalu smo se sastali sa Rusima, sećam se da sam izbacio loptu, Moka je krenuo da dribla, spazio je Kosijera i doviknuo mu: Gospodine Kosijer, možete pešice da krenete za Zagreb! Moka je, inače, držao atmosferu u reprezentaciji. Sad je već klasika, njegov duel sa trenerom Gomeljskim: u finalu Olimpijade u Manili, Rusi su gubili od nas, i ovaj mu je dobacio: Pukovniče, završićeš u Sibiru! "Junoša, bandit!", viče Gomeljski.
       Setio sam se jednog slučaja u Americi, o kome do sada nisam pričao. Naime, u jedan lift ušli smo Moka, Ivković koga smo zbog mršavosti zvali Tvigi, i ja. Potom je lift stao i u njega je ušla devojka. Tvigi se okrenuo Moki, kaže: Kume, vidi leša! Kad, žena se okrete i reče: Pogledaj sebe idiote, na šta ličiš?! Vilice su nam ostale u vazduhu, da propadneš u zemlju. Žena je bila odavde.
      
       TITOV CUKO: Na Olimpijadi u Manili lako samo dobili svih 11 mečeva, a umalo da u finalu izgubimo od Rusa. Mada smo ih u prvoj utakmici tukli sa 15 razlike. Delibašić je ušao u igru posle povrede, nije ni trebalo da igra tu utakmicu, i pri nerešenom rezultatu, umesto da loptu doda Kići koji je bio sam, šutirao je iz "rolinga" i promašio koš. Verovatno je mislio da nema dovoljno vremena.
       Jedini igrač protiv koga je zaista bilo teško igrati, bio je Rus Tkačenko. Pravi kolos, visok 225 santimetara i težak 145 kilograma. Obično sam ga ja čuvao, ali kad dobije loptu u reketu, nemaš rešenje. Ne možeš ništa s njim, kao što je to danas slučaj sa Šekilom O'Nilom. Jerkov, Žižić i ja nekako smo se krpili s njim; bio je jedini strani igrač s kojim smo teško izlazili na kraj. U domaćem prvenstvu takav je bio Jelovac, izuzetan igrač od 130 kilograma, težak za čuvanje. Retko smo gubili utakmice s Rusima, mada su imali odličan tim, od Miškina i Tkačenka, do Jeremina i Bjelova. Ali, bili smo ubitačni u skoku i u šutu. Ništa specijalno nismo se dogovarali, crtali strategiju; jednostavno, imao si Kiću koji je bio "monstrum" u svemu, Mirzu, Praju, Ćosu, Šolmana, Žižu, Jerkova, i da ne zaboravim Moku. Kakvi su to asovi bili! Bio je to potpuno kompaktan tim, sva dvanaestorica disali smo jednako. Nije bilo potrebe za prestižom, nije bilo svađa, razmimoilaženja, znalo se šta ko radi u kom trenutku igre. Svi smo mi bili zvezde u svojim klubovima, ali to se zaboravljalo kad smo igrali za reprezentaciju.
       Kića i Praja bili su motori, takođe Ćosa i Jerkov. Nikad se nije znalo ko od nas će završiti akciju. Svi smo bili odlični šuteri, mnogo bolji od sadašnje generacije. Recimo, neshvatljivo mi je da igrač ostane sam pod košem i neće da šutira, ide na težu varijantu kako bi opravdao promašaj.
       Posle osvajanja Svetskog prvenstva '78. Tito nas je primio u svojoj vili u Igalu. Došao je helikopter u Sarajevo, po Mirzu i mene. Impresionirao nas je svojim poznavanjem košarke, upuštao se u detalje igre na Svetskom prvenstvu. Potom smo izašli iz vile, krenuli sa njim da se slikamo i ne možemo da ga stignemo; nekih 50 metara, a svi smo krakati. Dobro, i mi smo se malo zezali, njegovog cuku gazili smo po repu.
       Na Olimpijadi u Moskvi 1980. uzeli smo zlatnu medalju, posle čega mnogi iz reprezentacije odlaze u vojsku. Godinu dana čekali smo Praju, Kiću, Ćosu, Šolmana... To je bila velika glupost, posle je teško povratiti formu. Onda više nismo bili prvi na takmičenjima, nego drugi i treći, što sigurno nije bio smak sveta. Ali, bili smo razmazili naciju, ako nisi prvak - propast! Kao da svi drugi ne rade i ne napreduju. Srećom, posle svega što se dogodilo sa SFRJ naša košarka ostala je u svetskom vrhu.
      
       MLETAČKI LAV: Novac je došao tek kad sam otišao u inostranstvo. Lepo sam živeo od košarke, imao dobre automobile, kupio stan, ali to nije bio novac kojim je mogla da se osigura egzistencija, kao što je to danas u košarci. Tek kad sam otišao da igram u Francusku i Italiju, pojavile su se neke cifre.
       U pariskom "Stad Fransu", jednu godinu igrao sam s Kićom, i još tri godine sam. Posle sam otišao u Veneciju, grad u kome se jugoslovenska košarka izuzetno ceni. Tamo su igrali Nemanja Đurić, pa Rajko Trajković i Dalipagić. Aca Nikolić je tamo trenirao Skansija, Praju i mene. Mnogo Jugoslovena prodefilovalo je kroz italijansku košarkašku ligu, pogotovo kroz Veneciju. Oni i Bolonja, imaju najveću košarkašku tradiciju. Tamo sam proveo lepe godine, dobio ćerku, i nagradu koju nijedan stranac pre mene nije dobio - Zlatnog lava. Proglašen sam za najboljeg sportistu Venecije. Svakako, to je jedna od najznačajnijih stvari u mom životu.
       Vratio sam se u Sarajevo, i upao u grotlo mržnje. Zaista nisam verovao da će komšije pucati jedni na druge. Rat je najveća glupost koja može da se dogodi. Svaka zgrada može da se obnovi, ali kad ti pogine najbliži, to je nepovrat. Već sam bio odlučio da idem u Švajcarsku, dođem u Beograd da se pozdravim sa Kićom i na večeri mi naš zajednički prijatelj Miketa Đurić, predloži: A što ne bi ostao u Beogradu?! Posle sam se, sasvim slučajno, sreo sa Nebojšom Čovićem i prihvatio da radim u FMP "Železnik". Nakratko sam došao da pomognem, ali sam se "zarazio" i ostao u klubu. Odgovara mi što je klub mlad i ne poteže svaki čas tradiciju. To me podseća na početke u "Bosni". Svakako, izrastao je u veliki klub, ima budućnost; za kratko vreme osvojili smo Kup Jugoslavije. Ako jedan "Borac" iz Čačka postoji 50 godina i nikad nije osvojio Kup, onda je naš uspeh veliki. Idemo stepenik po stepenik, ove godine imamo jak tim i planiramo da osvojimo prvenstvo.
       Mislim da će reprezentacija napraviti dobar rezultat i na ovom Svetskom prvenstvu, bez obzira na skorašnje poraze. Ipak je to bilo malo opuštanje; veliki su napori u klupskim takmičenjima, što u NBA, što u Evropi. Svi oni nosioci su igre u svojim timovima i sasvim je normalno što je došlo do opuštanja - kafići, diskoteke, curice... Mislim da ćemo da se skockamo do početka prvenstva.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Deset najznačajnijih događaja u mom životu 1972. Dolazim u "Bosnu", presudan trenutak u životu.        1977. Sa reprezentacijom igram na Evropskom prvenstvu u Liježu.        1978. "Bosna" postaje prvak Jugoslavije.        1978. Postajemo prvaci sveta, u Manili. Bio sam treći strelac ekipe, i ušao u petorku sveta. Veliki uspeh sa 22 godine.        1979. "Bosna" postaje prva jugoslovenska ekipa koja je osvojila Kup evropskih šampiona.        1980. Zlato na Olimpijadi u Moskvi.        1985, 1989. Ima i lepših stvari od košarke, recimo, rođenje dece. Stefan se rodio u Parizu, Sara u Veneciji.        1992. Jedan od najtežih trenutaka u mom životu, napuštam Sarajevo.        1994. Dolazim u FMP "Železnik". Krenuli smo od nule i došli do kluba evropskih standarda. Veliko zadovoljstvo je raditi u mladom klubu.