Sam način služenja civilnog roka nije regulisan, ne zna se kako bi trebalo da izgleda vojnička obuka, ko komanduje i ko je za takve vojnike odgovoran, tako da se rešenja nalaze na terenu

      U nemačkoj sapunici "Švarcvald klinika", prikazivanoj na našoj televiziji osamdesetih godina, jedan od likova bio je bolničar koji je taj posao obavljao u okviru civilnog služenja vojnog roka. Na ove prostore je, tako, stigla vest da postoji i taj način "služenja domovini". Po završetku serije sve bi verovatno palo u zaborav da nije bilo Janeza Janše koji je krajem te decenije zatražio da se ta belosvetska novotarija uvede i kod nas.
       Ideja je izavala sablazan u JNA i kod građana tadašnje SFRJ ubeđenih da pored "srca u junaka" boj, ipak, bije i "svijetlo oružje". U međuvremenu je nestala JNA, teško da postoji još nešto što bi moglo sablazniti građane, a civilno služenje vojnog roka postoji već deset godina.
       Prema rečima potpukovnika Milivoja Rosića, iz Uprave za organizaciju, mobilizaciju i vojnu obavezu, zalaganje za ostvarivanje prava prigovora savesti temelji se na Kantovom delu "Večni mir" objavljenom 1797. godine. Po njegovom mišljenju "ideja o svetskom miru je jedna od najstarijih u razvoju ljudske misli koja nažalost do današnjeg dana nije ostvarena".
       "Od zagovornika prigovora savesti često se može čuti da vojnici koji se opredeljuju za civilno služenje vojnog roka 'ne žele da ubijaju'. Mislim da je to jednostrano sagledavanje problema. Svi regruti prolaze lekarski pregled. Ukoliko lekarska komisija zaključi da neko ima nasilničke sklonosti preporučiće da takvom regrutu ne bude dodeljeno oružje. Da bezrazložno ubijaju ne žele ni regruti koji služe pod oružjem.
      
       Zloupotreba
       Po njegovom mišljenju, mi smo siromašna zemlja koja još dugo neće moći da ima profesionalnu vojsku i moraće da zadrži sistem opšte vojne obaveze.
       "Opšta vojna obaveza ima za cilj da svi građani budu osposobljeni za odbranu zemlje. Savremeni ratovi, kao što smo i sami mogli da vidimo, brišu razliku između fronta i pozadine tako da je broj civilnih žrtava veći od vojnih. U tom kontekstu regruti koji civilno služe vojni rok imaju svoje mesto u odbrani zemlje, pod uslovom da je njihova obuka pravilno izvedena."
       Interesovanje za civilno služenje vojnog roka nije veliko a tokom poslednjih godina je u blagom porastu. U periodu od 1992. do 2001. godine za ovaj način služenja vojnog roka opredelilo se sedamdesetak regruta.
       "Osnovni problem sa kojim se Vojska Jugoslavije susreće kod civilnog služenja vojnog roka je neprecizna zakonska regulativa. Po našem mišljenju sadašnje zakonsko rešenje dozvoljava zloupotrebu jer se od regruta ne traži da objasni zašto se opredeljuje za ovaj vid službe. Nesporno je da postoje regruti kojima njihova religiozna ili moralna ubeđenja ne dozvoljavaju da dolaze u dodir sa oružjem, zbog njih je i uvedena civilna služba, ali pošto se zahtev može podneti bez obrazloženja omogućeno je da u slučaju neposredne ratne opasnosti ovaj vid službe zatraže i oni koji nemaju takva ubeđenja", kaže Rosić.
       Regruti na civilnoj službi su pod nadležnošću Ministarstva odbrane i vojni rok služe u Vojno-dohodovnim ustanovama koje su pod ingerencijom Ministarstva odbrane.
       Sam način služenja civilnog roka nije regulisan, ne zna se kako bi trebalo da izgleda njihova vojnička obuka, ko im komanduje i ko je za njih odgovoran, tako da se rešenja nalaze na terenu.
       Civilno služenje vojnog roka obavlja se u pet vojno-dohodovnih ustanova: "Dedinje" za Vojni okrug VO Kragujevac, "Karađorđevo" za (VO) Novi Sad, "Morava" za VO Niš, "Boka" za VO Podgorica i "Tara" za VO Užice.
       Mile Pilipović, zamenik direktora Vojne ustanove "Karađorđevo", u kojoj se nalazi najveći broj vojnika na odsluženju vojnog roka u civilnoj službi ističe da su oni "disciplinovani i vredni vojnici sa kojima nema većih problema".
       "Problem je u nedostatku regulative. Vojska je ustanova koja funkcioniše po pravilima, a njih ovde nema. Ne postoji pravilo o civilnom služenju vojnog roka. Ne postoje pravila o smeštaju vojnika. Ne zna se ko treba da im komanduje. Ne postoje pravila o odevanju. Vojnici nose civilnu odeću, ali pošto je ovo vojna ekonomija i oni rade na polju mi smo im dali radna odela. Mnogi vojnici imaju svoje posebne potrebe. Nazareni ne čitaju novine i ne gledaju televiziju. Neki adventisti su vegetarijanci. U rešavanju svih problema prepušteni smo sebi", objašnjava Pilipović.
      
       Vera
       Poseban problem za starešine u Karađorđevu predstavljaju pripadnici Jehovinih svedoka kojima vera zabranjuje da na bilo koji način stupaju u konatakt sa vojskom.
       "Kada dođu ovde oni odbijaju da rade bilo šta. Pokušali smo da im objasnimo da 50 odsto naše proizvodnje odlazi na tržište, da nismo na budžetu, ali oni su neumoljivi i ne žele ni krug da očiste. Ostali vojnici rade mnogo i sigurno bi se pobunili ako bi duže vreme gledali kako neko ne radi ništa. Posle izvesnog vremena mi ih po službenoj dužnosti prijavljujemo vojnom tužilaštvu koje protiv njih podiže tužbu zbog odbijanja izvršenja naređenja."
       O tome koliko je zakonodavac nezainteresovan za ovaj vid služenja vojnog roka svedoči i činjenica da se u odluci o skraćenju vojnog roka sa dvanaest na devet meseci vojnici na civilnoj službi ne pominju tako da skraćenje za njih ne važi i oni moraju da odsluže 24 meseca.
       "Situacija je paradoksalna", objašnjava Pilipović, "oni koji moraju da odsluže 24 meseca gledaju kako oni koji dolaze po novom zakonu, po kojem ova služba traje 13 meseci, dolaze posle i odlaze pre njih. Vojnici su napisali peticiju kojom traže da i oni budu obuhvaćeni skraćenjem i mi smo je prosledili. To je sve što smo mogli da učinimo."
       Trenutno se u Karađorđevu nalazi 18 vojnika, svi su iz Vojvodine i za ovaj vid služenja vojnog roka nisu se svi opredelili iz verskih razloga.
       S obzirom da se civilna služba i dalje poistovećuje sa "sektaštvom", uglavnom nisu želeli da im se ime pojavi u NIN-u i samo je jedan pristao da se fotografiše sa obrazloženjem da za njega "svi znaju da je sektaš".
       Milan (27) je hemijski tehničar, oženjen je i ima dete od 14 meseci, a sebe smatra "polupacifistom":
       "Nisam toliki patriota da bih za zemlju dao život i smatram da je poštenije da to kažem."
       Za civilno služenje vojnog roka on je saznao iz letka koji se delio u njegovom gradu.
       "To što sam se opredelio za ovaj vid službe ne znači da neću da pomognem vojsci i državi. Samo hoću da to uradim na neagresivan način, kao humanitarnu pomoć."
       Milanova okolina ne zna da je on u civilnoj službi pošto misli da bi on i njegova porodica zbog toga doživljavali neprijatnosti.
       "Kod nas i dalje živi predstava o Srbinu, pravoslavcu i pijanduri koji obožava oružje", objašnjava Milan."
      
       Kriminalci
       Svi vojnici u Karađorđevu odnos starešina prema "civilnim obveznicama" ocenjuju kao korektan ("kada smo došli rekli su nam da smo ovde došli iz raznih razloga ali da smo sada tu da ostvarimo svoja prava"). Njihov starešina Vojko Lugonja "u celoj vojsci najbolje zna šta je civilna služba" pa ga preporučuju kao konsultanta "ukoliko neko konačno bude hteo da reguliše ovu oblast", a kao izvor svih problema navode nedostatak zakonske regulative "tako da vojska ne zna šta da radi sa nama".
       O lošim uslovima u kojima služe vojni rok (njih osamnaest koriste jedan tuš i VC) kažu da im je dato ono što je moglo da se da, jer u Karađorđevu nema kasarne. Ne misle da je preko radnih odela izvršeno prikriveno uniformisanje "jer odela nisu obavezna i na njima nema oznaka".
       Kao jedinu zamerku Vojsci oni navode regrutne komisije koje neretko "onoga ko traži civilnu službu tretiraju s prezirom, kao kriminalca". Kao ilustraciju takvog ponašanja oni navode regrutnu komisiju u Rumi gde je vojniku rečeno:
       "Kad nećeš u redovnu vojsku ići ćeš dve godine da čistiš govna."
       Ondrej (20) ispričao je da prilikom njegove regrutacije nije bilo problema zato što je regrutna komisija znala da je nazaren:
       "Problem se pojavio u slučaju mog brata koji je napustio crkvu ali je želeo civilnu službu. Komisija mu je rekla da to nije moguće ako nije nazaren, a popustili su tek kada je došao starešina crkve i kazao im da je to što moj brat traži u skladu sa zakonom."
       Po njihovom mišljenju nema osnova da se za civilno služenje vojnog roka podnosi molba. "Zašto treba da molimo za nešto što je naše pravo, dovoljna je izjava. Molbu ne pišu oni koji hoće službu sa oružjem, a oba načina služenja vojnog roka su ravnopravna."
       Regrutnoj komisiji i neznanju pripisuju ono što se dešava sa Samuelom Mrkšićem (vidite antrfile).
       Svi su saglasni da civilna služba u Karađorđevu pre svega znači težak fizički rad i da nisu tačne tvrdnje da oni treba da služe trinaest meseci "pošto ne idu u Bujanovac".
      
       Interes
       "Koliko ja znam u Bujanovac idu vojnici pod ugovorom. Moj drug služi kao vozač u komandi i za to vreme je uspeo da se ugoji 20 kila. Meni to ovde nije pošlo za rukom, objašnjava dvadesetogodišnji Dario.
       Po njihovom mišljenju postojeća zakonska odredba koja propisuje da se civilna služba odvija u vojnim ustanovama je apsurdna.
       "U čemu je interes države da dobije obučenog poljskog radnika? Mene je ovde dovela policija, jer sam smatrao da civilna služba podrazumeva službu u civilnoj ustanovi gde ću biti obučen da u slučaju rata radim nešto korisno. Kada sam saznao da ne postoji zakonska mogućnost za tako nešto pomirio sam se sa svojim položajem, ali razumem Jehovine svedoke", kaže dvadesetogodišnji Ivan.
       Niko od onih koji su zaobiđeni prilikom donošenja odluke o skraćenju vojnog roka nije hteo da komentariše taj postupak, a peticiju su napisali "samo zato da nam neko ne bi kazao da bi sve bilo drugačije da smo to učinili".
       Bližilo se vreme za odlazak na rad u polju.
       Na pitanje da li bi se na regrutaciji ponovo opredelili za civilno služenje vojnog roka, svi su bili jednoglasni: "Da!".
      
       VLADAN STOŠIĆ
      
      

Biblijska načela Jehovini svedoci               U hramu Jehovinih svedoka znaju da njihovi članovi završavaju u zatvoru zbog toga što odbijaju da rade u vojnim ustanovama, ali smatraju da je to nešto sa čim se moraju pomiriti sve dok zakon ne bude promenjen. Prema rečima Damira Porobića, člana odbora ove crkve "biblijska načela o neutralnosti nam ne dozvoljavaju da na bilo koji način pomažemo strane u sukobu a vojska je to po svojoj prirodi".        - Sadašnje zakonsko rešenje po kome se civilna služba obavlja na vojnim ekonomijama nije za nas prihvatljivo. Smatramo da se civilna služba mora odvijati isključivo u civilnim ustanovama. Znamo da starešine u Karađorđevu imaju problema sa našim članovima i da pokušavaju da im objasne da ekonomija ne proizvodi samo za vojsku. Njihovo ponašanje je fer i mi ih ne osuđujemo ali čak i da 99 odsto ekonomije proizvodi za civile nama ipak ne bi bilo moguće da im pomognemo.        U zadnje vreme kazne koje se izriču našim članovima su manje od propisanih. Po zakonu kazna može biti od tri meseca do pet godina, ali se obično izriču kazne od četiri do osam meseci. Problem je u tome što se ceo postupak potom obnavlja. Posle nekoliko meseci naši vernici ponovo dobijaju pozive, šalju ih u Karađorđevo i sve počinje ponovo. Posle dva do tri ponavljanja stvar odlazi u mirovanje.        Pogrešno je shvatanje da Jehovini svedoci beže od rata. Mi pomažemo u svim okolnostima pa i ratnim ali ta pomoć je humanitarna i uperena ka svim zaraćenim stranama.        Svako ima svoj stav o tome šta je civilna služba i o tome bi se moralo voditi računa prilikom donošenja novog zakona.

      
      

Uzdam se u Boga Samuel Mrkšić               Samuel Mrkšić je u martu 2002. godine tražio da bude poslat na civilno služenje vojnog roka u želji da vojni rok provede sa svojim prijateljima iz nazarenske crkve. Regrutna komisija je odbila njegov zahtev sa obrazloženjem da je premlad (tada je imao devetnaest godina i šest meseci) i saopštila mu da će u vojsku biti pozvan u junu. U junu je dobio poziv po kojem je trebalo da se javi u kasarnu u Pirotu.        Mislio sam da je u pitanju neka greška i da će se to raspraviti u Pirotu pa ću biti poslat u Karađorđevo. Stigavši u Pirot tražio sam da razgovaram sa kapetanom i rekao sam mu da mi vera ne dozvoljava da dam zakletvu, primim oružje i pozdravljam zastavu jer je to za mene idolopoklonstvo. Razišli smo se bez rešenja. Posle mi je rečeno da ću služiti 18 meseci što je posle preinačeno u 13 meseci ali da zato što nisam dao zakletvu neću moći da idem kući na odsustvo niti da izlazim u grad. Dosad sam bio kurir, požarni i dežurni, a nedavno sam poslat ne ekonomiju gde se i sada nalazim. Nisam imao nikavih neprijatnosti ili maltretiranja. Nikome se nisam žalio na odluku o tome da ne mogu da izlazim u grad i idem kući na odsustvo. Uzdam se u Boga da će se sve to rešiti.

      
      

Zakon Zahtev za civilno služenje vojnog roka regrut predaje regrutnoj komisiji u toku same regrutacije ili 15 dana po njenom okončanju. U komisiji koja donosi odluku o zahtevu može se nalaziti i predstavnik verske zajednice kojoj pripada regrut. U slučaju odbijanja zahteva regrut može podneti žalbu komandi vojnog okruga koja donosi konačno rešenje na koje nije moguća žalba. Vojnik koji se već nalazi na služenju vojnog roka pod oružjem ili je u rezervnom sastavu ne može preći na civilno služenje vojnog roka što je rešenje koje se primenjuje u većini zemalja.        Ukoliko vojnik koji se nalazi na civilnom služenju vojnog roka promeni mišljenje i poželi da pređe na službu pod oružjem on to može da učini ali mu vreme provedeno u civilnoj službi neće biti uračunato u rok jer se smatra da je devet meseci službe pod oružjem optimalan rok posle kojeg je vojnik osposobljen za rukovnje naoružanjem.        Po zakonu civilno služenje vojnog roka može se odvijati u vojno-dohodovnim ustanovama ali i u vojnim jedinicama. U svom predlogu za izmenu zakona VJ je predložila da se se civilna služba obavlja isključivo u civilnim ustanovama od opšteg interesa.              Vojnici u civilnoj službi po pravima i obavezama izjednačeni su sa onima koji rok služe pod oružjem.