Ne samo Amerikanci, već i ostale "zapadne vlade dugo su brinule kako zbog uranijuma iz Vinče, tako i zbog vinčanskog naučnog tima kome je neko mogao da naredi da počnu da prave nuklearno oružje"

      Za lanjski Vidovdan Slobodan Milošević koji je "devedesetih godina imao ideju o atomskoj bombi" (Asošijeted pres) "spakovan" je za Hag. Uoči ovogodišnje Velike Gospojine oko 6000 uranijumskih šipki iz Vinče odletelo ruskim vojnim avionom za ruski Dimitrovgrad na Volgi, "470 milja istočno od Moskve."
       I Milošević i "atomske bombe" iz Vinče spakovani su i otpremljeni, po gotovo istom scenariju, "u dramatičnoj operaciji visokog vojnog stila". Oba scenarija "pisana" su u Nemanjinoj 11, a u Palati federacije bili su iznenađeni. Dok je kamion sa otpadom prelazio Gazelom preko Save, u kabinetu Vojislava Koštunice nisu znali šta se to u blokiranom Beogradu zbiva. A trajalo je šest sati, "markeri" su bili i na krovovima zgrada, a konvoj je kontrolisalo 1200 specijalaca. Svetske agencije ne mogu da se dogovore; da li su bili vojnici ili policajci. Ili mešano. Važno da je visoki policijski oficir rekao Dušanu Stojanoviću, dopisniku "Asošijeted presa": "Spremni smo za svako iznenađenje, pa i da se pojavi Bin Laden, lično."
      
       Triler
       Scenaristi ovog uranijumskog trilera nisu potpisani, ali "rukopis" glavnog producenta kao da je svima poznat; liči na rukopis srpskog premijera Zorana Đinđića mada su, kako saznajemo, u uranijumskoj tajnoj diplomatiji koja se "vodila od juna prošle godine" učestvovali i Goran Svilanović, savezni ministar spoljnih poslova i Miroljub Labus, potpredsednik savezne vlade. Na njih je, sa američke strane, vršen snažan "atomski" pritisak, možda i veći nego za saradnju sa Hagom, i prilikom njihovih poslednjih poseta SAD gde su putovali sasvim drugim, finansijskim poslovima.
       O deložiranju uranijuma iz Vinče u Rusiju odlučeno je još maja 2000. godine kada su stručnjaci NATO-a u Budimpešti ocenili da vinčansko nuklearno gorivo, od koga se mogu napraviti dve do tri atomske bombe, "nije dovoljno fizički zaštićeno u jugoslovenskom nuklearnom institutu".
       I to je tačno. Svako ko je u Vinču išao (novinarskim) poslom mogao je i golim okom da vidi ono što su ocenili eksperti NATO-a. Tačno je i to da su Amerikanci, s pravom, "indukovani paničnim strahom" da neko može da izvrši teroristički prepad na Vinču i otme nuklearno gorivo.
       Ali, Amerikanci zaziru, i te kako, i od jugoslovenskih nuklearnih fizičara, pa i narednih političkih izbora u Srbiji!?
       Poznato je da su naši nuklearni fizičari, posebno oni stariji školovani u Vinči, oni koji su odrastali uz eksperimentalni nuklearni reaktor, da ti "imaju znanja da naprave atomsku bombu" o kojoj je sanjao još J.B.Tito. S druge strane, ubrzana briga SAD za uklanjanje uranijumskih šipki iz Vinče diktirana je, verovatno, i predostrožnošću da posle izbora predsednika Srbije nuklearnim gorivom u Vinči mogu da raspolažu vojnopolitičke "patriotske" i "nacionalne" političke i vojne strukture sa Vojislavom Koštunicom na čelu ili sa Vojislavom Šešeljem na čelu koji u svojoj zbirci političkih poklona ima i sablju, koju mu je lično poklonio Sadam Husein prilikom Vojvodine posete Iraku. Dakle, treba razumeti "paničan strah" Amerikanaca od Šešelja, koga neki, već, vide u drugom krugu izbora. A Šešelj i u ovoj predizbornoj kampanji, govoreći o svojoj spoljnoj politici, sasvim otvoreno spominje saradnju sa Irakom i drugim zemljama trećeg sveta koje su Amerikanci zadužili, baš kao i - nas.
      
       Tepih bombardovanje
       Amerikanci znaju da Milošević nije napravio atomsku bombu, pored ostalog, i zato što je "bio sprečen sankcijama". Kao što, takođe, znaju da su "mnoge strane vlade i grupe zainteresovane za uranijum iz Vinče, uključujući i Sadama Huseina koji je slao brojne emisare u Beograd za vreme Miloševićeve vladavine" (Asošijeted pres).
       Neki eksperti iz Vinče smatraju da se NATO odlučio za agresiju na Jugoslaviju i zbog potencijalnih "atomskih bombi" uskladištenih u Vinči. Ali, ti isti izvori tvrde da su piloti NATO avijacije koji su bombardovali Beograd imali "poseban, rigorozan trening" da neko od njih ne bi pomešao Institut u Vinči sa pančevačkom rafinerijom. I, srećom, piloti nisu pomešali. Ali, o tome se sigurno ne bi vodilo računa posle ultimatuma Ahtisarija koji je Miloševiću zapretio "tepih bombardovanjem" Beograda koji bi "postao ravan kao (barokni) sto" u Belom dvoru za kojim su se vodili razgovori Ahtisari - Milošević.
       Elem, Milošević je otišao u Hag ali on i odande komanduje ne samo svojom partijom, već, kroji i srpsku političku scenu. Pismom preporučuje svojim socijalistima da im predsednički kandidat bude - Vojislav Šešelj, vlasnik Sadamove sablje.
       I zato su, ne samo Amerikanci, već i ostale "zapadne vlade dugo brinule kako zbog uranijuma iz Vinče, tako i zbog vinčanskog naučnog tima kome je neko mogao da naredi da počnu da prave nuklearno oružje". I ta "briga, da bi naučnici iz Vinče mogli ponovo da budu upotrebljeni za vojni program samo malo je manja posle pada Miloševića".
       Pored insistiranja da se proda nuklearno gorivo iz Vinče i vrati Rusima od kojih je pošteno i kupljeno, Amerikanci su, tokom tajnih pregovora, još više, insistirali da se razmontira postojeći nuklearni reaktor u Vinči.
       Dr Filip Vukajlović, naučni savetnik Nuklearnog instituta u Vinči, tim povodom, kaže: "Šest miliona koje, prema ovom dogovoru, treba da se dobiju od neke nevladine organizacije, daju se isključivo za demontiranje reaktora."
      
       Vinča data u bescenje
       (To podseća na onu sličnu trgovinu koja je, takođe, išla preko ambasadora Montgomerija kada nam je, kao socijalnu pomoć, uvalio genetski mutiranu soju da je prodamo seljacima kao stočnu hranu, a onda da, od tih para, isplatimo penzije.)
       "Sa šest miliona dolara", dodaje dr Vukajlović, "možemo samo da započnemo demontiranje reaktora, a da bi se posao završio treba nam između 20 i 50 miliona dolara! Izgleda da je doneta odluka i o dekomisiji reaktora što će broj problema, koje je sada moguće kontrolisati, znatno povećati a mnogi od tih problema će prevazići sve što je dosada viđeno. Ja sam, lično, veoma zabrinut."
       I dr Ivan Aničin, profesor nuklearne fizike na Fizičkom fakultetu u Beogradu kaže da je "basnoslovno vredan nuklearni materijal iz Vinče", pre svega, "dat u bescenje", i da vredi, bar, desetine miliona dolara više".
       "Ali, šteta je mnogo veća od ekonomske", kaže Aničin. "Pošto više nećemo moći da razvijemo sopstvenu tehnologiju, automatski dolazimo u kolonijalni položaj u odnosu na zapadne razvijene zemlje. To, praktično, znači da ćemo sve što nam u budućnosti bude trebalo od nuklearne tehnologije, od struje do malih aparata ili radioaktivnih materijala, morati da kupujemo od njih. Dakle, zavisićemo apsolutno od dobre volje tih zemalja. A moćićemo da kupimo samo ono što oni žele da nam prodaju i to po paprenim cenama."
       "Osim toga, dodaje Aničin", što nikad nećemo moći da napravimo atomsku bombu bez sopstvene tehnologije, Srbija nikada neće moći da proizvodi ni mnoge druge aparate koji svoju primenu imaju u svim oblastima života; od medicine do industrije. Posebno će biti pogođena naša medicina."
       Milan Petković, pukovnik u penziji, kaže: "U situaciji kada većina zemalja raspolaže, bar nekim vidom nuklearnog naoružanja, pitanje vojne primene nuklearne energije nije ništa manje važno. Čak ni u siromašnim zemljama. Sagorelo nuklearno gorivo (kakvo je ostalo, još uvek, u Vinči, prim. D.J.) koristi se za proizvodnju municije, kao punjenje za razne bombe, protivoklopnu municiju kojom su, recimo, naoružani američki helikopter "apač" i svi helikopteri tipa "geting". Takva tehnologija je, naknadno, više nego korisna, jer ima ogromnu razornu moć."
       Nadežda Ajdačić, nekada šef laboratorije za merenje radioaktivnosti Nuklearnog instituta u Vinči posle već zaboravljene "avgustovske radijacije" iz 1988. godine, oterana je u penziju. Danas, kaže: "Sve više mislim da sam u mojim laboratorijskim istraživanjima bila na tragu da obelodanim proizvodnju municije sa uranijumskim punjenjem i da sam zbog toga i penzionisana, a da su nas 1999. godine, između ostalog, zbog toga Amerikanci i bombardovali da im se ne mešamo na tržištu vojne municije."
       Dakle, odlaskom "atomskih bombi" iz Vinče i ekološko stanje nadomak Beograda samo se komplikuje i - dramatizuje.
       U bazenima Nuklearnog instituta ostaje oko DVE TONE radioaktivnog otpada, uglavnom iz nuklearne elektrane Krško (!?) i to u zarđalim buradima koja odavno - cure. I, dobro je što cure, inače bi - eksplodirala. Tako da bismo imali, zaista, Černobilj ili Hirošimu, zavisno od toga kome je šta draže. Amerikance, Teda Tarnera, šefa kontroverzne nevladine organizacije koja će, navodno, da plati vinčanske šipke, to naravno ne brine. Jer, tu trulu burad međunarodni teroristi neće da kradu, a pošto se vinčanski reaktor demontira, ni zli Srbi neće od hrvatskog radioaktivnog otpada moći da prave uranijumsku municiju kakvu su Amerikanci upotrebljavali u agresiji na SRJ 1999. godine.
      
       Braća Rusi
       Kako su počeli tajni atomski pregovori sa Amerikancima? I da li bi nas, u tim pregovorima, "slomili" da nas, opet, po ko zna koji put, nisu izdali "naša braća" - Rusi?
       Amerikanci su počeli da nam "uvrću ruku" u svakoj prilici još od pomenute procene NATO-a, maja 2000. godine u Budimpešti. Pritisak na naše zvaničnike pojačan je od juna prošle godine, posebno na Svilanovića i Labusa. Ali, SAD, ipak, potpisuju ugovor o seobi vinčanskog uranijuma sa - Vladom Srbije; što zbog izvesnih ingerencija Vlade Srbije nad Vinčom, što zbog veće kooperativnosti republičke političke instance.
       Početkom 2001. godine, Vilijam Montgomeri, američki ambasador u Beogradu bio je u polutajnoj poseti Vinči i tom prilikom insistirao je da vidi nuklearni reaktor i gorivo. Ništa ga drugo nije zanimalo!
       Posle Vilijama Montgomerija, početkom aprila ove godine u Vinču dolazi Zoran Đinđić, srpski premijer u pratnji Dragana Domazeta, republičkog ministra za nauku, tehnologiju i razvoj.
       Ministar Domazet će, od tog trenutka, postati glavni "šef parade" i glavni spiker pred javnošću. (Anđelka Mihajlov, republička ministarka za ekologiju, u "noći transporta" kada je pola Beograda bilo blokirano i kada je 1200 policijaca pratilo konvoj na surčinski aerodrom, nije znala šta joj se zbiva u resoru!? A nije joj palo na pamet da zbog ponižavajućeg položaja, u koji je dovedena pred novinarima, časno podnese - ostavku.)
       U Vinči je, ovog jula, zavladala panika. Na sednici Upravnog odbora Krunoslav Subotić, direktor Instituta, samo je objavio odluku Vlade Srbije o sudbini uranijuma, bez želje da je komentariše. Izdata je naredba o pakovanju uranijumskih šipki u specijalne kontejnere za transport. Svakom radniku koji radi na utovaru obećano je dodatnih 1200 dinara dnevnice samo da bi se posao što pre završio mada niko od zaposlenih nije znao tačan datum isporuke. Znalo se samo da, najkasnije do 10. avgusta, nuklearno gorivo iz Vinče mora da napusti zemlju.
       Vinčanski naučnici, dr Filip Vukajlović i dr Dragomir Davidović, u očajanju, obraćaju se pismom od 22. jula na adrese predsednika SRJ, Generalštaba VJ, SANU. Niko im, međutim, nije odgovorio.
       Da li bi nam Amerikanci oteli uranijumske šipke da na to Rusi nisu pristali? Verovatno ne bi. Bar ne ovog avgusta.
       Jer, Rusi su, već, udarili ćifte Amerikancima, 1994. godine kada su odbili da prime uranijum iz Kazahstana. iako je bio poreklom iz - SSSR. U svetu, inače, ima oko 350 istraživačkih reaktora poput vinčanskog i oni su smešteni u 58 zemalja koje koriste visoko obogaćeni uranijum u naučnoistraživačke svrhe. A Institut u Vinči je "na vrhu liste najneobezbeđenijih reaktora" te tako i "najprimamljivija meta za teroriste". (Asošijeted pres).
       Da li je baš tako i da li su Rusi zbog toga pristali da preuzmu vinčanske šipke, valjda ćemo i to, uskoro, saznati.
      
       Zelena Vinča
       Jer, među nuklearcima se već uveliko govori da šipke iz Vinče neće završiti u Rusiji, te da je Dimitrovgrad na Volgi tek, "usputna stanica".
       Nama je tako ostao samo projekt "Zelena Vinča" po kome Nuklearni institut, maltene, treba da postane ekološka oaza. .
       Nada Ajdačić, međutim, kaže:"Od Vinče će i dalje ostati samo nuklearni krš, razvaljena, primitivna nuklearna deponija. A cirkus sa transportom uranijumskih šipki za Rusiju samo je paravan za nove prljave ekološke poslove koji će biti legalizovani novim zakonom o zaštiti životne sredine koji se ubrzano priprema. Tim zakonom predviđene su izgradnje modernih deponija u kojima će se skladištiti evropski nuklearni otpad ali i sve vrste hemijskih, toksičnih materija. A zakon predviđa da se tim poslom mogu baviti i - privatna lica (!?) što kod nas, u prevodu, znači mafija."
       Dok ovaj tekst odlazi u štampu, pariski "Figaro" objavljuje kartu Evrope na kojoj je, prema rezultatima istraživanja evropskih stručnjaka, centralna tačka ucrtana negde na pola puta između Novog Sada i Beograda, kao mesto gde se u Evropi, prvi put, pojavljuje zastrašujući insekt - parazit koji je na američkom kontinentu potpuno uništio kukuruz kao prirodnu kulturu. Ovaj parazit je pravi "trojanski konj" koji je usred bitke koju Evropa vodi za očuvanje uzgoja tradicionalnih žitarica na svom tlu, na obodu žitnice Evrope, između Beograda i Novog Sada, ubačen američkim vojnim avionima!!? Insekt-parazit, zvani dijabrotik, već je stigao do Budimpešte, Beča, juga Švajcarske i Milana u Italiji, izazvavši u svom pohodu pravu paniku među naučnicima.
       Tako se, eto, revanširaju Amerikanci; i kad ste kooperativni i kad niste. I Srbima i Evropi.
       I o tome bi Vojislav Koštunica, predsednik SRJ na Ekološkom samitu u Johanesburgu na koji upravo putuje morao da obavesti lidere ove planete. To je njegovo neprikosnoveno pravo i obaveza.
       Tim pre, što i Johanesburg ima nuklearne reaktore i u saradnji sa Izraelom već nekoliko godina radi na proizvodnji - atomske bombe. Naravno da to Amerikanci znaju i, prećutno, odobravaju.
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ
      
      

Vek odbrane planete Vojislav Koštunica, predsednik SRJ, uoči puta na Svetski ekološki samit               Moja očekivanja od samita u Johanesburgu postoje paralelno u dve ravni. U prvoj, rekao bih opštoj ravni, očekujem da se, ako to ikako bude moguće, postigne globalni konsenzus o nužnosti rešavanja svih pomenutih pitanja koja su zaista od najpreče važnosti za čovečanstvo. Mislim da su i katastrofalne poplave koje su ove godine pogodile Evropu i Aziju i smeđi oblaci puni otrova nad Azijom i Sredozemljem više nego jasna opomena da 21. vek mora biti vek odbrane planete. Stručnjaci upozoravaju da je sve to, dobrim delom izazvano čovekovom delatnošću i to je pravi izazov sa kojim se čovečanstvo mora uhvatiti u koštac. Dakle, na opštem planu, očekujem saglasnost o gorućim pitanjima sa kojima smo svi suočeni.        Drugi niz mojih očekivanja odnosi se na specifične probleme koje ima Jugoslavija, kao zemlja u kojoj su privredni kapaciteti narušeni pogrešnom ekonomskom politikom, gde nije, kao ni u drugim nekadašnjim socijalističkim zemljama, uopšte uzimana u obzir ekološka komponenta razvoja, ali i zemlja koja je ozbiljno stradala pod sankcijama i u vazdušnim napadima 1999. godine. U tom smislu očekujem, ili se bar nadam, da će neka od tih pitanja, kao što su ona koja se odnose na zagađenje životne sredine osiromašenim uranijumom ili zagađenje do koga je došlo posle bombardovanja objekata bazne hemije, biti dotaknuta i na samitu u Johanesburgu. UNEP je, uostalom, primio k znanju naš izveštaj o zagađenju municijom sa osiromašenim uranijumom. Tu saradnja postoji, što je dobro, a jasno je da bi, kao i svaka druga saradnja, mogla biti još uspešnija i bolja.        Dodatno očekivanje odnosi se na to da privolimo razvijene zemlje ne samo da nam daju kredite za razvoj novih proizvodnih kapaciteta u skladu sa savremenim ekološkim standardima, nego i za poboljšanje postojećih objekata i otklanjanje opasnih posledica događaja iz minulih nekoliko godina.