Interes kompanija i pojedinaca da finansiraju predsedničke kampanje, i partije uopšte, retko je altruističke prirode, a brojni skandali u zemljama razvijene demokratije jasno pokazuju da kompanije očekuju da im se partija, ili predsednički kandidat, kad dođu na vlast, revanširaju

      Ako se u SAD do 2004. godine ukine sistem javnog finansiranja predsedničkih kandidata, koje podrazumeva limitiranje iznosa s kojim oni mogu da vode izbornu trku, kandidati će biti u potpunosti na prodaju, izjavio je u avgustu jedan američki analitičar, član komiteta za nadzor nad finansiranjem političkih kampanja, Rojtersu. Kao i mnogi drugi analitičari, i on je izrazio zabrinutost zbog naglog rasta prihoda od "mekih fondova" koje predsednički kandidati, kroz različite vrste donatorskih akcija - pre svega od bogatih biznismena - prikupljaju za svoju kampanju. U američkom slučaju pokazuje se da su predsednici partija mnogo uspešniji u prikupljanju partijskih fondova, od same partijske mašinerije, i da su spremni da tu svoju poziciju maksimalno iskoriste.
       U srpskoj predizbornoj kampanji, u kojoj je vlada upravo ove nedelje odobrila kandidatima 11 milijardi dinara iz budžeta, takođe je, doduše u simboličnim razmerama postavljeno isto pitanje, pre svega zbog do sada neviđenog načina prikupljanja sredstava kojem je pribegao predsednički kandidat Miroljub Labus. Labusova kampanja finansira se iz dobrovoljnih priloga građana, koji pri tom, mogu biti i direktori ili vlasnici preduzeća. Takav način finansiranja kampanje nije predviđen, a samim tim ni zabranjen bilo kojim zakonom koji reguliše ovu oblast.
      
       Dijaspora plaća
       "Finansiranje nečije kampanje je jedno, a dati finansijski doprinos nečijoj kampanji je nešto drugo. U demokratskim uslovima političke partije se finansiraju od individualnih doprinosa. Moje razumevanje je da je to sada legalno u Srbiji. Najverovatnije ću dati svoj prilog kao i hiljade drugih građana", izjavio je Srba Ilić, imućni srpski biznismen koji živi u SAD, NIN-u. Ilić kaže da će i njegov stariji brat, Petar Ilić, koji živi u Beogradu dati prilog za predsedničku kampanju. "Petar je dugo godina imao svoj uspešni biznis u Srbiji, onda je bio u SAD dve godine, i od februara ove godine živi ponovo u Beogradu. S obzirom na to da su njegove finansijske mogućnosti, kao i moje, veće od prosečnog građanina Srbije, to će naši prilozi biti veći od proseka, ali u svakom slučaju u granicama zakonskih limita", kaže Ilić.
       Iako živi u SAD, Ilić kaže da je zainteresovan za političke tokove u Srbiji i da bi voleo da se u Srbiji nastavi sa procesima koji vode u pravcu demokratizacije i tržišne privrede. "Iako sam državljanin SAD od 1982. godine, ja sam još uvek legalni državljanin Jugoslavije (Srbije). Imam nameru da dođem u Beograd i glasam na sledećim predsedničkim izborima", kaže Ilić, koji veruje da će to učiniti i mnogi drugi članovi srpske dijaspore.
       U američkom slučaju, u prikupljanju fondova do sada je bio najuspešniji aktuelni američki predsednik Buš koji je samo u toku jednog dana ostavio u prašini rekord svog prethodnika Bila Klintona skupivši 33 miliona dolara, prilikom jedne donatorske večere, prema 26,5 miliona dolara, što je bio Klintonov rekord. Buš je bio uspešan ne samo u prikupljanju novca za svoju izbornu kampanju već i za svoju partiju. Od ulaska u Belu kuću u novembru 2001. do sredine avgusta, Buš je za 19 meseci prikupio 100 miliona dolara, više nego ijedan predsednik pre njega.
       On se u avgustu sastao sa 214 članova svog kluba "Pionira" od kojih je svaki, kako se veruje, za Buša skupio najmanje po 100 000 dolara. Taj skup je organizovan da bi se Buš zahvalio svojim 'pionirima", izjavio je Bušov portparol, koji nije isključio mogućnost da će tom prilikom biti sakupljeni i novi fondovi, iako to od učesnika skupa nije traženo.
      
       Bušovi "pioniri"
       Među članovima Bušovog kluba je i Kenet Lej, nekadašnji direktor američke kompanije "Enron" čiji je kolaps bio jedan od najvećih skandala za Bušovu administraciju, duboko umešanu u ovaj slučaj. Ključni ljudi "Enrona" bili su konsultovani prilikom izrade nacionalne strategije u energetici, koja je išla naruku ovoj kompaniji, a takođe su imali značajnog uticaja i na donošenje različitih propisa koji su omogućavali "Enronu" i kompanijama poput nje, da posluju bez velikog uvida kontrolnih institucija u njihovo poslovanje.
       Interes kompanija da finansiraju predsedničke kampanje, i partije uopšte, retko je altruističke prirode, a brojni skandali u zemljama razvijene demokratije, jasno pokazuju da uprkos restrikcijama i poboljšanju javne kontrole, kompanije očekuju da im se partija, ili predsednički kandidat, kad dođu na vlast, revanširaju tako što će im davati određene povlastice u poslovanju.
       U Francuskoj su početkom osamdesetih prvo limitirani iznosi koje kandidati mogu da dobijaju od preduzeća, a zatim je u narednim izmenama zakona u potpunosti zabranjeno da preduzeća finansiraju partije. Predsednički kandidati finansiraju se iz budžeta i dobijaju novac u skladu sa nekoliko kriterijuma od kojih je jedan od ključnih, broj glasova koje je njihova partija osvojila na prethodnim izborima. Takođe, mogu da dobijaju individualne priloge građana, od kojih su neki i vlasnici ili direktori velikih preduzeća. Uprkos rigoroznim pravilima, po štampi se i danas vuku skandali u vezi sa kršenjem ovih pravila. Najviše korišćen način skrivenog finansiranja kampanja, pre svega gradonačelnika gradova, bili su ugovori sklopljeni po osnovu javnih radova, sa naduvanim računima, tako da je određeni procenat išao partijama. U skandale te vrste, koji uglavnom, po mišljenju zvaničnika Francuske datiraju iz vremena kada su pravila finansiranja menjana, bile su umešane sve političke partije bez izuzetka, i leve i desničarske orijentacije. Tome treba dodati, da je u skandale bio umešan veliki broj vodećih francuskih konglomerata i da su procenti koje su te kompanije uplaćivale partijama, pri svakom sklopljenom poslu, bile javna tajna.
       Miodrag Nikolić, vlasnik firme "Feman" iz Jagodine i jedan od osnivača Demokratske stranke, kaže za NIN da je interes njegove firme da finansira stranku, bio i ostao promena političkog i ekonomskog sistema, što se pre dve godine i dogodilo. "Želimo da budemo konsultovani o zakonskim predlozima koji se donose, a iz oblasti su ekonomije, jer to ima direktnog uticaja na poslovnu klimu u kojoj radimo", kaže Nikolić. On smatra da je u skladu sa zapadnoevropskim tradicijama, da članovi partije, koji su vlasnici preduzeća, utiču na stvaranje ravnoteže između interesa potrošača (i samim tim građana) o kojima vodi računa vlada, i interesa kapitala.
      
       Potrošači i kapitalisti
       Prema sada važećem zakonu o finansiranju partija, sva preduzeća, uključujući i ona koja imaju do 20 odsto državnog kapitala, mogu da finansiraju predizborne kampanje partija, kaže Miloš Todorović iz CESID-a. Srpsko Ministarstvo finansija pripremilo je Predlog novog zakona o finansiranju partija, ali Todorović kaže da njegova organizacija još nije videla taj predlog. Prema predlogu samog CESID-a, javnim preduzećima, odnosno onim preduzećima koja imaju i samo jedan odsto državnog kapitala, bilo bi zabranjeno da finansiraju predizbornu kampanju. Ostala preduzeća mogla bi po tom predlogu da finansiraju predsedničku kampanju sa do dva odsto vrednosti od ukupnog novca koji stranka dobije iz budžeta za predizbornu kampanju. "U tom slučaju partiji bi trebalo bar 50 preduzeća za finansiranje kampanje, čime se minimizira mogući kasniji pritisak preduzeća da od tih partija traže određene kontrausluge", kaže Todorović.
       U slučaju da se kampanja finansira iz donacija građana, pojedinačni prilog građana po predlogu CESID-a ne bi smeo biti veći od 0,5 odsto od ukupne budžetske sume koju dobija partija, a koja zavisi od broja kandidata koje partija kandiduje za izbore. Predloženim zakonom kontrolišu se i primaoci i davaoci donacija. Treba reći da CESID nema razrađen predlog zakona o finansiranju predsedničkih kampanja, te se svi prethodni limiti odnose na finansiranje kampanja za parlamentarne izbore.
       U Grčkoj, partije svake godine dobijaju novac iz budžeta, a tokom predizbornih kampanja za predsedničke ili parlamentarne izbore, dužne su da tokom kampanje objave imena donatora i iznose koje su na takav način prikupile, što, smatra se, omogućava javnom mnjenju da lakše prati da li je određena partija kasnije učinila uslugu nekom od donatora - vlasnika preduzeća, u davanju određenih državnih poslova. Kandidati uvek imaju limitiran iznos koji mogu da prikupe od donacija, a postoji i komitet koji kontroliše da li prikupljene donacije prelaze zakonski limit. U slučajevima kad se taj limit pređe, partija ili kandidat dužni su, teorijski, da vrate taj novac. U suštini, teško je kontrolisati prihode partija i predsedničkih kandidata, jer oni, neretko, ne idu preko donacija, već drugim, daleko skrivenijim putevima.
       Nikolić kaže da je svakom privatnom preduzeću kakvo je njegovo, mnogo lakše da da koliko god novca želi svojoj partiji, nego što je to slučaj kod društvenih preduzeća koja moraju da traže saglasnost upravnog odbora. "Pitanje je mog izbora, da li želim da dajem novac crkvi, sportskom klubu ili partiji. Što se mog posla tiče, bio sam uspešan i u vreme Miloševića, a ni sada mi DS ne treba da bih bio uspešan", kaže on.
       U specifičnom sistemu i dalje preovlađujuće društvene i državne svojine u Srbiji, preduzeća su imala vrlo jasne motive da finansiraju političke partije - pre svega onu koja je pre oktobra 2000. godine bila na vlasti, ali u manjim iznosima i nekadašnje opozicione partije. Iako je sa uvođenjem višepartijskog sistema početkom devedesetih ukinut direktan uticaj partije na imenovanje direktora preduzeća, on je defakto postojao, a postoji i otkad je Demokratska opozicija (DOS) na vlasti. Direktan dokaz za to dao je sam DOS koji je od oktobra 2000. do danas promenio mnoge direktore društvenih preduzeća, za koje je, kako se ispostavilo, partijska pripadnost bila važnija od stručnih kvalifikacija.
      
       Privatizacija
       Sadašnji proces privatizacije, takođe, otvara osetljiva pitanja povezanosti glavnih finansijera partija i njihovog učešća u kupovini srpskih preduzeća, bez obzira na javno postavljeni princip javnih tendera. Na primer, Zoran Drakulić, vlasnik firme East Point registrovane na Kipru, koji se smatra jednim od glavnih finansijera partije predsednika Jugoslavije, i predsedničkog kandidata za izbore u Srbiji Vojislava Koštunice, nedavno je bio jedan od dva glavna kandidata za kupovinu "Sevala", valjaonice aluminijuma u Sevojnu. Drakulić koji je inače bio i glavni kreditor susedne Valjaonice bakra i član Upravnog odbora te firme u vreme kada su u njemu sedeli bivši socijalistički ministar finansija Božidar Milačić, i bivši direktor Beogradske banke Borka Vučić, smatra se, ima interese i u poslovima sa naftom, kao i neki drugi Koštuničini finansijeri.
       Isto važi i za veliki broj bogatih privatnih firmi, koje se vezuju za predsednika srpske vlade Zorana Đinđića i njegovu Demokratsku stranku, a koje su, takođe, postale vlasnici nekih do sada društvenih firmi. Neke od firmi bliskih DS-u imaju vodeće učešće u poslovima sa strujom, ili su sklopili unosne građevinske ugovore na javnim tenderima.
       Todorović kaže da je nemoguće uspostaviti takvu kontrolu koja bi, kroz zakon o finansiranju partija ili predsedničkih kandidata, istovremeno kontrolisala i zakonitost privatizacija u kojima učestvuju finansijeri partija. Srpskim zakonom o privatizaciji propisano je da sve privatizacije u poslednjoj instanci kontroliše poseban skupštinski odbor u kome su predstavnici svih partija zastupljenih u parlamentu. I u postupku javnih tendera i javnih nabavki postoje posebni propisi kojima se kontroliše regularnost takvih postupaka.
       S obzirom da predsednički kandidat Miroljub Labus nastupa samostalno, a da ga partije među kojima je i DS i nekoliko drugih partija DOS-a podržavaju, veza između finansijera tih partija i samog Labusa neće biti poznata sve dok, posle završetka kampanje, ne bude objavljeno koliko je i od koga Labus prikupio novca.
      
       TANJA JAKOBI