Dok se čeka odluka Solane i Evropske unije, svi naši akteri ove već otužne političke priče ponašaju se u skladu sa onom čuvenom šezdesetosmaškom parolom: "Budimo realni, tražimo nemoguće"

      Kada je napravljena država Srbija i Crna Gora američki državni sekretar Kolin Pauel rekao je, ne bez ironije, jednom našem visokorangiranom političaru: "Napravili ste vrlo, vrlo originalnu državu." Naravno, na tome nismo stali. Bar nama originalnosti nikada nije falilo. Toliko je primera, kada je samo o povelji reč (DOS-a, DSS-a, predlog koji je najvećim delom usaglašen u Ustavnoj komisiji, Venecijanski predlog i predlog koalicije Zajedno za Jugoslaviju), naše originalnosti. Međutim, Amerika je sada daleko. Ima preča posla.
       Sukobi u vezi s poveljom koje su usvojile srpska i crnogorska vlada, može se slobodno reći, uopšte nisu originalni, jer ne predstavljaju ništa drugo do borbu za vlast u republikama. Da politička moć više ne stanuje u Palati federacije belodano je pokazala i kandidatura Vojislava Koštunice za predsednika Srbije. Jednostavno i direktno rečeno otvoren je pomoćni front u kome učestvuju svi akteri crnogorsko-srpske političke scene. Ne zbog, bar za sada ne, zajedničke države, već u cilju priprema za glavnu bitku - izbore. Predsedničke u Srbiji i parlamentarne u Crnoj Gori.
      
       Konfrontacija a ne kohabitacija
       Cilj ove bitke nije samo demonstriranje moći kako u Srbiji tako i u Crnoj Gori već, pre svega, destabilizovanje protivnika.Činjenice stoje ovako: Povelju zastupaju vlade Crne Gore i Srbije, odnosno vladajuća koalicija DOS i crnogorska DPS. Ergo, Zoran Đinđić i Milo Đukanović. Treba napomenuti, takođe, da od pet potpisnika sporazuma od 14. marta ovu povelju podržava četiri: Miroljub Labus, Milo Đukanović, Zoran Đinđić i Filip Vujanović. Protiv te opcije su Vojislav Koštunica (jedini potpisnik od 14. marta koji ne podržava predlog dve vlade) i DSS kao i crnogorska koalicija za Jugoslaviju.
       Takođe, bode oči da je, s jedne strane, Đinđić primorao Koštunicu da menja posao, a s druge (crnogorske), Koštuničina kandidatura se u Crnoj Gori tretira kao pomeranje težišta od borbe za zajedničku državu, odnosno prolongiranje te borbe dok se prvo ne osvoji vlast u Srbiji. Treće, Koštuničina kandidatura za predsednika Srbije je potvrdila da federalne institucije definitivno nemaju politički uticaj. Doduše, to je i ranije bilo vidljivo, jer savezni predsednik i savezna vlada su imali male, gotovo nikakve ingerencije u republikama. Kakav uticaj, na primer, ima savezni premijer u Crnoj Gori?
       Vojislav Koštunica, potpuno svestan ovih činjenica, namerava da postane predsednik Srbije. Bio je rezolutan: ne kohabitacija već konfrontacija. Naravno, sa Đukanovićem o zajedničkoj državi, a sa Đinđićem i o vlasti u Srbiji.
       Na konferenciji za štampu, kada je obelodanio svoju kandidaturu za predsednika Srbije, rekao je da će u predsedničku kampanju krenuti kada "završi važne obaveze kao predsednik Jugoslavije"(?!). Dodavši: "Tada ću uzeti godišnji odmor i krenuti u kampanju." Cinici već govore da će ako pobedi na izborima za predsednika Srbije uzeti godinu dana neplaćeno, da bi bio i predsednik Srbije. Aktuelni predsednik Srbije i Crne Gore zapitao se: "U kojoj će meri ovakvo ponašanje uticati na prijem naše zemlje u Savet Evrope i izradu studije izvodljivosti u sklopu pregovora o Sporazumu o stabilizaciji i asocijaciji sa EU." Međutim, teško je oteti se utisku da Koštunica nije zapitan i nad činjenicom koliko njegova kandidatura utiče na obaranje akcija savezne države a samim tim i na njen prijem u Savet Evrope. U DSS-u su svesni da kada odašilju optužbe na račun DOS-a da je izmenio volju građana tako što je izbacio iz srpskog parlamenta i DOS-a Demokratsku stranku Srbije, da se može postaviti i pitanje da li DSS menja volju građana Srbije kada insistira da Koštunica bude kandidat za predsednika Srbije. Valjda su ga građani izbrali i za predsednika Jugoslavije.
       Kod Koštunice je, izgleda, prevagnula odluka "koje mesto dopušta veći uticaj na ono što Srbiju i Crnu Goru čeka sledećih godinu dana" (Aleksandar Tijanić). Znači, saznanje i politički pragmatizam da se zajednička država mora praviti odozdo, od republika.
      
       Iskusni Mićunović
       Ova jednačina dobila je iznenada, pored Havijera Solane, još jednu nepoznatu (da li?) - koaliciju DAN. U ovoj koaliciji su ljuti na Đinđića. I Čović, i Mihajlović i Mićunović. Svako ima neke svoje razloge. DAN je prepustio odluku Mićunoviću da odluči sam da li će se kandidovati za predsednika Srbije. Jasno je kao dan, da od tog posla ima nešto - to ne bi zapalo Mićunovića ("Volim tog čoveka zato što je večiti gubitnik", Bogdan Tirnanić). I Mihajlović i Čović znaju vrlo dobro da se političaru jedino ne oprašta gubitak vlasti. Baveći se politikom njih dvojica skoro da su više proveli na vlasti nego u opoziciji. Talenat "filinga za tajming" i umešnost u pregovaranju krasi obojicu lidera DAN-a. Zato uopšte ne iznenađuju informacije koje je saopštio Čović, pored vaskolike kritike povelje i koketiranja podrškom Koštunici: da se odavno nije video sa Koštunicom i da će biti lojalan vladi dok je potpredsednik.
       Takođe, Mićunović je isuviše iskusan i isuviše je pročitao debelih knjiga da bi mogao da pomisli da bi na predstojećim izborima mogao nešto da učini. Da pobedi, recimo. On će profitirati samo ako odustane. Neće izgubiti ništa, a može dobiti nešto. Kao i DAN uostalom. U zavisnosti sa kime DAN bude procenio da treba da pravi dil. Sa Koštunicom ili sa Đinđićem. Iako je Dragan Maršićanin, šef izbornog štaba Vojislava Koštunice, rekao da bi dobro došla podrška koalicije DAN kandidatu DSS-a, malo je verovatno da će se tako nešto dogoditi. Iz prostog razloga što sva trojica lidera DAN-a dobro znaju ko, za sada, kosi a ko vodu nosi.
       Dragiša Pešić, savezni premijer u "Glasu Crnogoraca" ocenjuje da je usaglašeni tekst povelje u suprotnosti sa preporukama Venecijanske komisije i da bi, ukoliko bi se ova ustavna povelja usvojila, ona bila "najslabiji ustavni dokument u Evropi". Takođe, Pešić je naglasio da bi državna zajednica utemeljena na tako skrojenoj povelji bila primer unutrašnje nestabilnosti, nesređenosti i neefikasnosti. Po njegovom mišljenju, mnogim odredbama usaglašenog teksta "državna zajednica se razvodnjava i negira radi stvaranja pretpostavki za novo rešenje".
       Sličnog je mišljenja i jedan od najuticajnijih ljudi DSS-a Dejan Mihajlov koji smatra da pri donošenju ustavne povelje mora da se poštuje Beogradski sporazum. "Beogradski sporazum", kaže Mihajlov, "su usvojili parlamenti i oni ne mogu da budu ti koji će ga kršiti. Taj pravni akt je dovoljan za uređenje nove države". Mihajlov eksplicite ističe da "poluga Đinđić - Đukanović radi na razbijanju države i savezu nezavisnih država, a ne na izgradnji državne zajednice Srbije i Crne Gore kao što je predviđeno Beogradskim sporazumom. Ustavna povelja bi trebalo da bude plod rada Ustavne komisije, a ne separatističkih vlada Srbije i Crne Gore koje nemaju legitimitet u parlamentima."
       Međutim, Goran Svilanović, čiji opis radnog mesta podrazumeva da zna šta svet i Evropa hoće od nas, smatra da će odugovlačenje sa usaglašavanjem teksta ustavne povelje odložiti prijem SRJ u Savet Evrope kao i pregovore sa Evropskom unijom o potpisivanju sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU. Takođe, Svilanović je kazao da je njegov "optimizam porastao otkako su dve republičke vlade napravile pomak i uspele da se dogovore o većini pitanja".
       Svi naši akteri ove već otužne političke priče ponašaju se u skladu sa onom čuvenom šezdesetosmaškom parolom: "Budimo realni, tražimo nemoguće."
       Međutim, povelja dvaju vlada je na čitanju kod Solane ("veoma pažljivo ga analizira" - Kristina Galjak), koji će krajem nedelje u Danskoj dobiti sugestije od ministara inostranih poslova EU.Čeka se, dakle, odluka krčmara.
       A, i drugačije ovce brste kada ih vuk gleda, kaže narodna mudrost.
      
       LUKA MIČETA