Kada je Slobodan Milošević u pitanju to je sasvim razumljiv i očekivan redosled poteza. Na njegovom kraju se nalazi smrt Socijalističke partije Srbije

      I eto njima, Socijalističkoj partiji Srbije, njihovim glasačima - bivšim, sadašnjim i budućim - novog pisma iz Haga. Slobodan Milošević poručuje da mu više ne odgovara ni Mirko Marjanović, sada misli da je njegova jedina i prava produžena ruka Bogoljub Bjelica, jedan od onih koji su ga naoružani branili marta 2001. godine. Izdajnici su po Miloševiću grupe oko Minića, Anđelkovića, Dačića, Ivkovića...Što bi rekla deca, "a u pismu piše, ne volim te više". Pisma te sadržine više niko i ne broji, svejedno je koliko ih je, ista im je poruka: "Posle mene, propast."
       To je ona poruka koju je Slobodan Milošević od početka svog političkog uzleta neprekidno saopštavao na sve četiri strane sveta. Tvrdio je kosovskim Srbima da niko ne sme da ih bije, a onda ih je predao na upravu "čizmi koja nikada neće stupiti na naše tlo". Poručivao bosanskim Srbima da im bez njega nema nezavisne države, a onda njihovu zemlju delkao uz viski i zvuke klavira. Ubeđivao Srbe iz Krajine da im je on jedini spas, a oni ostali i bez bližnjih i bez kuća i bez - nade. Govorio građanima Srbije da će imati 10 000 dolara, oni postali najsiromašniji Evropljani, a On i njegovi nekako prištedeli pa lupali automobile, pa napravili televiziju, pa diskoteku... Ovom nabrajanju, koje se može onoliko otegnuti, jedini je cilj da kaže kako propast nikada nije bila posle Njega, nego uvek za Njegove vladavine.
       Te činjenice socijalisti su postali svesni ne 24. septembra 2000. godine kada je izbrojano da je Milošević gubitnik, nego tek 6. oktobra kada je njihov predsednik mrzovoljno, kako samo on ume, saopštio televizijskoj kameri da mu je rečeno da je Savezni ustavni sud odlučio da će neko drugi biti predsednik Jugoslavije. Tek tada su socijalisti pomislili da propast može da nastupi i sa Njim, a ne posle Njega.
       Izgledalo je na trenutak, da je i On postao svestan te činjenice, kada je na nekoliko sati pred početak Petog kongresa socijalista rekao jednom od visokih funkcionera da neće više da bude predsednik SPS-a. Bila je to lažna nada, da će Predsednik postati samo deda koji brine o svom unuku.
       Za ovu priču uopšte nije važno kako se On predomislio, sam ili po nagovoru bilo koga; bitno je samo da je ponovo uverio sebe da će bez Njega biti propast sveta.
       Doduše, Milošević je imao razloga za gordost: njegova popularnost jeste uvek nadmašivala simpatije koje je u biračkom telu Srbije izazivala Socijalistička partija. On je partiji bio i otac i majka, On je odlučivao umesto nje, nije bilo tog majčinog sina koji bi mu na bilo kom sastanku nešto protivrečio. Gord, kakav jeste i koliko jeste, Milošević je pomislio "Partija, to sam ja" i pristao je da zarad političke promocije svoje supruge "ubije" svoju partiju i podrži ženinu, novoosnovanu Jugoslovensku udruženu levicu (JUL). Rezultat poznat, SPS je izgubio pitaj boga koliko glasača više nego što ih je JUL ikada stekao. Onda je dopustio da njegov čovek Zoran Lilić izgubi predsedničke izbore, pa je stupio u koaliciju sa Vojislavom Šešeljem koji je onoliko blatio Milana Milutinovića, em predsednika Srbije em Miloševićevog kućnog prijatelja...
       Partija je ćutala na sve ove niske udarce sopstvenog osnivača i predsednika. Uzvratila je tek kada je on prvi put postao gubitnik na izborima. Prvi se Branislav Ivković setio, kada je Milošević već bio u beogradskom Centralnom zatvoru, da bi i za Miloševića i za SPS bilo bolje da On bude samo počasni predsednik. Milošević je odmah zatražio da Ivković bude ražalovan. I... prvi put partija je odbila poslušnost Vođi.
       Utakmica između haškog zatočenika i njegove partije se nastavljala u sve više epizoda istovetnog sadržaja: On piše, savetuje, naređuje - partija najčešće ne sluša.
       Vrhunac krize odnosa On - njegova partija zbiva se na početku kampanje za izbor predsednika Srbije. Partija je kao kandidata predložila Miloševića. Možda je neko u partiji mislio da će On na izborima još jednom da pukne i da će to onda biti dovoljan razlog za Njegovo premeštanje na mesto počasnog, doživotnog predsednika. Ali, kandidatura Miloševića bila je očekivana i željena odluka, sledi iz izjave koju je NIN-u ( br. 2694, 15. avgust) dala Mira Marković.
       Razlika u željama pokazala se onoga trenutka kada je partija upitala Republičku izbornu komisiju da li Milošević može da bude kandidat. Zašto su to pitali, čudila se Mira Marković. A zašto ne bi pitali, čudili su se u partiji, zar je trebalo da čekamo poslednji dan da to saznamo i da ostanemo bez kandidata.
       Čuđenje za čuđenje, a onda su se svi našli u čudu kada je Milošević podržao svog omiljenog opozicionara: Šešelj je vaš kandidat, poručio je On kao svaki pravi osvetnik svojoj partiji. Nije, naš kandidat je Velimir-Bata Živojinović, odgovorila je partija. Usledio je Miloševićev utuk s početka ovog teksta.
       Priča će se nastaviti: On će tražiti, partija će odbijati, čekajući da On jednog dana pošalje pismo da napušta SPS. Neće ga poslati, jer on jedino može da pošalje pismo u kome će tražiti od partije da izvrši samoubistvo.
       Kada je Slobodan Milošević u pitanju to je sasvim razumljiv i očekivan redosled poteza. Na njegovom kraju se nalazi smrt Socijalističke partije Srbije. To je kao kada besni roditelj vrisne detetu u lice: "Ja sam te stvorio, ja ću ti presuditi." Teško roditelju koji ne zna da time čini zločin.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ