Rekao sam: Ja ću izvući Izetbegovića živog iz Lukavice, mi nećemo pustiti Kukanjca dok se Izetbegović ne vrati. I rekao sam Kukanjcu: Nemoj se igrati glavom. Ti nećeš izaći živ ako se ovaj čovek ne vrati

      Ejup Ganić je beogradski đak, diplomirao je i magistrirao tehničke nauke u Beogradu. Godine 1973. otišao je u Ameriku i na Masačusetskom univerzitetu doktorirao. U Americi je proveo deset godina, a onda se vratio u Sarajevo i u proizvodnom gigantu UNIS osnovao Institut za razvoj u kome je rukovodio namenskom industrijom. U međuvremenu, postao je i redovni profesor na Mašinskom fakultetu. Na izborima 1990. godine prijavio se kao kandidat Izetbegovićeve SDA, gde je prešao iz reformista Ante Markovića. Ostao je zapamćen po 24-časovnom obavljanju dužnosti predsednika Predsedništva BiH početkom maja 1992. godine, kada je BiH ozbiljno krenula u rat.
      
       Da li vi verujete da je postojao plan RAM kao plan zaokruživanja i odvajanja srpskih delova BiH?
       - Definitivno je bio plan kako da se to uradi. Ali, po mom mišljenju, taj plan je postojao samo među onim ključnim generalima JNA. Ja sam na terenu sretao mnoge niže oficire koji su bili vrlo privrženi zajedništvu. Slobodan Milošević je bio jako mudar, tako da je ta sprega postojala na nivou ključnih generala.
      
       Šta je podrazumevao taj plan?
       - Oni su hteli da zadrže Bosnu, da zadrže deo teritorija, oni kažu, srpskih teritorija.
      
       Šta je sa Sarajevom u tom planu?
       - Sarajevo su, naravno, hteli da uzmu celo jer su smatrali da je ono njihovo. Ono je bilo blokirano za 15 minuta, pošto su već ranije okolo bili ukopani položaji. I to je jedna ironija. Tamo gde su bila najjača utvrđenja, nisu uspeli. JNA nije bila izbalansirana. Na primer, da je gore sa Veljkom Kadijevićem bio jedan dobar, jak Bošnjak, ili jak Hrvat, Slovenac, Makedonac, bilo bi moguće neko rešenje. Kadijević je bio veoma neodlučan čovek, ja ga poznajem. On je jedan uredan oficir. Na kraju je otišao sa šefom - poslušao Miloševića i dao ostavku. Tako da je vojska, u suštini, odigrala pogrešnu ulogu.
      
       Ako je postojao takav plan, onda znači da u Generalštabu JNA definitivno nisu bili sposobni?
       - Apsolutno. Oni su dobrim delom bili nesposobni. Možete da pitate generala (Milana) Aksentijevića. Kada je JNA 2. maja Izetbegovića odvela sa sarajevskog aerodroma u Lukavicu, ja sam preuzeo vođenje države i sledećeg dana, nekoliko sati, celo prepodne, pregovarao sa generalom Aksentijevićem kako da zamenimo Izetbegovića za generala Milutina Kukanjca. On beše dosta uglađen čovek, prilično učtiv, sa manirima. Ja kažem: Čoveče, vidiš li ovo, mi imamo ovu Teritorijalnu odbranu, hajde mi da nađemo rešenje, hajde bezbedno da dovedemo Izetbegovića u njegov kabinet a Kukanjca u Lukavicu, a onda neka se oni nađu u "PTT inženjeringu" (sedište Unprofora u Sarajevu) i neka se dogovore kako da se izvuče vojska i šta da se uradi. Jer, ti vidiš, padaju granate sa brda, oni se već smatraju neprijateljem, daj budi razuman. On bejaše vrlo vešt čovek u pregovorima. On je živi svedok, mi smo se dogovorili tehnički kako da bezbedno ova dva čoveka razmenimo.
      
       Šta je dalje bilo u pregovorima sa generalom Aksentijevićem?
       - Ovo prvi put govorim vama, i u stvari, prvi put me neko pita za te detalje. Dakle, mi pregovaramo kako da izvedemo tu razmenu. Ja kažem: Slušaj, ko zna šta se tu može desiti, može se desiti da, kad Kukanjac bude izlazio u tom vojnom transporteru, ili kada Izetbegović bude dolazio, neko "zoljom" opali u taj transporter i onda, ako je Kukanjac poginuo - reći će, ubili ga Muslimani, ako pogine Izetbegović - reći će - Srbi. Hajde ovako: evo, ovaj koji nas sve vreme prati, general Mekenzi (kanadski general, tadašnji šef Unprofora u BiH), neka on bude taksi-služba, neka on vozi Izetbegovića iz Lukavice u Sarajevo, a Kukanjca za Lukavicu. I to se svidelo generalu Aksentijeviću. Kaže on, to je dobra ideja, ovako će biti sigurno. Unprofor ima blindirana bela auta, svi znaju za njih, mi ćemo reći da niko ne dira beli Unproforov auto. I mi se tako dogovorimo. Ja sam onda došao u Predsedništvo i rekao: Ljudi, prenesite svim lokalnim komandantima tamo: ne dirajte te bele džipove: jedan će dovesti jednog, drugi drugog. Plan je predviđao da se njih dvojica ne vide.
      
       Kako se onda dogodilo da njih dvojica idu u istom transporteru i kolona vozila JNA iza njih?
       - Ne znam. Kada je Kukanjac izašao iz kasarne, to sada izgleda tako, verovatno je rekao: "Možete i vi", i poveo vojsku sa sobom. A to nije bilo dogovoreno. Kukanjac je, u stvari, taj čovek koji je rekao vojsci da krene. A dogovor je bio, i sva sreća što su UN bile svedok pregovora i što je to snimljeno, da on treba prvo da izađe, pa tek kasnije da pregovara o vojsci. I onda kažu, odjednom, vojska se pojavila u Dobrovoljačkoj. Niti smo mi u Predsedništvu znali da je vojska izašla, ni šta se događa. Nastupa teorija haosa. I valjda su poginula dvojica ili šestorica vojnika, čak se ne zna ni tačan broj. On je poveo tu decu u smrt svojom glupošću.
      
       Da li mislite da je on samoinicijativno doneo takvu odluku ili je postojalo naređenje?
       - Ne znam. To JNA zna.
      
       U javnosti se vi smatrate odgovornim tog dana za komandovanje jedinicama Teritorijalne odbrane?
       - Ja sam dogovorio ono što sam dogovorio i vratio se u Predsedništvo. Niti je tu iko mogao kontaktirati, bile su pokidane veze, šta je bilo... Kukanjac je uveo teoriju haosa.
      
       General Stjepan Šiber, bivši zamenik načelnika Štaba Armije BiH, kaže da ste tada u Predsedništvu imali jedan voki-toki, da se ne zna ko je komandovao, ali, eto, vidi se da je postojala nekakva komunikacija?
       - Da vam kažem, one male radio-stanice, to je bedno. Kao prvo, ne komanduje se tako. Ja sam bio tada šef države, ja sam došao, obavestio Teritorijalnu odbranu da se propuste ti beli transporteri, rekao da će to tako ići i tačka. Nisam ja neki čelnik na frontu koji kaže: radi ovo, radi ono. Ja nisam imao druge komunikacije.
      
       Možda ste mogli na način na koji ste obavestili jedinice da ne diraju vozila Unprofora, reći da ne diraju ni ostale. Ali kažete da niste imali takav dogovor?
       - Apsolutno ne. Pitajte generala Aksentijevića, a i u Unproforu postoje snimljene trake sa našim razgovorom.
      
       Ko je onda odgovoran za ono što se dogodilo u Dobrovoljačkoj?
       - General koji je izveo vojsku nenajavljeno, po mom mišljenju, jer samo je on mogao narediti pokret. Tamo su one uličice sa hiljadu barikada, on je znao da se to ne može izvesti. Ja sam onda uveče otišao u onaj naš FIS (sportska sala u centru Sarajeva), gde su 182 oficira bila poređana kao sardine. Rekao sam onim momcima iz Teritorijalne odbrane: Nemojte da ih ko dira. Tamo su bili neki generali, neki pukovnici, to sve sedi slomljeno, jadno, o jadu zabavljeno. Mi sada prvi put rasvetljavamo jedan detalj, to je istorijska činjenica. Vidite, mi da smo hteli da pucamo - mogli smo, bilo je puno kasarni sa vojnicima. Ali imali smo dogovor da ova dva čoveka dođu na svoja radna mesta i da komotno razgovaraju kako da se izvuku vojnici iz svih kasarni.
      
       Kakva je tu bila uloga Sefera Halilovića (bivšeg načelnika štaba Armije BiH)?
       - On je samo obavešten da prenese Teritorijalnoj odbrani da propuste bele džipove. To je sve što ja znam.
      
       Jeste li ga vi obavestili?
       - Jesam. Došao sam u Predsedništvo i sazvao ih sve. U stvari, svi su me čekali da čuju šta je bilo na pregovorima, šta je dogovoreno. Ja kažem, dogovoreno to i to, i tačka.
      
       A šta je sa pokušajem državnog udara?
       - Ma kakav državni udar!
      
       Kada je Izetbegović uhapšen i kada ste vi preuzeli njegovu funkciju, bilo je trenutaka u kojima je izgledalo kao da je izveden državni udar?
       - Ja sam vodio to 24 sata, sve je zabeleženo.
      
       Vi ste tada gotovo ubeđivali Izetbegovića ukazujući na njegov položaj rečima: "Alija, ti si uhapšen"?
       - Tako sam tačno rekao: "Ti si uhapšen."
      
       Šta je to značilo?
       - Pa, eto, značilo je: ti si u Lukavici, tebe su pokupili sa aerodroma, ne daju ti da dođeš. To je bilo to.
      
       Da li je to značilo da vi kao potpredsednik Predsedništva BiH automatski preuzimate dužnost?
       - Ne. On je kasnije preko TV preneo svu odgovornost na mene. Ja sam sve po knjizi radio. Sam dogovor, sve što sam dogovorio, bilo je u prisustvu UN. General Aksentijević zna da u prvoj razmeni ide samo Kukanjac za Izetbegovića. Tačka. Kada se oni vrate na svoja mesta, nalaze se kod generala Nambijara (Satiš, tadašnji komandant snaga UN za Jugoslaviju) i razgovaraju. To treba da kažu ovi iz JNA, koji su maloumni i ne shvataju šta im se dogodilo. Zašto bi neko pucao na tu kolonu, čak ne znam ni ko je prvi otvorio vatru, to je teorija haosa. I sad oni, pošto je Ganić bio zanimljiviji nego Alija, kažu: Ganić je bio odgovoran. Da vam kažem, kroz one uličice niko ne bi mogao proći ako se to ne objavi građanima.
      
       Ipak je postojala subordinacija u tim jedinicama?
       - Jeste, ali evo o čemu se radi. Koordinacija je bila u smislu da se kaže: Teritorijalna odbrana propušta bele džipove u kojima se nalaze Kukanjac i Izetbegović, ne sme niko da puca. Kada oni odu na svoja odredišta, oni izdaju druge komande. To je vrlo jednostavno. Ja sam imao tu sreću što sam uvek pregovarao u prisustvu UN, inače bi me Srbi optužili. A ovo što pričaju po Beogradu - to rade amaterski. Šta sam ja mogao da uradim? Ja sam dogovorio ono što mogu garantovati u tom trenutku. Ja sam rekao predstavnicima UN: ja mogu garantovati da Kukanjac hoće sam da izađe, jer, znate, kod nas su bile grupe koje su činile Teritorijalnu odbranu, sa Baščaršije, "zelene beretke", te ove, te one.
      
       General KOS-a Aleksandar Vasiljević tvrdio je javno da ste vi bili u glavnom štabu Patriotske lige?
       - Da vam kažem, on je zakuvavao i ništa ni za koga nije odradio. On nije toliko pametan.
      
       A šta je zakuvavao i za koga je trebalo da odradi?
       - Radio je on, naravno, za Miloševića, ali je sva ta njegova mreža na kraju propustila svugde vodu.
      
       Konkretno u Sarajevu, koje su to tačke koje su propustile vodu?
       - On je mislio da će sve to da padne brzo, da će preuzeti Sarajevo, očekivali su da ćemo se predati. Kada je Izetbegović uzet, oni su mislili da će instalirati Fikreta Abdića. Ali ja sam u suštini bio značajniji za bošnjački narod u tom trenutku.
      
       Zbog čega ste bili značajniji?
       - Narod mi je verovao zato što sam ja tražio ravnopravnost kod Bošnjaka i što sam smatrao da zajedno treba svi da ostanemo u ovoj državi. Ljudi su se osećali komotno sa mnom.
      
       I Izetbegović je, čak i kada je rat počeo, govorio da rata neće biti, pa i ako ga bude, da ga neće biti u Sarajevu?
       - Pa, naravno da jeste. Ja sam pisao članke, iznosio stavove. Mene su onda već napadali da sam malo projugoslovenski orijentisan, da govorim ekavski, znaju da mi je familija u Srbiji, da mi je majka u Sandžaku, znaju da Srbi imaju kontrolu nad njima... U tom slučaju verovali su mi i oni koji me baš ne vole. Ja sam bio za to da, ako ne možemo da zadržimo Jugoslaviju, da sačuvamo Bosnu, pa ćemo onda odlučiti. Aca Vasiljević veliča neprijatelja. Niti sam ja u to vreme znao da ima negde ta Teritorijalna odbrana, to su bile neke ćelije.
       Ja sam došao u Predsedništvo, doveo sam sa sobom generala Aksentijevića. Istim transporterom smo mi došli da se njemu ne bi nešto desilo, od "PTT inžinjeringa" do zgrade Predsedništva. Ja sam izašao, a on je onda produžio na Bistrik.
      
       Znači, vi niste znali za Patriotsku ligu? General Vasiljević kaže da je KOS imao saznanja o postojanju Patriotske lige od leta 1991?
       - Bilo je javno rečeno da se formira Patriotska liga. Sve što je bilo javno - to sam i ja znao. Ali da se koncentrišemo na taj 3. maj, kada je bila Dobrovoljačka. Ja sam samo radio po dogovoru i po knjizi. Dogovorio kako da se izvrši zamena i došao u Predsedništvo i obavestio kako da se radi. I kroz sat vremena došlo je do haosa. Na kraju, vidim Kukanjca u Lukavici kako jauče, Izetbegović došao u Predsedništvo, i onda čujem da je kolona presečena, vojnici izašli van dogovora. Ni general Mekenzi, niko nije znao da mi kaže da je vojska krenula. Da me je pozvao da kaže: "Izašla je vojska s Kukanjcem."
      
       Na osnovu čega ste imali uticaj na Teritorijalnu odbranu?
       - Izetbegović je bio uhapšen, ja sam sad predsednik, ja sam rekao: ovo je dogovoreno, ne smete pucati ako želite da se čovek vrati živ, moramo poštovati dogovore.
      
       Postoji čak teza da je Izetbegović tada bio žrtvovan sa bošnjačke strane?
       - Ko to da ga žrtvuje: ja, Halilović, ko?
      
       Vi koji ste bili u Predsedništvu?
       - Ja sam se ponašao korektno prema Izetbegoviću, prema Srbima i prema državi. Profesionalno sam dogovorio razmenu u prisustvu UN. Ništa, ni za dlaku, ja tu ne bih promenio danas. A ono što se izmišlja, evo, taj Vasiljević do čega je doveo. Ta njegova obaveštajna služba, koja je radila za Miloševića, na kraju je spakovala Miloševića za Hag. To je to vrtenje ukrug, podmetanje, to nije bila obaveštajna služba sa vizijom.
      
       Oni tvrde da im je vizija bila Jugoslavija?
       - Ma, nemojte! Taj Vasiljević se ovde upleo sa polusumnjivim ljudima.
      
       Mislite na Aliju Delimustafića?
       - Pa, šta ja znam! Ne znam ja kuda se on kretao, ali ja sam bio protiv da Delimustafić bude ministar.
      
       Ispričajte nam kako je vama izgledao taj navodni pokušaj vojnog udara sa Fikretom Abdićem i Delimustafićem?
       - To je vrlo zanimljivo. Fikret Abdić je predložio Delimustafića za ministra unutrašnjih poslova. Ja sam glasao protiv.
      
       Navodno da je to mesto platio pet miliona maraka?
       - Ma, taj tip je imao para da plati svakoga. On je to znao. On je delio automobile, on je svakoga znao da nahrani, ove iz JNA, svakom od njih je kupio po kola. Oni su ga smatrali genijem. Ja sam bio protiv, rekao sam: "Treba nam neko ko je proveo 20-30 godina u policiji. Ovaj je čovek trgovac, uspešan biznismen, šta da mi on vodi policiju." Fikret Abdić kaže: "On ili niko drugi". I nekako prođe Fikretova.
      
       Znači, stoji ta priča o pokušaju dovođenja Fikreta Abdića umesto Alije Izetbegovića?
       - Stoji, ali eto, ja sam kao pokvario kombinaciju, jer sam se ja tu našao. Jer, da nisam ja bio u Predsedništvu, jedini sledeći je bio Fikret Abdić.
      
       Jeste li vi bili svesni toga u tom trenutku?
       - Da vam kažem, uvek sam hteo da idem po knjizi, po zakonu, da korektno odradim svoje. Ali mi je bilo veoma sumnjivo kada sam video Fikreta Abdića na televiziji.
      
       Otkuda on, u tom trenutku, na televiziji?
       - On je želeo da bude prvi, pa bilo čega. Bila Bosna pod Miloševićem ili nekim drugim, to je drugo pitanje. Samo ako je on prvi.
      
       Vi ste tu sjajno odigrali i stavili sve pod svoju kontrolu?
       - Vrlo korektno. Onda je došao Izetbegović iz Lukavice, rekao sam: "Gospodine Izetbegoviću, u sledećoj sobi su komandanti Teritorijalne odbrane." I otišao sam da spavam. Nisam 24 sata spavao.
      
       Znači, ti komandanti Teritorijalne odbrane, posle onoga što se dogodilo u Dobrovoljačkoj, došli su u Predsedništvo?
       - Skupljali su se. Štab je bio tu blizu, na jednom od spratova. Oni su došli kasnije, bio sam do kraja iscrpljen i otišao sam da legnem.
      
       Da li vam se Izetbegović zahvalio kada je došao?
       - Ne sećam se. Nije bilo tu nikakvih zahvala. Bila je primopredaja.
      
       Zar nije bilo logično da vam se zahvali?
       - Pa znate, to su trenuci vrlo teški, prvi put učestvujem u ratu, padaju granate, vi se nalazite u zgradi kroz čije prozore može tenk da uđe, a ne granata.
      
       Ali ste vrlo uspešno pokvarili pokušaj Abdićevog nameštenja?
       - Pa, u tom trenutku ja sam bio ta smetnja. Rekao sam izvući ću Izetbegovića živog iz Lukavice, mi nećemo pustiti Kukanjca dok se Izetbegović ne vrati. I rekao sam Kukanjcu: Nemoj se igrati glavom. Ti nećeš izaći živ ako se ovaj čovek ne vrati. A kad se on vrati, dogovaraj sa njim, šta hoćeš. Ali ja sam sada taj koji će organizovati razmenu i nemoj se slučajno služiti nekim drugim metodama. Rekao sam Aksentijeviću: Ja sam rekao Teritorijalnoj odbrani - ptica ne sme izaći dok se Izetbegović ne vrati, jer ispašće da sam ja izdajnik muslimanskog naroda.
      
       U tom momentu muslimanski narod bi vas prihvatio sa oduševljenjem?
       - Prihvatio bi ako ja ne bih napravio neku mućku.
      
       Na primer, da Izetbegović pogine...
       - Onda bih ja bio predsednik. Prihvatali su mene Bošnjaci dobrim delom. Svi su mislili Ganić će sada otići u Ameriku, tamo mu je porodica, šta će on ovde, on je ionako došao malo, ode on, neće on te granate po Sarajevu izdržati. Ostao sam sa ovom sirotinjom do kraja.
      
       Ali niste baš prošli sjajno?
       - U Bosni niko ne prođe sjajno.
      
       I onda se Abdić pokupio?
       - Ništa. Kada je Izetbegović rekao: "Vi, Ganiću, preuzimate dužnost. Ono što vi odlučite, to je to". Onda je jasno bilo da oni ne mogu napraviti ništa, da je to vojske što smo imali znalo ko je komandant.
      
       Znači vi tvrdite da su Srbi i JNA hteli da zauzmu Sarajevo? Zašto onda to nisu uradili?
       - Prvo, bili su dosta nesposobni. Drugo, potcenili su otpor koji je u gradu u tom trenutku postojao.
      
       Taj otpor u početku nije bio značajan?
       - Da, nije bio značajan. Tu je njihova obaveštajna služba podbacila. Mi smo hteli Jugoslaviju, ali nismo hteli Jugoslaviju pod Miloševićem. To je čitava razlika.
      
       Ipak, Milošević je pre početka rata nudio Izetbegoviću čak i mesto predsednika treće Jugoslavije?
       - Vi znate da u Bosni tri naroda moraju da se slože. Mi smo rekli: nema teorije da će Hrvati prihvatiti Bosnu ako nema bar neke labave konfederacije. Tu je Milošević napravio propust, da je pristao na nekakvu labavu konfederaciju, u kojoj bi on bio apsolutni vladar u Srbiji... On je tu ispustio priliku - onda bi mi mogli nekako sačuvati brak sa Hrvatima.
      
       Da li ste vi tada savetovali Izetbegovića, da li ste imali takav odnos?
       - Teško je to reći, ali se sve zna. Šta sam ja još uradio - pisao sam svaka dva-tri meseca po jedan članak da se zna gde ja stojim. Da se znaju moje pozicije u svemu. I naravno, ja sam se zalagao za nekakvu konfederaciju. Samo da ostane nekakav okvir, pa će kasnije nove generacije to prevazići.
      
       Vi ste se zalagali za neku vrstu konfederalne Jugoslavije, ali ste u momentu kada ste shvatili da od toga nema ništa, znali šta hoćete i u tome bili vrlo odlučni?
       - Našao sam sebe. Jugoslavija je bila velika santa leda. Kada je ona pukla, ja sam se našao na nekoj manjoj, koja je bila Bosna. Pokušao sam tu manju da sačuvam. To je bilo to. I trudio sam se da u obavljanju te funkcije nikome ne napravim nešto zbog čega sutra ne bih mogao da mu pogledam u oči.
      
       Zašto vas onda Srbi u Republici Srpskoj toliko mrze? Više nego u Beogradu?
       - Znate zašto, ne mogu me optužiti za neki fundamentalizam, ne mogu me optužiti za nekakav separatizam. Oni su jednostavno izgubili, a nisu imali nekoga ravnog meni u ratu. Govorio sam na Si-En-Enu, Bi-Bi-Siju, bio sam aktivan komentator svih tih događaja. Ti Srbi, koji mene mrze, oni su dno srpskog naroda, ja sam imao sreću da budem sa elitom srpskog naroda.
      
       Mislite na beogradsku elitu?
       - Pa eto, beogradsku, intelektualnu elitu. Ja nisam Srbima ništa učinio, ja sam se samo našao tu. Po njihovom, da nisam ja, bio bi Abdić, bilo bi drugačije, tako su oni mislili.
      
       A možda su čak mislili da bi sa Izetbegovićem lakše izašli na kraj?
       - Oni dobro znaju da sam bio protiv podele. Znate, tada sam bio mlad čovek, zašto bih delio državu koju nisam ni pravio, otkud meni to pravo i što će mi to da me neko sutra kroz istoriju proganja. Bio sam vrlo svestan: što bih ja imao veće pravo od Srba iz Sarajeva, pa da kažem: vi ćete dobiti pola Sarajeva. Nisam hteo da ulazim u to.
      
       Ali ušli ste u Predsedništvo, pa i tog jednog dana, koliko ste bili predsednik, učinili ste da to, možda, bude preloman dan za BiH?
       - To je važan dan. Ali puklo bi to možda kasnije. Vidite, Kosovo je ostalo sa Miloševićem, pa vidite šta se dogodilo. Znate, ne bi Hrvati prihvatili da ostanu sa Miloševićem u Jugoslaviji, jedan deo Bošnjaka, sigurno veliki deo, ne bi prihvatio. Tako da bi to bio jedan težak brak. Ali jesam u tom trenutku odigrao, i to su mi rekli srpski rukovodioci.
      
       Tog 2. maja, zapravo, videlo se da postoji Patriotska liga i da Bosna ide na drugu stranu?
       - Bosna je tada odlučila da se brani, da ostane kao država. S druge strane, šta sam ja mogao tog 2. i 3. maja da uradim. Tada sam razmišljao celu noć, nisam spavao otkako se to desilo. Razmišljao sam šta da uradim, jer znam da sutra pregovaram za Izetbegovića. Bio sam u teškoj dilemi i onda sam uvek projektovao sledećih 50 godina, sledećih sto godina, da ne uđem u knjige kao neko ko je prodao državu, ko je nešto uradio, ko je smenio predsednika. Zamislite sad da ja kažem Srbima: Evo mene, znate, vi tog držite u zatvoru, ja sam pravi. Onda bi oni kao rekli: "Bravo." Ne. Hteo sam da budem korektan, prema instituciji države, prema narodu...
      
       A možda ste mogli da pustite tu vojsku iz Dobrovoljačke da izađe iz Sarajeva?
       - Vidite, da sam dogovorio sa Aksentijevićem, da je postojao dogovor. Ali ja sam znao i rekao sam mu: Nije moguće tako izvesti vojsku iz kasarne. Znate, Izetbegović je veliki autoritet, kada se on vrati, on ima veći uticaj na Patriotsku ligu od mene, na ovu Teritorijalnu odbranu, budite sigurni. S druge strane, vi znate da ta arhiva koja se danas koristi u Hagu, da je to arhiva iz te komande.
      
       Srpski generali kažu da je ta arhiva uništena?
       - Ta arhiva je zarobljena. Kukanjac je bio natovario tu arhivu i krenuo s njom.
      
       Da li je to bio vaš proračun: Niste hteli da se ogrešite o muslimanski narod, da Izetbegovića pustite niz vodu i kažete: "Evo, ja sam sada predsednik", ali niste hteli, mada ste mogli, da se dogovorite za prolaz te vojne kolone. Ogrešili ste se onda o srpski narod?
       - Nisam bio siguran da to mogu sprovesti. Bilo bi za mene vrlo opasno da dogovorim da vojska izlazi, a da neko puca. Znate, prolazite ulicom, sa svakog prozora imate snajper, otkud ja mogu biti siguran da neko neće pucati na vojnike.
      
       Kako ste mogli biti sigurni da neće pucati na beli džip UN?
       - Zato što je bilo armirano blindirano vozilo i što sam svima rekao: NATO će nas bombardovati ako to uradimo. I druga stvar, rekao sam da bude pojačanje ovom ulicom kojom prolazi, i treće, nisu mogli ništa puškom da urade. Da bi pucali onim erpidžijem (vrsta mitraljeza) morali bi se primaći na tri metra. Mekenzi se naljutio na mene kada sam rekao: Ti ćeš ovu dvojicu da razvezeš. Poludeo. Rizikuje i on, ali je uzeo one najjače transportere koje nisi mogao tako lako da uništiš.
      
       Zbog čega je izveden taj napad na kolonu, da li zbog oružja?
       - Bilo je oružja, ali ne puno. Arhiva je bila mnogo važnija. Oni nisu ni mogli tu da drže mnogo oružja, to je bio mali krug.
      
       Kako ste znali da neće uništiti arhivu?
       - Kukanjac je bio čovek relativno sitne pameti, mnogi od tih generala su takvi, znate, oni napreduju onako po automatizmu. Nije on bio neki vizionar ili je nekako taj sistem komande bio takav.
      
       Da li je onda taj napad izveden zbog arhive?
       - Ne, pazite, ja sam samo znao da ne mogu garantovati da vojska može bezbedno izaći iz grada. Prvo, bilo je desetak kasarni u gradu, zašto iz jedne, zašto ne iz svih. Drugo, kažem im: Zarobljen je čovek, Kukanjac traži da izađe, neka izađe Kukanjac, ovaj će se vratiti i neka se onda dogovore. Ono što ja ne mogu da odradim neću ni da se upuštam u to. Ja sam rekao: Generale, ne mogu dogovoriti nešto za šta nisam siguran da se može odraditi. Na kraju Unprofor je prihvatio moj koncept.
      
       Kakav je vaš položaj bio u tom trenutku?
       - Bio sam član Predsedništva. Sam sam sebi izgradio mesto, vladalo je prilično interesovanje za mene, strani novinari su me stalno tražili: Bivši američki profesor došao ovde, živi pod granatama, bedno, šta njega dovede tu.
      
       Koja vam je bila satisfakcija za to?
       - Našao sam se tu, nema tu satisfakcije.
      
       Zar vam nije došlo u nekom momentu da kažete sebi "Dosta više, šta će meni ovo"?
       - Rat je najgluplja stvar na svetu. Našao sam se tu, osećao sam da narod gleda u mene da se na neki način izvuče iz te krize, osećao sam da nešto moram da uradim da bismo preživeli.
      
       Ali vaši su vam dosta kasnije spoticali noge?
       - Pa, jeste, to je tako. Evo, celog života mi spotiču noge. Sada sam napravio kuću i samo pričaju o mojoj kući. Jeste, bio sam prilično okretan, imao sam mnogo konkurencije, mnogi su danas srećni što nisam u politici, čak se boje da se ne vratim.
      
       Dugo ste Izetbegoviću duvali za vrat?
       - Bio sam korektan. Uvek sam sve radio po knjizi.
      
       Da li je Izetbegović to cenio?
       - Tako je to u životu. Radio sam da ostavim trag iza sebe, neki su me voleli, koliko je to ko cenio - to je pitanje, u životu sve su interesi.
      
       Šta je sada vaš interes?
       - Sada sam profesor Univerziteta i samo to radim.
      
       Da li ćete poželeti opet da se bavite politikom?
       - Jedino ako bih mogao da promenim situaciju.
      
       Kao što ste je 2. i 3. maja promenili?
       - Ne. Po mom mišljenju, sada je uglavnom treća liga na vlasti, i Saveza komunista i nacionalnih stranaka, ali ja nemam želju da se sada uključujem u politiku, vratio sam se svom starom poslu. Jedino ako stvari ne krenu skroz nizbrdo, onda bih se uključio.
      
       Da li opet za SDA?
       - Ne. Ja sam isključen iz te stranke. Ja bih onda išao kao nezavisni kandidat.
      
       Zašto su vas isključili?
       - Pa, eto, imao sam neke drugačije stavove. Mimoišli smo se u programu. To je bilo 1999. godine.
      
       EJUP GANIĆ,