Prvi put mi se smučilo kada Muslimanima iz radnog voda nisu dali da jedu pasulj sa vojničkog kazana. To je bila ista ona situacija kao dok sam bio u Sarajevu i osećao da nisam njihov

      Jedan srpski borac koji se "iz nužde" mobilisao kada je "izašao iz muslimanskog Sarajeva", kaže za NIN da je znao šta ga čeka, "brisnuo bi odmah za Kanadu".
       "Kada sam izašao na Grbavicu (deo Sarajeva koji je bio pod srpskom kontrolom) proradio mi adrenalin, naši momci su već bili k'o munje, oružje, frka, a, brate, i meni se smučile one žvalje po Sarajevu, maltretirali su me, provocirali, da sam ostao, ne bih se glave nanosao.
       Kako se ratovalo? Na distanci, pa ožeži. Uglavnom su bila uspešna dejstva minobacača, tenkova i topova, i tako su najviše ljudi po Sarajevu stradali. Da li je artiljerija već bila ukopana oko Sarajeva? Pa, činjenica je da smo se brzo snašli, ali ja sam ti gradsko dete i, hvala bogu, nešto se i nisam verao gore po šumama. Dobro mi je bilo na Željinom stadionu (linija razgraničenja), mada je bilo gusto. Nije ti ovde bilo pravih gradskih borbi, kao u Vukovaru. Podela Sarajeva je objektivno bila postignuta i svako je držao svoje, ali su naši političari sve izgubili. Ja, koliko znam, nije bilo namere da se zauzme celo Sarajevo. Bilo je nekoliko pokušaja da se izravna linija, ali ni to nije išlo glatko. Da bi se zauzele neke linije, trebalo je da postoji vojska koja ide i gine, od zgrade do zgrade, a niko baš tamo nije hteo da gine. Onda, brate, mnogo je bilo 'dobrovoljaca' koji su došli da popljačkaju i koji su samo čekali da im prođe smena i da idu kući. Smučilo mi se već posle nekoliko meseci, počeli su i naši da ginu, a neki momci su samo pljačkali i 'vukli' gore na Pale. Ne kažem ovo sada zato što je to priča za novine, ali prvi put mi je puk'o film kada Muslimanima iz radnog voda nisu dali da jedu pasulj sa vojničkog kazana. To je bila ista ona situacija kao dok sam bio u Sarajevu i osećao da nisam njihov. Ali hajde što im nisu dali, nego ja nisam ni reč rekao. E, to mi je bilo muka. Ali, šta ćeš, rat je, začas ode glava. Dugo me je mučio taj osećaj, ali je nestao kada su mi ubili najboljeg drugara. Zajedno smo uvek bili u smeni. Poginuo je u jednom pokušaju muslimanskog proboja. Od tada sam se skamenio i više mi ničega nije bilo žao. Ni njih tamo, ni nas ovamo."