NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Ko je počeo rat

Jedan od srpskih oficira koji je bio učesnik tih događaja tvrdi da je general Mladić komandantu kasarne rekao: "Ako (Bošković) dođe i to traži - ubij ga. Čuješ, to je moje naređenje."

      Rezervni sastav MUP-a BiH imao je tada nekoliko desetina hiljada policajaca "prve kategorije", dakle onih koji su služili vojni rok u vojnoj policiji, gardi, specijalnim jedinicama. JNA je 1991. nastojala da spreči da rasturanjem tog sastava nastane jezgro buduće bosanske vojske. Zbog toga je u te regionalne jedinice bilo upućeno sedamdesetak inspektora saveznog SUP-a. Nakon dva-tri meseca konstatovali su da je, osim manjih izuzetaka, koji su se ticali doline Lašve, u centralnoj Bosni, gde je bilo većinsko hrvatsko stanovništvo, taj sastav ostao uglavnom očuvan.
      
       JNA za rat
       Zadatak je obavljen uz dva incidenta: u Čapljini je ubijen jedan milicioner, a ekipa Saveznog SUP-a sa Božom Spasićem na čelu, koja je trebalo da bude angažovana na području Mostara i zapadne Hercegovine, oterana je tako što im je tokom noći u Mostaru vozilo dignuto u vazduh i oni su se vratili. Krajem 1991. najviše državno, vojno i policijsko rukovodstvo je zasedalo i konstatovalo da je u kontrolama oduzeto 8 000 cevi različitih kalibara od svih koji su prolazili kroz te punktove: vojni analitičari su procenili tada da je ovim potezom rat u BiH odložen za šest meseci.
       Vojni vrh sa Veljkom Kadijevićem na čelu u kratkom roku dva puta održava sastanke sa Predsedništvom BiH: 15. oktobra 1991. i 24. januara 1992. Na njima je data podrška naporima koje vojska zajedno sa policijom čini, bosanskohercegovački državni vrh izjašnjava se da u BiH može da ostane JNA, ali ne i rezervisti iz Srbije. Ipak, osnovana zamerka bila je što je JNA postajala potpuno srpska, na šta je vojni vrh pozvao rukovodstvo BiH da spreči stvaranje srpske vojske tako što će u nju slati Bošnjake i Hrvate. Naime, u jeku borbi u Hrvatskoj, kako kaže sam Izetbegović saznavši da general Uzelac u banjalučkoj regiji mobiliše Bošnjake i šalje ih na ratište, zatražio je od Predsedništva BiH da donese odluku da se Bošnjaci ne odazivaju pozivima na mobilizaciju (srpski članovi su bili protiv). Izetbegović je svoj zahtev 6. oktobra 1991. saopštio i javnosti iz sarajevskog TV studija.
       Na sledećem sastanku vojni vrh je izašao sa podacima u vezi sa ilegalnim naoružavanjem i paravojnim organizovanjem sve tri nacionalne strukture. Zaključeno je da to treba osuditi i obustaviti, ali izostala je politička podrška. Svi lideri nacionalnih stranaka su javno govorili kako oni drugi imaju te paravojne formacije i kako se ubrzano naoružavaju. U to vreme zabeleženi su pokušaji uzimanja naoružanja iz magacina, zaustavljena su dva konvoja naoružanja za Srbe. Jedan od njih, zaustavljen na prilazima Sarajevu, poznat je kao "konvoj banana", pošto je u tovarnom listu pisalo da se umesto oružja prevoze banane.
       General Stjepan Šiber kaže, međutim, za NIN da JNA nikako nije imala dobre namere u BiH. On tvrdi da je od Titove smrti počela srbizacija JNA da bi 1989. oba čelna čoveka u JNA bili Srbi: Veljko Kadijević, Srbin iz Hrvatske, i Blagoje Adžić, Srbin iz BiH. "Nikada do tada nisu bila dvojica Srba." A što se tiče Bosne, Šiber podseća: "Za ljubav je u Bosni uvek, i pre rata i sada, bilo potrebno troje: i Srbin i Hrvat i Musliman."
       Za lutanja JNA, bar što se tiče Sarajeva, Šiber krivi vojni vrh, "jer je general Adžić toliko puta menjao svoj cilj i svoje stavove". "U prvoj fazi zadatak JNA je bio", kaže general Šiber, "da preda kompletnu vlast Karadžiću i da u roku od tri meseca napusti Bosnu, ali sve da se obavi tajno. Međutim, stvari su se iskomplikovale. Mnogi su odbili da se vrate ili ostanu u Bosni. Ja sam to poredio sa vojnicima međunarodne zajednice. Većina njih je došla ovde da dobije čin, jer svima koji ne mogu biti pukovnici u Francuskoj, pošto nemaju školu, rečeno je da će to postići ako dođu ovde i budu dobri. General Morion (Filip, komandat snaga UN u BiH 1992-1993) recimo, ovde je dobio najviši čin Francuske. Tako je bilo i u JNA. JNA je do kraja 1994. delila činove, a do kraja 2000. plaćala oficire Republike Srpske."
      
       Razoružavanje TO
       General Jovan Divjak, Srbin, 1992. godine zamenik Sefera Halilovića na čelu Armije BiH, za NIN naglašava da nije on napustio JNA nego ona njega. General Divjak kaže da su problemi sa vojskom počeli mnogo pre nego što je to postalo uočljivo: "U februaru 1992. u BiH od 15 generala Druge vojne oblasti, koja je pokrivala područje do Knina, njih 12 su bili Srbi, jedan je bio Crnogorac, jedan Bošnjak i jedan Hrvat. Šta to znači ako je procenat Bošnjaka na toj teritoriji bio 43 odsto."
       Divjak tvrdi da su problemi počeli još 1981. sa Kosovom, a između 1980. i 1990. JNA je prerasla u nešto što ranije nije bila i počela je da štiti samo interes srpskog naroda. Nakon što je 2. januara 1992. godine potpisano primirje u Hrvatskoj, najveći deo jedinica iz Slovenije i Hrvatske dislociran je na područje Bosanske krajine, Tuzle, Dervente i Brčkog. Formiraju se novi korpusi tamo gde ih ranije nije bilo. Razmeštaj jedinica JNA na teritoriji BiH obavlja se bez saglasnosti Predsedništva BiH. Tako su se u aprilu 1992. godine u sastavu Druge i Četvrte vojne oblasti, koje su pokrivale teritoriju BiH, našli Četvrti, Peti, Trinaesti i Sedamnaesti korpus kao i Peti vazduhoplovni korpus (u Bihaću). Artiljerijski školski centar iz Zadra preselio se u Sarajevo, a deo Kninskog korpusa odlazi u Bihać. Njegov je komandant u činu pukovnika bio je Ratko Mladić, koji je 15. maja 1992. godine postavljen za komandanta Vojske Republike Srpske.
       Prema Divjakovim podacima, ukupna snaga svih tih korpusa u to vreme iznosila je između 90 000 i 100 000 dobro naoružanih vojnika, pitomaca i starešina, 750 do 800 tenkova, oko 1 000 oklopnih transportera i drugih oklopnih vozila, više od 4 000 minobacača i artiljerijskih oruđa, kao i do 100 aviona i 50 helikoptera. "Sve pod izgovorom da se zaštiti ugroženi srpski narod, ali ta ugroženost je napravljena veštački", primećuje general Divjak.
       "Posebno je bilo zanimljivo razoružavanje bosanske Teritorijalne odbrane", kaže Divjak koji je od 1984. godine bio u TO. "Ja sam 1990. godine spadao među one koji su insistirali da se oružje TO stavi u kasarne JNA. To su bile godine promena, straha i nisam imao viziju da će se desiti rat, čak ni kada je bio u Hrvatskoj. Stvoren je čak jedan mali mit da i, ako bude rata u BiH, ne može ga biti u Sarajevu". Kako kaže Divjak, devedesetih su kompletno naoružanje i oprema TO stavljeni u magacine JNA, a dve godine kasnije videlo se da je to bilo razoružavanje TO. "Krajem 1991. i 1992. godine možda je samo desetak procenata naoružanja ostalo u TO, sve je već bilo vraćeno. Iz svega toga vidi se da je JNA, uz dobru podršku iz Beograda, obezbedila da BiH silom ne može izaći iz Jugoslavije."
       Što se tiče Sarajeva, Divjak potvrđuje reči prethodnog sarajevskog sagovornika iz bosanske obaveštajne službe, prema kome je JNA zaposedanje položaja oko grada počela već krajem 1991. godine pod izgovorom da se izvode vežbe artiljerijsko-raketnih jedinica zbog pripreme odbrane grada u slučaju intervencije sa Zapada.
      
       Skopski dogovor
       Srpski vojni izvori tvrde da je na poslednjem sastanku vrha JNA i bosanskohercegovačke vlasti 26. aprila 1992. godine (u Bosni se već uveliko pucalo, ali bio je to još rat niskog intenziteta) u Skoplju razgovarano o tome da se deo oružanih snaga koje ostaju u BiH prestroji u oružane snage BiH, da iz Vojske izađu oni koji nisu građani BiH, da se personalni sastav onih koji ostaju prilagodi nacionalnoj strukturi, kao i da se oružje TO vrati BiH. Pretpostavljalo se da će Hrvati prema ovom dogovoru imati rezerve, pa je zaključeno da, ako ne prihvate, onda nema drugog izlaza nego da se JNA povuče iz tog dela.
       Na sastanku na kome su bili Branko Kostić, načelnik Generalštaba JNA general Blagoje Adžić i predsednik Predsedništva BiH Alija Izetbegović dogovoren je prekid vatre i povlačenje paravojski, kao i da se u maju organizuje sastanak interdisciplinarne grupe koja će razgovarati o podeli tehnike. Sutradan, 27. aprila, u Beogradu je proglašena Savezna Republika Jugoslavija. Kasnije je održan sastanak predstavnika JNA sa srpskim liderom Radovanom Karadžićem i njegovim zamenikom profesorom Nikolom Koljevićem, ali on nije dao nikakvog rezultata. Vojska je dogovor u Skoplju protumačila kao ostajanje JNA u BiH, samo se još tražio modus da se ispuni "nacionalni ključ". Naravno, sve je to bilo potpuno nerealno, i to su znali svi.
       Posle sastanka Izetbegović je novinarima rekao: "Započeo je proces koji će na kraju dovesti ili do izlaska JNA iz BiH ili do njene radikalne transformacije, s tim da se na kraju tog procesa ona pretvori u bosansku armiju, odnosno, u oružane snage BiH. Konfrontacija sa Armijom nije nam potrebna."
       U svojim memoarima Izetbegović o ovom sastanku kaže: "Moram priznati da sam se, ulazeći u avion, pitao hoću li živu glavu doneti u Sarajevo jer, konačno u pitanju je otvoreni rat. To je jedini zaključak koji sam mogao poneti sa sastanka u Skoplju."
       Da li je Izetbegović bio samo jedan neodlučan političar, kakvim ga čak smatraju i mnoge strane diplomate, ili je upravo pod tom maskom igrao na više koloseka, nije bilo jasno ni njegovom vojnom komandantu Seferu Haliloviću, koji se po hrvatskom receptu zalagao za prepade na kasarne i oduzimanje oružja i tehnike iz njih. Zato, kako kaže u svojoj "Lukavoj strategiji", bilo mu je neshvatljivo zašto Izetbegović nije pristao na njegov predlog da se iseljavanje iz osam sarajevskih kasarni, "u kojima smo mogli diktirati uslove" obavi po unapred utvrđenim rokovima, ali da u njima ostane oružje.
       Izetbegović je zaista gurao ono o čemu se dogovorio. Tako je njegova komisija, koju su činili član bosanskog Predsedništva Fikret Abdić, ministar odbrane Jerko Doko, ministar policije Alija Delimustafić i njegov zamenik Jusuf Pušina - u maju, pošto je smenjen načelnik Uprave bezbednosti general Vasiljević pregovarali sa njegovim naslednikom generalom Nedeljkom Boškovićem o odlasku JNA i podeli oružja iz kasarni.
      
       Ubijte Boškovića
       Taj pregovarački poduhvat u velikoj meri pokazao je suprotstavljene stavove i u samoj JNA u ratu u BiH. Oficiri JNA koji su u bosanskohercegovačkom ratu više bili naklonjeni "srpskoj stvari", reaktiviranog generala Boškovića dočekali su kao izdajnika koji će "dati sve ono što Hrvati i Muslimani traže". O tome da su pregovori o predaji naoružanja bili pitanje života ili smrti, svedoči i činjenica da je na džip u kome je Boškovićeva ekipa išla na pregovore sa Muslimanima, u trenutku kada je prolazio pored jedne od kasarni JNA - pucano. Beogradskog izaslanika spasio je blindirani džip koji mu je, dok je u Sarajevu, ustupio Jerko Doko. Zvanična verzija bila je da je na vozilo pucao stražar, pošto se vozilo kretalo putem koji je bio zabranjen za saobraćaj. Kada je tokom tih pregovora od generala Boškovića traženo da preda celokupnu tehniku i naoružanje iz sarajevske kasarne JNA "Viktor Bubanj", u kojoj je bio bataljon vojne policije, jedan od srpskih oficira koji je bio sudionik tih događaja tvrdi da je general Mladić komandantu kasarne rekao: "Ako (Bošković) dođe i to traži - ubij ga. Čuješ, to je moje naređenje."
       Niko od generala danas neće da kaže šta je tada predato Bošnjacima, ali, kažu, nije mnogo. Iako se o tome mnogo ne priča, kolona generala Boškovića je napadnuta u zapadnom sarajevskom predgrađu Stup, neka vozila su oteta, ali sve u svemu, podela je obavljena. Iako to niko neće zvanično da potvrdi, nekoliko kamiona pešadijskog naoružanja, koje je, navodno, pripadalo TO, vraćeno je u Sarajevo.
       Međutim, deo slave, da ostane zapisano, general Halilović je pribavio sebi: "Samo na onim mestima gde smo se mogli 'spontano' organizovati, oružje je ostalo. No, to je ipak mali broj. Važno je reći da smo najbolje prošli u Tuzli, a da je suprostavljanje Kerima Lučarevića (komandanta jedne od paravojnih grupa u Sarajevu) u kasarni 'Jusuf Džonlić' i spasavanje tamošnjeg oružja odigralo veliku ulogu u odbrani Sarajeva." Za skladište u Faletićima (istočno predgrađe Sarajeva), u kome su bile velike količine pešadijskog naoružanja "dva puta smo", piše Halilović, "u Sarajevu napravili plan otimanja oružja koje je čuvala jedinica jačine 30 vojnika. Planom je bilo predviđeno i angažovanje jedinica MUP, 'zelenih beretki', 'patriotske lige', radnih vodova, čak i stado ovaca koje je trebalo da tačno locira minska polja." Pošto mu je plan iznet, Izetbegović je rekao: "Ne smete to raditi, ako to uradite, srušiće mi Sarajevo." U međuvremenu, skladište u Faletićima su ispraznili Srbi s Pala. A sledećeg meseca možda je upravo deo tog oružja, u okviru dogovora o podeli, noću kamionima uvezen u Sarajevo.
      
       Poslednja šansa
       Tri dana naokon pregovora sa vrhom JNA u Skoplju, Izetbegović je otputovao u Lisabon na pregovore na kojima je Žoze Kutiljero poslednji put pokušao da spase svoj mirovni plan. Nije bilo rezultata. U intervjuu američkom novinaru Alenu Kupermanu na pitanje zašto se u dva maha, u februaru i martu, činilo da je prihvatio Kutiljerov plan, da bi ga nakon toga odbacio, Izetbegović je odgovorio: "Morate imati u vidu dve činjenice: prvo, mi smo sve vreme pregovarali pod pretnjom agresije i, drugo, u pregovorima nismo bili jednaki. Srbi su pregovarali sa pozicija snage, jer su iza sebe imali Armiju (JNA), koja je po brojnosti i opremi tada bila četvrta vojna snaga u Evropi. U takvoj situaciji mi nismo mogli zauzimati čvrste i odlučne stavove, morali smo taktizirati, da bismo pronašli kakvo-takvo rešenje i izbegli sukob i da bi se dobilo na vremenu."
       Iako je Izetbegović to negirao u istom intervjuu, u javnosti se spekulisalo pretpostavkom da je od američkog ambasadora u BiH Vorena Zimermana dobio mig da plan odbije. U šta se uzdao? Izetbegović kaže da je verovao da će "Zapad politički i vojno braniti Bosnu kada prizna njenu nezavisnost". Ono čemu su se u Sarajevu nadali, najbolje je objasnio Stjepan Kljuić, govoreći na desetogodišnjici početka rata u BiH za Radio Slobodna Evropa: "Najveći krivac za ovo je Zapad. Evo, zašto: onog trenutka kad su nama rekli da raspišemo referendum (o nezavisnosti, održan 1. marta 1992. koji su Srbi bojkotovali), mi smo učinili sve da dobijemo vox populi, glas naroda. I dobili smo ga. Onog trenutka kad su nas primili u Ujedinjene nacije, morali su nas zaštititi prema Povelji Ujedinjenih nacija, ali ne - prepustili su nas četvrtoj konvencionalnoj sili u Evropi na milost i nemilost."
       Deo projugoslovenski orijentisanih generala bivše JNA tvrdi da su pokušali sve da izbegnu da nacionalističke stranke isprovociraju rat. Mnogi od njih i danas zastupaju stav da su JNA sve tri strane na razne načine pokušavale da uvuku u rat. Upravo se general Kukanjac u Sarajevu dugo opirao početku rata. Dva puta je organizovao "mirenja" nacionalnih lidera, pa čak i pred TV kamerama.
       "Stisnutih pesnica, pretili su jedan drugom. 'Ti si uradio ovo! A ti si uradio ono!', tako da sam morao da intervenišem. Izetbegović je optuživao Karadžića za barikade od 1. marta, tvrdeći da Srbi pokušavaju da preuzmu kontrolu nad Sarajevom. Takođe je tvrdio da su naoružane snage krenule sa Pala prema Sarajevu. Karadžić je sa svoje strane optuživao Izetbegovića za zaveru koja se te noći spremala u Sarajevu, a uzajamno su se optuživali ko je prevario koga, kada i kako. U toj prostoriji, punoj gustog dima bilo je i drugih ljudi; svađa je zaista bila žestoka", govorio je kasnije Kukanjac, koji je preminuo početkom ove godine.
       Armijom je bila nezadovoljna i SDS. U TV emisiji "Smrt Jugoslavije" citiran je Radovan Karadžić, koji je krajem aprila insistirao da general Kukanjac otpusti sve Srbe iz Armije, ili, u protivnom, da podeli Sarajevo na dva dela. Karadžić kaže: "Kukanjac je rekao da ne može da se saglasi sa takvom vojnom operacijom koja nije, kako je on rekao, u skladu sa njegovim viđenjem uloge Armije kao tampona između Srba i Muslimana."
       O srpskim namerama da se Sarajevo podeli jasno je govorio i čovek broj dva u rukovodstvu RS Momčilo Krajišnik, koji je video mogućnost da na taj način "Sarajevo bude i muslimansko i srpsko". Čak je bilo i određeno ime za deo Sarajeva koji bi pripao Srbima - Principovo. Kasnije, kada je postajalo sve izvesnije da će se delovi grada pod srpskom kontrolom predati, Srbi su lansirali neverovatnu ideju o izgradnji Srpskog Sarajeva koje bi se prostiralo od Lukavice (sarajevskog predgrađa) do iza Sokoca, što je oko 50 kilometara.
      
       Drugi maj
       Kada su propali pregovori u Lisabonu, postajalo je jasno da se iz faze rata niskog intenziteta, koji je trajao od prve nedelje aprila, ulazi u pravi rat. Već sasvim "pogubljena" JNA hapsi Izetbegovića na aerodromu po povratku u Sarajevo i sprovode ga u kasarnu u Lukavici. Počinju novi pregovori ali ne o miru nego o razmeni Izetbegovića i generala Kukanjca, koji je sa 400 vojnika i oficira ostao blokiran u Komandi u centru Sarajeva.
       Prilikom razmene "zelene beretke" napadaju konvoj JNA i ubijaju šest vojnika (tačan broj niko pouzdano ne može da kaže), a više od 186 zarobljavaju. Bio je to početak pravog rata.
       Tome je prethodio pokušaj JNA da 2. maja izbavi svoje pripadnike na koje su "zelene beretke" pucale i blokirale ih u Domu JNA u centru grada. Kreću prema Domu sa tri tenka. Bošnjaci kažu da je JNA tada želela da napadne Predsedništvo BiH, pored koga je trebalo da prođu. Danas u Sarajevu tvrde da je JNA tog dana krenula da podeli grada. General Divjak objašnjava za NIN kako su prvo krenuli pincgaueri JNA, pa tri transportera, pa tri tenka. Kaže da je to bilo dovoljno za napad zato što vojnici BiH nisu imali ništa. "Ujutru je tekla artiljerijska priprema, pola grada je gorelo. Ona je, naravno, izvršena iz psiholoških razloga. Sa vojničke tačke gledišta to je išlo sve po propisu", kaže Divjak.
       General Vasiljević kaže da je cela suština u činjenici da tog 2. maja napadaju na vojsku kada Izetbegović nije tu i pri tom znaju da on ne može da sleti ako počne rat. "Zašto napadaju Dom JNA, koji nije vojni objekat i u kome nisu smešteni topovi i naoružanje? Zašto izazivaju rat u njegovoj odsutnosti, zašto krše dogovor koji je bio postignut 26. aprila u Skoplju na najvišem nivou"?
       Drugi maj Alija Izetbegović je u svojim memoarima nazvao "danom kada smo konačno pobedili strah od četnika. Nemamo više tog straha, ne bojimo ih se više, a desetine godina patili smo od tog kompleksa, koji je bio poguban. Uspravili smo se, oduprli. Shvatili smo šta možemo ako ustanemo i uspravimo se. Ovo je možda samo moralni i psihološki faktor, ali je bio od odlučujućeg značaja za budućnost. Drugi maj 1992. u Sarajevu (u Tuzli će to biti 15, maj 1992) pokazuje da su neki psihološki okovi skinuti."
       General Vasiljević veruje da će Dobrovoljačkom ulicom, istinskim početkom rata u Sarajevu, kao i napadom na kolonu JNA u Tuzli, morati da se pozabavi Haški tribunal:
       "Čista je tu situacija. Ganić (Ejup, član Predsedništva BiH, koji je od Izetbegovićevog hapšenja obavljao dužnost predsednika Predsedništva i vrhovnog komandanta) u emisiji 'Smrt Jugoslavije' kaže da su tamo bile razne grupe i da se njima nije moglo komandovati. A mi smo 24. januara u Sarajevu na sastanku sa bosanskohercegovačkim rukovodstvom tražili razoružavanje svih paravojnih sastava. Oglušili su se o taj zahtev. Ne samo Muslimani. Svi."
       Kada su se u tome složili, rat je mogao da počne.
      
      
Zablude o Srbima

Visoki obaveštajni oficir vojske RS koji je želeo da ostane anoniman, tvrdi da postoji gomila predrasuda u srpskom vojnom nastupu u Sarajevu dok novinaru NIN-a na ratnoj karti grada pokazuje zastavice koje su obeležavale raspored srpskih jedinica i snaga Armije BiH.
       U bošnjačkom delu grada, tvrdi, bilo je 41 000 vojnika i grad je bio krcat vojnim ciljevima: "I kada ratujete, a bio je rat, svaka granata koja je ispaljena prema gradu, izgleda kao da je ispaljena na civilni cilj. A Muslimani su sve vojne objekte smeštali u civilne zgrade i pretvarali ih u civilne ciljeve. Samo jedan primer: muslimanska Brigada pet u naselju Nedžarići bila je smeštena na prvom spratu u stambenoj zgradi. Gore su civili, a dole je vojni objekat. To je redovno bilo, oni su terorisali svoje stanovništvo i praktično se branili civilima. I to znaju svi građani Sarajeva."
       Ovaj oficir kaže da je još jedna od zabluda koja je vladala u ovom ratu da su "četnici" na brdima. Jedina dominantna tačka na kojoj su bili Srbi je, kaže, planina Trebević, odakle je gađan stari deo grada. U muslimanskim rukama su, dodaje, bili: Igman sa koga su kontrolisali zapadne srpske delove Sarajeva (Ilidža, Blažuj, Hadžići), brdo Žuč, sa kojeg su dejstvovali po severozapadnim delovima (Rajlovac, Vogošća), Mojmilo (odakle su tučene srpske kasarne u Lukavici). "Celu Grbavicu, srpski deo grada na južnoj strani, kontrolisali su sa solitera preko puta", kaže ovaj oficir i dodaje: "Mi jesmo bili vojnički nadmoćni, ne po broju nego po kvalitetu vojnika, jer je bilo više profesionalnih oficira i jesmo imali vatrenu premoć. Ali je srpska strana, nasuprot muslimanskoj koja je od Sarajeva medijski izgradila kult žrtve, mnogo toga izgubila zbog lošeg odnosa prema medijima."


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu