Ja sam bio na svim ključnim sastancima, pa su nekada neki ustajali i govorili: "Neka izađe Šiber da ostanemo sami Muslimani." Ja sam ćutao, sada se kajem što sam ćutao

      Stjepan Šiber, kao najperspektivniji oficir bivše JNA, 1989. godine prelazi u Beograd i sa najvišim ocenama polaže ispite za sticanje generalskog čina. Ali "izdržao" je do 1991, kada je video da nema ništa od toga - "pet puta sam bio na listi za generala i nijednom nisam prošao zbog svojih slobodoumnih razmišljanja". General Šiber kaže za NIN da je srećan što nije postao general JNA, jer je pitanje da li bi bio živ. U Armiji BiH dobio je generalski čin, iako kaže da se tome opirao i u Sarajevu i ubeđivao Izetbegovića da ne deli činove u ratu, "jer će se budale pobiti". "I pobile su se", zaključuje general Šiber.
       Šiber je magistar vojnih nauka, diplomirani inženjer telekomunikacija, a napisao je i dve knjige zapisa o ratu. Ovog leta na suđenju generalu Stanislavu Galiću, komandantu Sarajevsko-romanijskog korpusa Vojske Republike Srpske, koga Tribunal u Hagu optužuje za granatiranje i snajpersko delovanje po Sarajevu, Šiberov ratni dnevnik "Prevare, zablude, istina" bio je obavezna lektira odbrane. Sve dok Sudsko veće nije zabranilo upotrebu ove knjige kao dokaznog predmeta.
       General Šiber je bio zamenik načelnika Generalštaba Armije BiH, u vreme muslimansko-hrvatskog rata 1993. godine povučen je u diplomatiju, a 1997, zajedno sa generalom Jovom Divjakom - penzionisan. Od tada u vrhu Armije BiH više nije bilo nijednog nemuslimana. General Šiber za NIN priča kako je bilo tih ratnih godina u Sarajevu.
      
       Odjednom svi počeli - selam
       Ja sam bio na svim ključnim sastancima, pa su nekada neki ustajali i govorili: "Neka izađe Šiber da ostanemo sami Muslimani." Ja sam ćutao, sada se kajem što sam ćutao.
       Pustili su me da budem vojni ataše. U Sarajevu su kolale priče da sam pobegao ili da sam oteran. Ni jedno ni drugo nije tačno. Kada smo se vraćali sa pregovora i kada je Karadžić uslovno potpisao Vens-Ovenov plan, početkom maja 1993. godine, bio sam u državnoj delegaciji. Na aerodromu u Zagrebu u avion ulazi jedan čovečuljak, ja pitam Bakira Izetbegovića (sin Alije Izetbegovića): ko je ovaj čovek. Kaže, to je novi reis (muslimanski verski poglavar). Sedamo u transportni avion i ja se mislim: i Muslimani biraju reisa isto kao što Srbi biraju patrijarha a katolici papu. A oni ovoga sada dovode. Kad smo došli u Sarajevo, pitam ja opet Bakira: "Kako to, zar ga neće birati"? Kaže on meni: "Ajd', Stjepane, ne znaš ti to." Kasnije su me imami, naročito u centralnoj Bosni, pitali: "Ko je taj novi reis"? Mnogi su protestovali, mnogi su smenjeni. E, taj čovek je dobio zadatak, pored onih koji su i pre krenuli sa islamizacijom, da iz vojske protera prvo sve Srbe a onda i Hrvate.
       U Generalštabu Armije BiH izračunato je da je u maju 1993. godine bilo 18,5 odsto Hrvata, 9,4 odsto Srba, čak smo imali jedinice gde je bilo po jedna trećina Srba i Hrvata, posebno Hrvata. Međutim posle 9. maja 1993. godine, kada je nastao rat između HVO i Armije, to se drastično promenilo. Prvo su isterani Srbi, osim Jove (Divjaka), koji je debelokožac, koji je izdržao sve. Krenulo se sa pozdravom "selam alejkum", čak je na vratima vojnog personalca Sulejmana Vrana pisalo: "Ovdje se pozdravlja sa
       SELAM." Šta više da vam pričam.
      
       Trebali smo Seferu
       Otišao sam u diplomatiju i bio prvi vojni ataše dražave BiH u Švajcarskoj. Penzionisan sam 1997. godine. Sedam generala, koji su od početka vodili rat, penzionisani su tog istog dana. Jedan Hrvat, Jovo Divjak i pet Muslimana okarakterisani su kao prohrvatski nastrojeni. Jedan od tih Muslimana bio je najveći švercer oružja za Armiju BiH.
       Sefer Halilović je imao svoja opredeljenja: on je artiljerac, nije logističar niti inženjer kao ja. Puno je toga znao, ali ne dovoljno da kaže da sve zna. Zato su mu trebali Stjepan Šiber i Jovan Divjak, koji su mu bili zamenici. Međutim, u njegov život je utrkala jedna žena koja se zvala Dika, koja je malo-pomalo preuzimala vlast. Na moje stalno insistiranje da šef kabineta komandanta jedne vojske ili načelnika Generalštaba mora biti čovek najmanje s takvom školom koju imamo ja, Divjak, Perčinković ili Karišik, on se smejao, i uvek govorio: "Ne brini ti, Dika je dobra." On je u jednom momentu doveo Sakiba Mahmuljina, pa sam rekao: "Ne može ni Sakib biti, on je informatičar." U međuvremenu došao je i taj reis, sadašnji reis (Mustafa efendija Cerić), koji je počeo proklamovati ono što Sefer ne voli. Dakle, nema pića, nema "dobar dan" i svašta još - nema. Sefer je uvideo šta se radi, ali vernici, zapravo novopečeni vernici, počeli su sve više da stežu. S druge strane, zvjerstva su rađena i dalje. Oni su u svojoj nameri islamizacije imali strašnu potporu sa strane, išlo im je glatko jer su pravljeni zločini, jedan po jedan Hrvat je izlazio i prilazio HVO. Od početka maja 1993. godine do Seferovog odlaska prošlo je mesec i nešto, ali ovde se vrlo brzo radilo, ovde su postojale gnjide, verske gnjide, pravoslavne, katoličke i islamske, koje su jedva dočekale toga reisa i krenulo se ubrzano.
      
       Dika - glavni personalac
       S druge strane, i ta Dika je radila. Ja sam sa Seferom jako dobar prijatelj i sada, sve što sam napisao o njemu i što sada govorim, on zna. On je toliko bio zaljubljen u Diku da je maltene bio poslušan. Dika je sada zamotana skroz, prešla je reisu. Ali to je mačka, lepotica, udovica, muža su joj, navodno, ubili u Sovjetskom Savezu. Ja sam Seferu često govorio: Nemoj to, prekini to. Ali džaba.
       Odjednom je došlo da treba nešto učiniti. Alija (Izetbegović) pozove me pred kraj maja, kada ću ja biti određen za zajedničko zapovedništvo Armije i HVO. On i Tuđman se dogovorili u Zagrebu. Mene Alija pita za mišljenje i kaže mi: "Pripremamo odluku da postavimo nekoga, ali da Sefer ostane to što jeste". Ja kažem: To je odlična ideja. Pitam ja: Koga imaš za komandanta, mora biti školovaniji od Sefera. On faktički nije smenjen, ali je postavljen Rasim Delić. Alija je video sve ono šta sam i ja video, ja sam se dva-tri puta Aliji žalio na Sefera, ali sam rekao Seferu da idem Aliji da mu kažem. Dva puta sam bio zbog Dike. Ona zove pomoćnika za logistiku, koji je bio Hrvat, zove ga na raport i kaže: "Dugih gaća deset komada da mi obezbediš." Ona zove, a ne Sefer. I čovek dođe meni, potpukovnik bivše JNA, čovek samo što ne plače. Ja kažem: "Stanislave, idem ja odmah kod Sefera." Ja dođem kod Sefera, on se smeje k'o konj.
       Drugo, preko noći je Mido, Seferov pratilac, uveo u zgradu u kojoj sam ja šef islamsku vojsku. Dakle, isterao je momke, Srbe i Hrvate i Jevreje, koji su bili u obezbeđenju te zgrade i doveo one i polepio natpise "Selam", postavio zelene zastave. Ja dođem kod Sefera, on se opet smeje. Ja kažem: Što se smeješ, bolan, hoćemo li multietničku državu. Do podne naredi Midi da vrati sve moje momke. Sefer kaže: "Oni nisu na položaju, nego će se menjati sa ovima." Neka se menjaju, ali nemoj mi ove stavljati, neke "Delte". Do podne nije ništa uradio, ja opet Aliji. Tokom rata ja sam sa Alijom bio barem 20 puta nasamo, i to je većinom bilo na moj zahtev.
      
       GENERAL STJEPAN ŠIBER,
       Hrvat u Armiji BiH