|
Dok sam razgovarao sa Alijom, čujem preko motorole kako jedan viče: "Skinite ga, izdao je svoj narod, izdaće i nas!"
Penzionisani general Jovan Divjak kaže za NIN da je slučajno rođen u Beogradu. Završio je najviše vojne škole, službovao u Bosni, važio za najomiljenijeg predavača na vojnoj školi u Sarajevu. Vojni sud ga je 1991. osudio na devet meseci zatvora zbog neovlašćenog izdavanja oružja Teritorijalne odbrane, a rat ga je 1992. zatekao na dužnosti oficira u Štabu TO. Odmah pristupa u TO BiH ("ostaje u njoj"). Obavljao dužnost pomoćnika načelnika Glavnog štaba Armije BiH, stekao čin brigadnog generala, ali ga je 1998. vratio Izetbegoviću.
Između svesti da je bio "trn u oku" srpskim nacionalistima i toga da u Armiji BiH nikada nije bio "adekvatno angažovan", Divjak je u Sarajevu verovatno najomiljeniji general. Obilazio je prve linije, ranjenike, pomagao "gde je god i kako mogao". Devetog maja 1992. i drugi put, 27. maja 1993. godine, Izetbegoviću je uputio pisane proteste u kojima ga upozorava na zločine nad civilima, posebno Srbima u Sarajevu, i postojanje privatnih zatvora, "kratko rečeno: na Cace, Ćele i ostale". Takođe, Divjak u drugom pismu, u kome (ponovo) daje ostavku na mesto zamenika načelnika Glavnog štaba navodi da "za trinaest meseci rata nikada nisam tretiran kao zamenik, već kao 'treći' (Musliman, Hrvat, Srbin), da nikada nije bio uključen u planiranje i organizovanje operacija". Kada je cinično raspoložen, kaže za sebe da je ikebana, a onda dodaje da "ni svaki cvet ne može u ikebanu". Od 1994. vodi Udruženje koje stipendira oko 200 dece bez roditelja. Za NIN priča kako je on doživeo napad na vojnu kolonu u u Dobrovoljačkoj ulici.
Haos u Sarajevu
"Komandovali su: niko i svi. Prvo, treba krenuti od tog 2. maja. Dakle, pričam o onome što ja znam, a ne o onome što nisam doživeo. Drugog maja je prvo gorela zgrada Pošte, goreo je grad, shvatio sam da je to artiljerijska priprema. Odjedanput su krenule nekakve kolone tenkova prema gradu iz Rajlovca, iz Lukavice, preko Vraca, neki su došli do Jevrejskog groblja, tri pincgauera do Skenderije, odjedanput mi u štabu TO nemamo telefonsku vezu sa pola grada, zato što je došlo do eksplozije u zgradi pošte. Dobijamo dramatične podatke iz jedinica, ono što se moglo. Naša je procena bila da JNA ima želju da izađe na levu obalu Miljacke. Sve se dešava na ulici od grupe do grupe, još nemamo dobro povezane opštinske štabove, nijednu brigadu, sve je organizovano na nivou sokaka. U to vreme imate 'zelene beretke', nekakvu 'Bosnu', 'Patriotsku ligu', pa Juke, Cace, Ćele. Svi su oni nezavisni, na njih čovek ne može da ima direktan uticaj. Onda i sa ovim našim štabom TO ima problema: 14. aprila je trebalo da se sve te jedinice stave pod zajedničku komandu. Međutim, Patriotska liga ne prihvata da uđe u štab TO. Sefer Halilović, koji vodi Patriotsku ligu, neće da prihvati komandu generala Hasana Efendića. Postoje nekakve tri linije komandovanja: Teritorijalna odbrana ima svoju, Patriotska liga svoju, SDA svoju. SDA je tokom čitavog rata imala svoju liniju, čak ni nama u Štabu to nije bilo dostupno, nismo znali šta se dešava, oni su postavljali komandante, oni su držali onoga koga su hteli.
Hoćemo napasti - nećemo
'Znači, tog 2. maja krenulo je puno malih jedinica i svaka samostalna pokušava da to zadrži. Ima varijanta, za koju mislim da nije sasvim u redu, da je to bio napad JNA na Predsedništvo. Mislim da je cilj bio da se spoje sa Kukanjcem, jer u to vreme su kasarne okružene. Polovinom aprila dogovoreno je da JNA mora napustiti Sarajevo. Krenuli su da se spoje sa Kukanjcem da bi se izvukli. Ali onaj dole na ulici ne zna šta oni hoće. Naravno, i putem lokalne propagande stvorena je atmosfera da je to za zaustavljanje, spali, ubij i sve kao što se dešavalo. Saznajemo da je Alija zadržan, mi u Štabu ne znamo šta ćemo raditi, ne znamo kako reagovati. Trećeg maja pre podne dobijamo informaciju da Alija treba da dođe na Bistrik i da se izvrši razmena. Mi u Operativnom centru ne znamo, možda Sefer zna, možda Hasan zna šta su se dogovorili Ganić i ostali. Problem je što nije funkcionisalo sve ono što treba u strukturi vojske, komandanti su i Hasan i Sefer, mnoge stvari su se odlučivale, a da mi nismo ni znali. Mi iz Operativnog centra prenosimo ljudima na terenu, za koje ne znamo ko su, da se zaustavi da proverimo da li je Alija zaista u kolima, mi smo imali podatak da treba da ide sa Kukanjcem sa tri vozila.
Sarajevska jalija
Iz znatiželje, a ne kako pričaju u Patriotskoj ligi da su poslali Divjaka - ma jesu šipak - iz znatiželje odlazim na to mesto, pitam: Je l' prošla kolona, kažu: 'Pre sat vremena.' Jeste li zaustavili? 'Nismo', kažu, 'bilo puno vozila'. Odem na Bistrik, vojnici JNA utovaraju, okolo te grupice, policija, zelene beretke, Patriotska liga, ne prepoznajem sve, znam pet-šest ljudi. I sad, raja okolo navija. Hoćemo napasti - nećemo. Pokušavam, dva puta pozivam vojnike JNA da nam se priključe. Naravno, niko ne trza, mi još ne znamo da li je Alija unutra.
Stoji tu jedan dedo sa nekim 'solunarom', hoće da napadne, hoće da opali, ja kažem: Nemoj, polako, videćemo. U tom momentu nailazi Delimustafić, pozdravlja narod, sve je u redu, Alija je tamo. Ipak, ja na nekakav način smirujem. To je ona jalija, prava jalija sarajevska, idemo - ne idemo. I odjedanput smiri se sve, kreće kolona i ja se vraćam na prethodno mesto u Dobrovoljačkoj. Vidim kolona je zaustavljena, ne zna se ko je zaustavio, neko, napred u malom vozilu, posle sam saznao, bio je Mekenzi, Lagumdžija i Alijina kćerka. Penjem se na transporter i vodim razgovor, onaj koji je snimljen. To traje petnaestak minuta, ja govorim dramatično, mi ne znamo šta je odgovoreno, ljudi okolo ne znaju, ja ne znam ni da li je Ganić znao šta je bilo. Bila je priča za tri vozila, odjedanput se pojavljuje 36. Zbog čega, ne znam. Treba prihvatiti da oni koji su dole bili nisu znali o čemu se radi. Tu je bio Pušina, pojavio se zet Alijin, uz kolonu se čuje galama, pucnjava, megafon, vičem: ne pucajte!
Ako neko i krene da optuži nekoga za tu Dobrovoljačku, to je sve bilo pod zaštitom UN. Tu je bio Mekenzi, znači, ono što je dogovoreno - dogovoreno je pod zaštitom UN, i zbog čega sada pucati. U principu, ti vojnici nisu bili ni naoružani. Tada dolazi Zoran Čegar, mene skida odozgo, ko si ti, silazi, i tog momenta ja odlazim kod Mekenzija. Kažem Mekenziju: Biće u redu. Na osnovu čega? Na osnovu toga da je ipak sve pod kontrolom, da je sa Alijom dogovoreno, da Alija prihvata, da je rekao da moramo da pustimo kolonu. U tom momentu to što se na čelu dešava pod kontrolom je. Tada ne znam šta se dešava, na začelju. Dok sam razgovarao sa Alijom, čujem preko motorole kako jedan viče: 'Skinite ga, izdao je svoj narod, izdaće i nas'."
GENERAL JOVAN DIVJAK,
Srbin u Armiji BiH
|
