Sudeći prema tome da bošnjačka i srpska strana ni danas nisu saglasne ni o početku rata, ni o njegovom karakteru (Bošnjaci su više skloni da govore o agresiji na njihovu državu, a Srbi o građanskom ratu) gotovo sva pitanja ostala su jednako otvorena kao i 1992, kada je sve počelo. Kao rezime svega, ostao je dijalog iz filma "Ničija zemlja" Sarajlije Danisa Tanovića u kojem bošnjački i srpski borac razvijaju glavni lajtmotiv filma - u nedogled ponavljano pitanje: "Ko je počeo rat"

      Kada u Sarajevu, deset godina kasnije, pitate Srbe i Bošnjake ko je krivac za početak tog rata, prvi odmah počnu da govore o politici, a drugi o oružju. Bošnjaci, naravno, govore o milion granata ispaljenih na grad sa srpskih artiljerijskih položaja na rubovima Sarajeva, od aprila 1992. do novembra 1995. godine. Za tih 1335 dana, prema različitim izvorima iz Sarajeva, u gradu je poginulo između 7 700 i 10 400 njegovih žitelja (od kojih čak 1 600 dece). S druge strane, Srbi govore o pristanku, a zatim odbijanju vlasti u Sarajevu da prihvate mirovni sporazum portugalskog diplomate Žozea Kutiljera, nepun mesec dana uoči rata. Naime, bošnjački lider Alija Izetbegović pristao je na lisabonski plan o kantonizaciji BiH, koji su potpisali i lideri ostale dve etničke zajednice, da bi ga po povratku odbacio, ohrabren signalima iz Vašingtona i najuticajnijih zemalja Evropske unije da će Bosna dobiti međunarodno priznanje.
       Tu situaciju možda najbolje ilustruje izjava Radovana Karadžića, koji je oktobra 1991. sa, još uvek zajedničke, skupštinske govornice u Sarajevu, pretio Bošnjacima da im, ukoliko budu bezuslovno insistirali na samostalnosti BiH, preti opasnost od nestanka između vojno superiornijih Srba i Hrvata, ali i, nešto kasnije, izjava Alije Izetbegovića, ohrabrenog međunarodnom podrškom, da zbog mira ne bi žrtvovao samostalnost BiH, ali bi zbog samostalnosti žrtvovao mir.
       Sudeći prema tome da bošnjačka i srpska strana ni danas nisu saglasne ni o početku rata, ni o njegovom karakteru (Bošnjaci su više skloni da govore o agresiji na njihovu državu, a Srbi o građanskom ratu) gotovo sva pitanja ostala su jednako otvorena kao i 1992, kada je sve počelo. Kao rezime svega, ostao je dijalog iz filma "Ničija zemlja" Sarajlije Danisa Tanovića u kojem bošnjački i srpski borac razvijaju glavni lajtmotiv filma - u nedogled ponavljano pitanje: "Ko je počeo rat."
      
       Prvi pomen RAM-a
       Istovremeno, u Sarajevu je otvoreno pitanje da su rat i napad na Sarajevo bili plod zavere srpskih lidera u BiH i tadašnje Jugoslovenske narodne armije. Još pre izbijanja sukoba u bošnjačkim medijima i intelektualnim i političkim krugovima otvorena je priča o planu RAM ali i drugim tajnim planovima koji su, navodno, nastajali u Generalštabu JNA. Ono što je svim tim planovima bilo zajedničko jeste ostvarenje "velikosrpskog državnog projekta". Reč je o nasilnom stvaranju granica buduće države u kojoj bi živeli svi Srbi. Ta država u sarajevskim medijima najčešće je bila nazivana "velikom Srbijom". S druge strane, planovi su bili označavani tajnim šiframa, najčešće po geografskim nazivima (obično reka), koje su asocirale na prirodne granice razdvajanja buduće srpske države od ostalih država bivše SFRJ - Slovenije i Hrvatske (planovi "Kupa" i "Drina").
       U nekim sarajevskim medijima famozni plan RAM čak je vezivan i za Srpsku akademiju nauka i umetnosti, kao ideološkog tvorca velike Srbije. Ipak, vrh JNA važi za "glavnog autora agresije i krvoprolića u Hrvatskoj i BiH, a četvoročlano predsedništvo (krnje SFRJ) sa Borisavom Jovićem, odnosno Brankom Kostićem, samo kao političko pokriće".
       Jedan visoki funkcioner bosanske obaveštajne službe koji je ovog leta u Sarajevu pristao da, uz uslov da mu se ne otkriva identitet, za NIN govori o ovome, tvrdi da su obaveštajci lojalni Izetbegoviću prve podatke o planu RAM dobili već u maju 1991. godine, dakle, u vreme kada je počinjao rat u Hrvatskoj i gotovo godinu dana pre sukoba u BiH. Isti izvor tvrdi da plan RAM postaje opšte mesto srpskih vojnih i političkih ciljeva, otkrivajući ideju o stvaranju srpske etničke države u BiH i njeno povezivanje sa Krajinom (delovima Hrvatske koje 1991-1995. drže lokalni Srbi).
       Obaveštajna saznanja o postojanju plana RAM prvi je u javnost izneo tadašnji hrvatski član Predsedništva BiH i predsednik bosanskog HDZ-a Stjepan Kljuić. O tome je početkom oktobra 1991. rekao: "Moji izvori o postojanju plana RAM potiču od jednog od njegovih protagonista koji je uhapšen u Hrvatskoj i koji je u saslušanju priznao da takav plan postoji i da je učestvovao u njegovom stvaranju." Kljuić je tada rekao da će detalje i argumenete o tome izneti kada za to dođe vreme. Potom, svoja saznanja predočio je tadašnjem predsedniku jugoslovenske vlade Anti Markoviću, koji na sednici Saveznog izvršnog veća 19. septembra otkriva transkript navodnog telefonskog razgovora Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića od 29. maja 1991. godine, u kojem pominju RAM (vidite okvir "RAM na traci"). Kao jedna od ključnih ličnosti za naoružavanje i vojno povezivanje Srba u tom razgovoru pomenut je general Nikola Uzelac, komandant banjalučkog korpusa JNA, koji u to vreme ratuje u Hrvatskoj.
       JNA je odmah demantovala Kljuića i ocenila da se "glasine sračunato plasiraju i prenose radi razbijanja integriteta JNA i stvaranja nepoverenja javnosti prema Armiji". Ali, tokom oktobra 1991. afera RAM je u bosanskim medijima doživela vrhunac. Radovan Karadžić je tada rekao da je za taj plan prvi put čuo na konferenciji za štampu HDZ-a. "Tada sam shvatio da oni misle kako postoji neki srpski plan za stvaranje rama, odnosno okvira za neku novu državu čija bi zapadna granica bila Virovitica-Karlovac-Karlobag. Dakle, ram kao okvir, a ne kao neka skraćenica. Šta su posle činili sa tim ramom, ja ne znam, ali znam da je sve to glupost, neistina i propaganda", rekao je Karadžić.
      
       Uhvaćeni razgovori Milošević-Karadžić
       Visoki funkcioner obaveštajne službe u Sarajevu, koji "zbog prirode posla ne želi da se eksponira", za NIN tvrdi da su svi potezi koji su od tada povlačeni na srpskoj strani bili koordinirani u trouglu između KOS-a, Slobodana Miloševića i Karadžićevog SDS-a. To je, dodaje on, "ukazivalo da centrom agresije na BiH rukovodi Slobodan Milošević, a da su realizatori JNA i SDS, te da su imali brojne prateće službe koje su bile u njihovoj funkciji". Ovaj obaveštajac tvrdi da su stotine telefonskih razgovora koje je od maja 1991. do aprila 1992. Milošević vodio sa Karadžićem, a koje je snimila SDB Sarajevo, danas deo dokaza koje haško tužilaštvo poseduje o Miloševićevoj krivici za rat u Bosni. Od oktobra 1991. u bosanskoj štampi objavljeno je nekoliko transkripata tih telefonskih razgovora između Miloševića i Karadžića, ali i razgovora u kojima su učesnici bili Vojislav Šešelj, Dobrica Ćosić i drugi visoki srpski funkcioneri.
       Povodom "uhvaćenog" razgovora Miloševića i Karadžića u kojem spominju RAM i naoružavanje, Karadžić je prvo bio iznenađen i javno je postavio pitanje Anti Markoviću odakle mu traka sa snimkom tog razgovora. Što se tiče samog sadržaja razgovora, Karadžić je rekao da su "neki elementi apsolutno netačni i da je jasno da se radi o klasičnoj montaži nekih sekvenci kako bi se dobio željeni utisak".
       Ipak, priča o "Planu RAM" izvesno je stigla do Haga, bar kada je u pitanju svedočenje Stjepana Kljuića, koji je kao svedok na suđenju bivšem političkom vođi bosanskih Hrvata Dariu Kordiću i vojnom komandantu Mariju Čerkezu, optuženim za etničko čišćenje Bošnjaka u centralnoj Bosni, potvrdio da je plan RAM ili "plan Beograda za rat" on prvi obelodanio. "Projekat RAM bio je tajni plan Slobodana Miloševića za stvaranje velike Srbije, a to je podrazumevalo da veliki deo hrvatskog naroda u Bosni potpadne pod Srbiju. Mi nismo mogli to da prihvatimo i zato smo tražili suverenu Bosnu, u kojoj bi Hrvati bili ravnopravni ili konfederaciju sa posebnim odnosima delova prema susedima", rekao je u Hagu Kljuić.
       Posle svega, izvesno je da o planu RAM Tribunal u Hagu danas sakuplja podatke. NIN iz pouzdanih izvora saznaje da je to i jedno od glavnih pitanja haških istražitelja koji su poslednjih meseci u svojoj beogradskoj kancelariji razgovarali sa nekoliko desetina vojnih, policijskih i političkih funkcionera iz tog vremena u Srbiji.
       Ratne tenzije u Bosni u to vreme sa svih strana podgrevane su najcrnjim slutnjama, koje štampa u Sarajevu obilato koristi. Tako je pre nekoliko godina preminuli osnivač SDS-a u BiH kontroverzni pesnik Vladimir Srebrov, pošto je na čelo te srpske stranke umesto njega došao Karadžić, izjavio da je plan sa ciljem ekonomskog i političkog uništenja Bošnjaka u BiH nastao još osamdesetih godina u Generalštabu JNA. Tim planom je, navodno, predviđeno stvaranje velike Srbije i velike Hrvatske. Kako je tvrdio Srebrov, "više od polovine Muslimana bilo bi ubijeno, manji deo bio bi preveden u pravoslavlje, dok bi najmanjem delu, naravno onom koji ima novac, bilo dozvoljeno da ode u Tursku 'turskim koridorom'".
      
       Analiza Florens Artman
       "Cilj je bio", rekao je Srebrov, "da se BiH potpuno etnički očisti od Muslimana i država podeli rekom Vrbas". Politička klima u Bosni, međutim, već je bila takva da je u konstrukcijama te vrste malo ko hteo da prepozna osvetoljubive namere skrajnutog Srebrova. Takve izjave uzburkavale su javno mnjenje i doprinosile opštoj ratnoj tenziji, koja je krajem 1991. godine u BiH postajala sve izrazitija.
       U sferu naknadne pameti ubraja se i knjiga "Milošević - dijagonala laufer" današnjeg portparola Tužilaštva u Hagu Florens Artman, koja je početkom devedesetih kao dopisnik "Monda" iz Jugoslavije takođe pokušala da razreši enigmu RAM. Za razliku od Srebrova, ona uspeva da tačno fokusira cilj i premosti uobičajene vojno-strategijske planove, koje bi svaka država u ratu trebalo da ima, do "sistematske politike etničkog čišćenja, hladno skrojene u Beogradu". Artmanova u svojoj knjizi navodi da se prevashodni cilj Beograda sastojao u tome da se na bosanskoj teritoriji izgradi jedinstven i etnički istorodan srpski entitet koji će obuhvatiti različite krajeve naseljene Srbima.
       "Budući da oni međusobno nisu bili povezani, JNA je preduzela osvajački pohod, čiji je cilj bio da se obezbedi teritorijalni kontinuitet u istočnom delu Bosne (plan 'Drina'), s jedne strane, i, s druge strane, na severu tako što će se na osnovu plana 'Most' obrazovati koridor radi povezivanja sa Srbijom do tada izolovane banjalučke oblasti sa većinskim srpskim stanovništvom", piše Artmanova. Da bi ova geopolitička situacija bila validna i u Hagu, ona navodi da je "Milošević upotrebio interventne jedinice svog Ministarstva unutrašnjih poslova radi primene, uz zversku metodičnost, sistematske politike etničkog čišćenja, hladno skrojene u Beogradu".
      
       Kontinuitet teritorije
       Ta teza o "hladno skrojenim" planovima etničkog čišćenja Bošnjaka danas je utoliko zanimljivija što na njoj počivaju sve glasniji zahtevi bosanskih unitarista da bosanski entitet Republika Srpska kao genocidna tvorevina bude ukinuta. S druge strane, mnogi će analitičari reći da je zapravo celi troipogodišnji rat u BiH vođen upravo zbog teritorijalnog kontinuiteta unutar svake etničke zajednice. Tačno je da su srpske snage u proleće 1992. preduzele opsežnu operaciju ovladavanja pojasom oko leve obale Drine da bi obezbedile stabilnu komunikaciju sa Srbijom, kao što su i početkom leta iste godine probile posavski koridor kod Brčkog da bi obezbedile teritorijalni kontinuitet blokirane banjalučke regije sa istočnim delom Republike Srpske i Srbijom. Ali, isto tako, snage Petog korpusa Armije BiH u jesen 1994. preduzele su veliku ofanzivu da bi se spojile sa ostatkom teritorije koju su kontrolisale Izetbegovićeve snage (u čemu su uspeli godinu dana kasnije), zatim nekoliko operativnih pokušaja proboja srpskog prstena oko Sarajeva bile su bitke za teritorijalni kontinuitet. Slični motivi preovladavali su u hrvatsko-bošnjačkom ratu u centralnoj Bosni (1993-1994), pa i u stvaranju teritorije bosanskih Hrvata nazvane Herceg-Bosna, koja je bila naslonjena na teritoriju južne Hrvatske.
       Na kraju, veliki doprinos teritorijalnom kontinuitetu hrvatsko-bošnjačkog dela BiH dao je sam Slobodan Milošević čuvenim dejtonskim "putem viskija", koji je obezbedio teritorijalnu povezanost istočnobosanske enklave Goražde sa ostatkom teritorije prema Sarajevu i dalje prema centralnoj Bosni. Naravno, načini u ratu i miru se razlikuju, ali kako su tokom rata vođene borbe za ostvarivanje teritorijalnog kontinuiteta na sve tri strane - srpskoj, hrvatskoj i muslimanskoj - najbolje se vidi po tome što je i u Dejtonskom sporazumu kao prioritet zahtevano vraćanje više od milion izbeglica.
       Visoki funkcioner obaveštajne službe u Sarajevu i sagovornik NIN-a otkriva da su se snage pod Karadžićevom kontrolom u napadu na Sarajevo rukovodile dokumentom pod nazivom "Planovi odbrane" za regiju Sarajevo. Reč je o dokumentu koji je, na zahtev Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu bivše Jugoslavije, 1987. godine - dakle pet godina pre rata - završio Ekonomski institut u Sarajevu. Istraživačka studija, poručena 1982. godine, rađena je, kako je vreme nalagalo, pod pretpostavkom da će Sarajevo napasti i u okruženju držati agresor iz inostranstva. Deo studije pod naslovom "Obezbeđenje hranom, vodom i energijom gradskog stanovništva i oružanih snaga za vreme odbrane Sarajeva u okruženju" precizno razrađuje čak i moguće linije sukobljavanja oko grada, ratne rezerve, sanitetsku i medicinsku zaštitu stanovništva, kao i preorijentaciju proizvodnih pogona sa mirnodopske na ratnu proizvodnju.
      
       Sarajevo u RAM-u
       Obaveštajni funkcioner iz Sarajeva tvrdi da su JNA i "Karadžićevi četnici" upravo tu studiju upotrebili kao strateški dokument u opsadi Sarajeva. On, međutim, tvrdi da se već 1988. godine završavaju "neki četnički projekti, poput izgradnje bunkera oko uže linije opsade grada". Takođe kaže da je "Karadžić baratao tim brojkama (o granicama izdržljivosti opsednutog Sarajeva) i da su svi, od stranih reportera do svakojakih posmatrača, govorili o brzom kraju opsednutog grada".
       Iako među oficirima Armije BiH (onima koji su početkom devedesetih u tu armiju došli iz JNA) vlada mišljenje da je JNA već osamdesetih počela da se pretvara u srpsku armiju, teško je poverovati da je rat bio planiran deset godina pre njegovog početka. Pa ipak, u arhivama obaveštajne službe u Sarajevu ovaj plan čuvaju pod šifrom "Tajna" kao jedan u nizu onih koji je mogao biti korišćen za agresiju na BiH.
       U Sarajevu se takođe barata kao gotovom činjenicom da se, na osnovu raspoloživih podataka, pouzdano može tvrditi da je opsada i blokada Sarajeva sa ciljem njegovog zauzimanja brižljivo i dugo pripremana u uskim krugovima JNA i, kasnije, uz punu saradnju sa Srpskom demokratskom strankom.
       U jeku kampanje u vezi sa planom RAM sarajevske "Večernje novine" 2. oktobra objavljuju tekst u kojem citiraju Kljuića, Karadžića i saopštenje JNA i završavaju ovako: "Ima li se sve ovo u vidu, čini se logičnim zaključak da je pitanje da li plan RAM postoji ili ne, potpuno isprazno. Isto tako, logičnim se čini i zaključak da sve što se dešava nedvosmisleno upućuje na to da neki plan, ipak, postoji. Uostalom, ako Armija, pa makar i tako dezorijentisana i razjedinjena, kakva je izgleda postala JNA, vodi neke akcije, onda je sasvim sigurno da neki plan tih akcija postoji. Inače, da deluje neplanski, ne bi se ni mogla zvati armijom. A da li se taj plan zove RAM ili nekako drugačije, nije ni važno."
      
       Kukanjčeva torba
       Kasnije je sarajevska štampa nagađala da se u zaplenjenim dokumentima iz "Kukanjčeve torbe", otetim 3. maja 1992. prilikom napada Armije BiH na vojnu kolonu Druge armije JNA generala Milutina Kukanjca u Dobrovoljačkoj ulici, "verovatno nalaze i detalji plana RAM". Pored toga, tvrdi se i da su u "Kukanjčevoj torbi" pronađeni dokumenti o naoružavanju Teritorijalne odbrane novoformiranih srpskih opština (jedan takav dokument odnosi se na srpsku opštinu Bosanska Krupa), zatim o naoružavanju dobrovoljačkih jedinica SDS-a, o rasporedu i upotrebi jedinica do nivoa brigade, o opremanju materijalno-tehničkim sredstvima specijalne jedinice MUP u Banjaluci, o napadu na Sarajevo ...
       Tada su o planu RAM pisali sarajevsko "Oslobođenje" i beogradski nedeljnik "Vreme". "Oslobođenje" je najavilo da će uskoro objaviti osnovne naznake tajnog plana, ali to se nije dogodilo. Usled nedostatka dokumenata, sarajevska štampa je elemente RAM-a učitavala i u knjizi "Moje viđenje raspada" nekadašnjeg saveznog sekretara za narodnu odbranu generala Veljka Kadijevića. U sarajevskom nedeljniku "Slobodna Bosna" pisalo je da se "o pouzdanim detaljima i celini tajnog vojno-političkog plana stvaranja velike Srbije nije znalo sve do pojave Kadijevićeve knjige". Ta knjiga smatrana je dragocenim dokazom zbog toga što je opisano kako je tekao proces srbizacije JNA, stvaranje srpskih vojski u Krajini i BiH i što u detalje iznosi plan rasporeda borbenih jedinica JNA u Hrvatskoj i BiH. "Istina", navodi "Slobodna Bosna", "Kadijević nijednom nije upotrebio termin RAM, ali ono što on piše predstavlja opis plana za nasilno 'uramljivanje prostora' na kojem JNA i režim iz Beograda nameravaju praviti državu za Srbe".
      
       Srpska priča
       Iako ostaje činjenica da su Srbi na zauzetim teritorijama provodili etnička čišćenja, veći broj upućenih oficira Vojske RS (koji su prešli iz JNA) tvrde za NIN, da komande nisu imale takva naređenja. Nekoliko njih čak govori o sukobima koje su u pojedinim mestima imali sa vlastima SDS-a, koje su čišćenja inicirali.
       Što se Sarajeva tiče, prilično se verovatnim čini da Karadžić nikada nije razmišljao o njegovom potpunom osvajanju. Cilj SDS-a bio je podela grada, a kasnije, već u drugoj polovini 1992, on sa Izetbegovićem pregovara o teritorijalnoj razmeni sarajevskih prigradskih kvartova pod srpskom kontrolom: Ilijaša, Vogošće, Ilidže i Hadžića, za bošnjačke enklave u istočnoj Bosni: Srebrenicu, Žepu i Goražde.
       O proboju Sarajeva, međutim, mnogo više je razmišljala druga strana, koja je u usko vojnom smislu (pokušaja zauzimanja teritorije) bila sve vreme agresivnija na sarajevskom ratištu. General Stjepan Šiber, s početka rata jedan od čelnih ljudi Armije BiH, za NIN tvrdi da je Armija BiH tokom 1992. i 1993. dva puta "pokušala probijanja blokade i jednom pre Dejtona". "I sva tri puta je propalo", kaže Šiber, "zato što su agresori saznali pojedinosti. Te prve dve akcije su provaljene zato što su pojedini šefovi jedinica, kao Ćele, Cace i Juke imali stalnu vezu sa ljudima van opkoljenog Sarajeva, odakle su naručivali teletinu, piće, cigare. Da, čudno je kako Srbi nisu ušli u grad, ali oni su znali da smo mi koji smo ostali hrabri".
       Pa ipak, izostanak srpskog ulaska u Sarajevo i namere Pala u pogledu glavnog grada BiH možda je najbolje objasnio general Ratko Mladić, komandant Glavnog štaba Vojske RS, 1993. godine prilikom pregovora sa francuskom generalom Filipom Morionom, komandantom Unprofora: "Najbolje je i za Muslimane i za nas da se nađe političko rešenje i Sarajevo podeli na dva dela, prema nacionalnoj strukturi stanovništva. Da se utvrde granice po ulicama i kućama, kvartovima, da između nas stanu snage Unprofora, da nas razdvoje i onda da se otvori komunikacija gde oni mogu da dolaze kao što su Nemci dolazili u Berlin."
      
       Loša procena Mladića
       Bila je to katastrofalna procena. Nikome u svetu nije trebao novi Berlin, samo četiri godine pre nego što je nestao zid, koji je grad delio na dvoje.
       Jedan od sagovornika NIN-a visoki, još uvek aktivni, oficir obaveštajne službe Vojske Republike Srpske, koji takođe ne želi da bude imenovan, u Karadžićevim pregovorima nalazi povod za zaključak da srpski lideri nikada nisu imali ozbiljan plan za osvajanje Sarajeva. Iako je taj oficir bio (i ostao) blizak upravi vojne bezbednosti u Beogradu, tvrdi da nikada nije čuo za plan RAM. "Ako je u nečijoj glavi", tvrdi on, "i postojao plan o pravljenju velike Srbije, nikada nije izdata direktiva da se to sprovede na terenu." On takođe kaže da plan opsade Sarajeva nikada nije postojao, kao i da se podela grada nije 1992. desila po unapred dogovorenoj političkoj mapi, nego po kvartovima u kojima je prevladavala određena etnička struktura. To bi ukratko trebalo da znači da su Srbi, koncentrisani uglavnom u prigradskim delovima, zauzeli opštine i kvartove u kojima su bili u većini. U prilog toj tezi, naš sagovornik tvrdi da su pojedini delovi grada zbog toga bili u veoma nepovoljnom vojničkom položaju, poput srpskog naselja Nedžarići, koje je bilo u potkovici u bošnjačkoj teritoriji. Tako je nekoliko stotina srpskih boraca za tri i po godine rata stradalo od snajpera sa obližnjih solitera koje je kontrolisala Armija BiH.
       U svojoj knjizi "Bosna u kandžama KOS-a (vojna obaveštajna služba)" (Sarajevo, 1996) Munir Alibabić Munja, doskorašnji direktor sarajevske Agencije za istraživanje i dokumentaciju (nekadašnja DB), navodi da je on u maju 1991. godine kao načelnik Sektora SDB Sarajevo rukovodio "malom ali odabranom grupom" koja je došla do konkretnih podataka o planu RAM i da iza tog plana stoji Slobodan Milošević. Alibabić navodi da je o tome upoznao tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Aliju Delimustafića te predsednika Predsedništva BiH Aliju Izetbegovića i potpredsednika Vlade BiH Rusmira Mahmutćehajića. Potom su, piše Alibabić, odmah morali da zamaskiraju izvor podataka te upozore domaće i strane faktore o tome i ubrzaju pripreme za odbranu BiH.
      
       Šta je znao Delimustafić
       Alibabić tvrdi da je Delimustafić upoznao o tome saveznog premijera Antu Markovića, "zbog čega on podnosi ostavku". U svojoj knjizi Alibabić navodi da su pripreme za izvođenje ovog plana trajale čitavu deceniju, ali najintenzivije 1990. i 1991. godine. S planom je, tvrdi Alibabić, bio upoznat i "veliki broj" oficira bošnjačke nacionalnosti. "Nažalost, najupućeniji i najobavešteniji o 'RAM-u', kada je reč o KOS-ovcima, tu ubrajam najmanje pet Muslimana koji su sada na ključnim funkcijama bezbednosti Bosne, nisu rekli ni podatak! Naprotiv, na više načina su pokušali opravdati 'mozak' KOS-a, plasirajući informacije da se radi o umerenim KOS-ovcima, Jugoslovenima, ali ne i nacionalistima. Podvala za naivne", zaključuje Alibabić.
       Kada otkriva da "ukupna situacija prevazilazi njegove (Delimustafićeve) intelektualne mogućnosti i da je (Delimustafić) sredstvo u rukama prljave mašinerije KOS-a, Alibabić odlučuje da povuče i zaštiti dokumentaciju 'RAM-a'". Nakon jedne svađe sa Delimustafićem, koji nije hteo da mu da dokumentaciju "jer se na njoj može zaraditi najmanje pet miliona maraka", Alibabić ipak uspeva da je spasi. Krajem leta 1994. godine dokumentacija o planu RAM je, piše Alibabić, predata u Izetbegovićev kabinet.
       Činjenica je, međutim, da ta dokumentacija odatle, ako je postojala, nikada nije ugledala svetlost dana. Ako je tamo čuvana za Hag i ako je predata Karli del Ponte, pravo je čudo da Hag toliko uporno detalje o RAM-u traži od svojih manje ili više dobrovoljnih sagovornika u Beogradu.
      
       Vasiljević u Sarajevu
       Načelnik Vojne uprave bezbednosti u to vreme general Aleksandar Vasiljević za NIN kaže da je plan RAM izmišljotina kojom se pokušala optužiti Vojska i Jugoslavija da su radili na podeli BiH. Za Alibabićevu knjigu Vasiljević kaže da je puna neistina i da potvrđuje njegov utisak da je "plan RAM" propagandni trik iz perioda uoči rata.
       "Jer da nije - valjda bi neke konkretne činjenice do sada isplivale", kaže Vasiljević i objašnjava: "U njegovoj (Alibabićevoj) knjizi vidim fotokopiju članka iz sarajevskih 'Večernjih novina' u kojem je navodni razgovor Miloševića sa Karadžićem. A kako to oni rade: daju novinaru selektivan podatak koji objektivno predstavlja neku službenu tajnu najvišeg stepena jer je to dobijeno prisluškivanjem. Zanimljivo je zašto o tome kasnije nikada nisu izašli u javnost. Nije valjda sve što se imalo dato novinaru 'Večernjih novina'".
       Na sastanku 5. februara 1992. u Sarajevu general Vasiljević je Aliji Izetbegoviću predočio dokumentaciju o tome da su u okviru SDA formirane paravojne formacije koje su napravile planove za napade na JNA. Vasiljević mu je pokazao, kako danas tvrdi, snimljene najmanje tri sednice vojnog dela Kriznog štaba, kome su prisustvovali Sefer Halilović (kasnije načelnik Glavnog štaba Teritorijalne odbrane BiH, potom Armije BiH), Munir Bisić (policijski funkcioner), izvesni Kemo, jedan mornarički oficir i još nekoliko članova.
       "Valjda bi tada Izetbegović", kaže Vasiljević za NIN, "izvadio sve o tom planu RAM i rekao: 'Evo, a šta vi radite'. Ali on je tada rekao da, dok je on predsednik, niko neće tu vojsku da dira, da je to i njihova vojska i tražio je da Musliman dođe za komandanta". Vasiljević tvrdi da je tada Izetbegoviću izneo brojno stanje Patriotske lige naroda, koja je u to vreme držana u strogoj ilegali, naoružanost, ciljeve.
       O prvim saznanjima da se vojno organizuje u SDA, Uprava bezbednosti tadašnje JNA referiše 17. septembra 1991. godine i iznosi podatak da je formiran Krizni štab Patriotske lige, koji ima svoj politički i vojni deo. Glavni štab imao je regionalne štabove, ali se prave štabovi i van teritorije BiH, u Sandžaku i na Kosovu. Mreža Patriotske lige ne postoji jedino na prostoru zapadne BiH. Kako za NIN kaže već pominjani anonimni obaveštajac koji je bio jedan od sastavljača ovog izveštaja, "Srbi u Patriotskoj ligi su bili kap u moru, ali oni ne mogu da promene suštinu: da je to more i da je voda slana".
       Takođe on tvrdi da je Patriotska liga PL planirala da u onim opštinama gde su Bošnjaci u većini preuzme celokupnu vojnu infrastrukturu (kasarne, skladišta sa oružjem) i celu Teritorijalnu odbranu ondašnje BiH preslika u PL. Kako tvrdi ovaj srpski obaveštajac, "planirana su i organizovana aktivna dejstva prepada i napada, a glavni protivnik je bila JNA". Svaka opština imala je svoj diverzantski teroristički vod, planirali su kidnapovanje starešina, blokade vojnih objekata i oficirskih stanova, imali su formirane trojke koje treba da izvršavaju kidnapovanja, likvidacije, podmetanje eksploziva.
       Kasnije je general Sefer Halilović podatke o PL objavio u svojoj knjizi "Lukava strategija"(Sarajevo, 1997). U martu 1992. godine na televiziji BiH pojavio se komandir jedne jedinice PL i javno progovorio o postojanju te paravojne formacije. Bilo je to prvo priznanje o postojanju Patriotske lige, čije ime danas nosi nekadašnja Ulica JNA u Sarajevu.
       U svojoj knjizi, koja ga je, mnogi u Sarajevu smatraju, i odvela pred Haški tribunal, Sefer Halilović je opisao susret sa Alijom Izetbegovićem 2. decembra 1991. godine u sarajevskom predgrađu Hrasnici. Susret se dogodio dan posle prvog kongresa Stranke demokratske akcije, koji je, dok su delegati i gosti stojeći aplaudirali, Izetbegović završio rečima: "Velikim Bogom se kunemo da robovi biti nećemo."
      
       Halilovićeva mobilizacija
       U svom štabu u Hrasnici, u kojem su zidovi tri sobe bili izlepljeni šemama, kartama, skicama i formacijama, Halilović je Izetbegoviću objasnio "sve što smo uradili na sarajevskoj regiji" i istrajavao na tvrdnji da je neophodno postupak organizacije dovesti na isti nivo u svim regijama. Izetbegović je na to rekao: "Ti ćeš, čoveče, na ovaj način mobilisati preko 50 000 ljudi." "Ne 50 000, predsedniče, već makar 250 000." "Onda on", ironično Halilović piše o Izetbegoviću, "izreče istorijsko: 'Da. Nastavite da radite na teritoriji cele republike, kao što ste uradili u Sarajevu'." Navodno je Izetbegović tada još rekao: "Sad, kad sam sve ovo čuo i video, osećam se sigurnije."
       Iako u svojim "Sjećanjima" (Sarajevo, 2001) Izetbegović uopšte ne pominje ovu ili slične situacije koje su se ticale vojnih priprema muslimanskog naroda, verovatno je da su bar donekle saznanja o aktivnostima Patriotske lige uticala na Izetbegovićevo odbacivanje Kutiljerovog plana o kantonizaciji BiH.
       Pa ipak, Patriotska liga bila je igračka prema onome kako su se Srbi spremali za rat, tvrdi za NIN general Stjepan Šiber, po otpočinjanju rata Halilovićev zamenik na čelu Armije BiH. Istovremeno, Šiber govori i o kriminalnoj prošlosti pojedinaca I
      
      

Ram na traci Milošević: Radovane!        Karadžić: Da!        Milošević: Ja sam razgovarao sa najvišim mestom.        Karadžić: Dobro.        Milošević: Molim te, ovo moraš da razumeš, jer, što se kaže, ne mogu da ti sve objašnjavam.        Karadžić: Dobro.        Milošević: Od strateškog značaja je za budući RAM, znaš šta je RAM?        Karadžić: Sve znam.        Milošević: Da banjalučka grupacija bude sposobna i mobilna.        Karadžić: Dobro.        Milošević: Zato, moraš, pod jedan, obezbediti da ona bude sposobna i mobilna i da nema nikakvih problema i, dva, za jedan sat se javi Uzelcu sa pozivom na dogovor.        Karadžić: Dobro.        Milošević: Na najvišem mestu.        Karadžić: Dobro.