Kritike američke politike koje dolaze sa starog kontinenta u Americi se uglavnom otpisuju kao čisti antiamerikanizam

      Kada je Amerika 11. septembra prošle godine zverski napadnuta, plima simpatija i saosećanja preplavila je Evropu i svet. "Svi smo mi Amerikanci", naslovili su reagovanja pariski "Mond" i beogradska "Politika", a prema Americi kritički ili zajedljivo raspoloženi evropski intelektualci prisetili su se da je Amerika ta koja, uza sve svoje mane, čuva ideale na kojima počiva zapadna civilizacija. U prvi mah, sve što su evropski saveznici imali bez roptanja stavljeno je Americi na raspolaganje, uključujući i podršku odmazdi prema dalekom Avganistanu. Činilo se da je Amerika u ulozi žrtve preko noći stekla moralni autoritet kakav joj je, pre toga, bio nedostupan.
       Godinu kasnije, nešto je od tog moralnog kredita potrošeno, a Stejt department se spremio da 5. i 6. septembra održi konferenciju o antiamerikanizmu, procenjujući da je fenomen dovoljno globalan i dovoljno alarmantan da bi se o njemu na napadan način razgovaralo u predvečerje godišnjice napada na Svetski trgovinski centar i Pentagon. Unutar Amerike debata o antiamerikanizmu pojačala se unazad godinu dana, ali je uglavnom ostala u relativno uskom okviru: Amerikanci mahom misle da resantiman prema njima dolazi od zavisti i ljubomore onih koji uživaju manje blagodeti od Amerikanaca, mada je u američkoj administraciji ojačala škola mišljenja po kojoj popularisanje Amerike spolja zaslužuje više vremena, truda i novca. U poslednje vreme ta diskusija se jako uzburkala na relaciji Amerika - Evropa. Došlo je dotle da je Majkl Hauard, predsednik organizacije zvane Atlantsko partnerstvo, u londonskom Tajmsu sredinom jula pozvao na uzbunu tvrdnjom da "ni reč saveznici možda više nije odgovarajuća" za ono što se dešava između Evrope i Amerike. Nekadašnji hladnoratovski jastreb i savetnik za nacionalnu bezbednost Zbignjev Bžežinski u "Njujork tajmsu" upozorava da se "Sjedinjene Države suočavaju sa rizikom opasne izolacije", umesto da predvode koaliciju demokratskih snaga. Kontekst je naravno napad na Irak radi rušenja režima Sadama Huseina: evropske zemlje ne samo što nisu uverene u nužnost tog poduhvata, već ih plaši i zastava pod kojom Amerikanci žele da pođu u taj rat. Obraćajući se kadetima vojne akademije u Vest Pointu, američki predsednik Džordž Buš je u junu obelodanio svoju viziju međunarodnih odnosa: to je svet u kom nema rivalstva velikih sila, jer Sjedinjene Države zauzimaju vladajući položaj. U takvom svetu Amerika uzima za sebe pravo da preventivno napadne svaku zemlju za koju smatra da za nju predstavlja pretnju (preemptive strike). To, naravno, znači da Amerika nema nameru da se pridržava Povelje UN, niti Junior namerava da, poput Džordža Buša Seniora 1990, traži odobrenje UN za napad na iračke snage. Buš je u Vest Pointu bio veoma eksplicitan: "Amerika poseduje, i namerava da zadrži, vojnu premoć koju niko ne može ugroziti, što potpuno obesmišljava nekadašnje destabilizirajuće trke za naoružanje, i što ograničava rivalstva na trgovačke i druge mirovne poslove".
       Evropljani su iz toga razabrali da je za njih polje otvoreno "na trgovačkom i drugim mirovnim poslovima", ali da njihova tradicionalna uloga ključnih američkih ratnih saveznika rapidno gubi na ceni. Bilo je još gore kada su američki funkcioneri, posle evropskih protesta, pomalo pokroviteljski rastumačili Amerikancima da će se Evropljani i ovako i onako prikloniti kada Amerika jednom donese odluku. Tako je američki sekretar za odbranu Donald Ramsfeld u Londonu do kraja uprskao stvar kada je Bušovu međunarodnu izolaciju u vezi sa napadom na Irak uporedio sa Vinstonom Čerčilom koji je u prvo vreme bio usamljen u tvrdom stavu prema Hitleru. "Gardijan" je objavio sarkastičan komentar Bena Pimlota, dekana londonskog Goldsmits koledža i kraljičinog biografa: "Čerčil je jedini Englez za kog su oni ikad čuli, sa mogućim izuzetkom Šekspira, a i njega tamo samo bubalice znaju... Buš je neandertalac koji ne poznaje svet". Drugi su britanski istoričari sa manje pakosti primetili da ne veruju da je Čerčil bio pristaša preventivnih napada na suverene države, a poređenje Sadama sa Hitlerom proglašeno je "lenjošću uma".
       Irak nije jedina tačka neslaganja: osim Međunarodnog krivičnog suda, tu je i bliskoistočni problem, a izraelski tretman Palestinaca i Arafata uživa daleko manje simpatija u Evropi nego u Americi. Amerikanci za evropski stav prema Šaronu nemaju preterano sluha, a to važi i za najliberalnije: kada je portugalski nobelovac Žoze Saramago uporedio izraelski tretman Palestinaca sa Aušvicom, "Njujork tajms" je upitao nije li ova vrsta žestoke moralne osude Izraela u stvari znak oživljavanja stare boljke evropskog kontinenta, antisemitizma. S tom tezom slaže se izdavač bečkog "Der standarda" Oskar Broner, koji tvrdi da se u Evropi radi o "antisemitizmu bez antisemita". U Francuskoj, u kojoj se učestali napadi na Jevreje i njihova sveta mesta, najčešće to objašnjavaju prisustvom brojnog stanovništva arapskog porekla, jake osude Izraela su na neki način dale legitimitet arapskoj mržnji prema Jevrejima: tako barem tvrde kritičari kritičara Izraela. Ugledni jevrejski intelektualac Eli Vizel veli: "Čudim se onima koji porede Izraelce sa nacistima. Pitam se, zašto oni toliko mrze Izrael, koji je, na kraju krajeva, jevrejska država?"
       Američko-evropski nesporazum je danas tako dubok da je u nedavnoj anketi više od pedeset posto Engleza reklo da Džordža Buša smatra opasnim po svetski mir (sedamdeset posto je to reklo za Osamu bin Ladena), a poslanik francuske Skupštine Noel Mamer objavio je knjigu rečitog naslova: "Ne, hvala, ujače Sem". Knjiga počinje pričom o tome kako je jedne godine u Davosu Stiv Forbz, američki milioner, Karla Velikog proglasio čovekom koji je dve stotine godina ranije ujedinio Evropu. Karlo Veliki je inače umro pre više od hiljadu godina i nije ostao zapamćen kao ujedinitelj, već kao osvajač.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ
      
      

Hegemon Poslednji broj časopisa "Forin afers" iscrpno obrazlaže nezabeleženu dominaciju Amerike nad ostatkom sveta. Dva profesora sa uglednog Dartmut univerziteta navode da će Amerika 2003. godine na odbranu potrošiti više nego 15 ili 20 zemalja koje posle nje najviše troše na vojsku, kao i da je njena kvalitativna vojna premoć još izrazitija. Teško da bilo ko može sustići SAD u vojnoj upotrebi komunikacione i informacione tehnologije: Amerikanci više troše na vojna istraživanja nego što Nemačka ili Velika Britanija troše na odbranu u celini. Nikad nijedna zemlja u istoriji nije uživala tu vrstu premoći, a Amerika to postiže trošeći samo 3,5 posto svog bruto društvenog proizvoda u te svrhe. I američka privreda dva puta je veća od privrede njenog najbližeg ekonomskog rivala, Japana. Samo jedna njena država, Kalifornija, peta je po ekonomskoj snazi u svetu, ispred Francuske i malo iza Velike Britanije. Ujedno, SAD je i vodeća tehnološka sila. Autori članka S. Bruks i V. Volfort još tvrde da je u međunarodnim odnosima uistinu spektakularno to što su Amerikanci vodeća sila u svim tim oblastima istovremeno: nikad se tako nešto u prošlosti nije desilo. Na vrhuncu Pax Britannica, kada je Velika Britanija bila najmoćnija trgovačka i pomorska sila, i Francuska i Rusija su trošile više od nje, imale više ljudstva i više oružja. Amerika, međutim, ni u jednoj važnoj oblasti nema dostojnog rivala. Profesori osporavaju mogućnost da se Americi može desiti ono što se desilo Napoleonu, Habzburzima i Hitleru, da se manje sile udruže protiv najmoćnije i na kraju je sruše zajedničkim snagama. Amerika ima manje slabih tački nego bilo koji svetski hegemon pre nje, a ne doživljavaju je svi kao pretnju, što ne važi za Japan, Kinu, Rusiju i Nemačku koje bi, ukoliko se naoružaju da se suprotstave Americi, odmah izazvale podozrenje svojih komšija. Osim toga, američka dominacija je već deo statusa ljuo, vodeće sile su već decenijama bliske saveznice Amerike i višestruko bi im to savezništvo valjalo. Osim toga, Amerika je i bogata i moćna, dok su njeni rivali ili jedno ili drugo. Biće potrebna najmanje još jedna generacija kako bi druge velike zemlje, poput Kine ili Indije, postale bogate. U drugim bogatim zemljama osim toga pada natalitet: Amerika je u prošloj dekadi dobila 32,7 miliona novih stanovnika, što je više od pola ukupne populacije Francuske ili Velike Britanije. Zaključak članka je da u narednih nekoliko decenija nijedna država neće uspeti da iskombinuje potrebne resurse, geografski položaj i stopu rasta neophodne da bi mogla da ugrozi američku hegemoniju.