Našao sam svoju utopiju. Moji filmovi su, iako se jako mučim dok ih radim, način, stil života koji me direktno spasava od stradanjai koji ja želim da prenesem drugim ljudima

      Kad Kusturica snima film - to je kulturni događaj. Evropski. Na snimanje je došao sabajle.
       Mesto snimanja: Slobodne srpske planine. Zlatibor, Šarganska osmica iznad Jatara. Scena: 23 (Deo). Opis scene: Počasna vožnja.
       Če Gevara evropskog filma kreće odlučno - Hasta la victoria siempre.
       Dan brzo prolazi. Skoro je veče. Čekamo.
       Svemoćna gospođa Varagić. Konačno, sedamo do Kusturice na komandni most.
      
       (Scena na kontrolnom ekranu teče:
       Luka (Slavko Štimac): Hoće l' biti rata?
       Oficir JNA (Stribor Kusturica): Znate kako je govorio drug Tito: moramo živjeti kao da će sto godina biti mir, a spremati se kao da će sutra biti rat.
       Filipović (Nikola Kojo): Tito!? Onaj bandit i srbomrzac. Moram da ti kažem kapetane da on to nije izmislio, da je to jedna stara jevrejska doskočica.
       Oficir: Ja ga obožavam. Imao je samo jednu manu.
       Filipović: Jednu?!
       Oficir: Aha... Jedina mu je mana što je umro.
       Veljo (Aleksandar Berček): Al', to nije mala mana. Mene je tu skroz razočarao. To nikako nije smio...
       Oficir: Pa, nije on kriv.
       Veljo: Nego?
       Oficir: Da se je on pit'o nikad ne bi umro.
       Veljo: Nije se pit'o.
       Rez.
       Kusturica: Vrlo sam za-do-vo-lja-n.)
      
       Zavaljuje se ležerno u stolicu, pali "kohibu" dugu kao "skok u dalj", kulira... Sve je u žurbi osim njega.
      
       Bez gesta, grimase govori tiho, polako...
       - "Gladno srce" ima šekspirovski zaplet. Kao i u ostalim mojim filmovima vrlo mi je teško da budem jednostavan. Uvek tako iskomplikujem da se film pojavljuje u jednom mozaiku koji prati glavnu temu. To je priča o svemu onome što sam osećao prema toj zemlji koja je nestajala. Ova počasna vožnja vozom je neka vrsta dekadencije titoizma, odnosno faze koja je simulirala fazu demokratije, a bila je zapravo anarhični period naše istorije. Film je više pitanje mojih želja i neostvarenih snova. Neki smisao koji ja negujem. Pokušao sam, s jedne strane, da budem nežan, poetičan, dakle da aktiviram svoje najveće vrednosti i da ih projektujem u film, a s druge strane da budem dovoljno oštrouman da ne budem sentimentalan. Pokušao sam to da sagledam optikom duhovitosti da bih uopšte preživeo. Jer, u suštini to je jedna vrlo opasna priča.
      
       Gotovo antička drama. A voz se zove Romantika!?
       - To je ideja glavnog junaka koji uz pomoć lokalnih političara doprema tu lokomotivu. Lokomotiva je umotana u zastavu SFRJ koju prilikom otkrivanja skida novi predsednik opštine (Nikola Kojo) koji je ubio starog predsednika opštine u lovu jer je bio protiv šverca i ostalih malverzacija koje krase novo doba. S druge strane, dolazi simbol industrijske revolucije, ali sto godina kasnije. To mesto počinje da funkcioniše i onda dolazi rat i ta se pruga pretvara u prugu kojom se švercuju cigare i sve ono što je poslednji rat doneo, koji ja zovem ratom hulja i nesrećnika.
      
       Film se bavi ljubavlju, ratom. Eros i Tanatos plus utopija čoveka koji bi da napravi prugu?
       - Tako je. To je, ako mogu tako da kažem, jedan moderan, u stvari, stari zaplet. To je inače, ne baš u svim detaljima, istinita priča. Ona je zanimljivija utoliko što ću opet biti taj koji će podsećati ljude da je postojala jedna zemlja.
      
       Ima nas još dosta koji pamtimo tu zemlju, i te kako.
       - Bogami se trude da je zaborave što pre mogu. Ulazeći u ove nove faze istorije i ove nove diktate i zadaće koje dobijaju, neki hoće da veruju kao da ništa od toga nije postojalo. Jedno vreme je bilo opasno i pomenuti da je ta zemlja ikad postojala, jer su je preko noći proglasili tamnicom naroda, kao da nju niko i nikad nije doživljavao kao svoju zemlju. Taj zaplet zapravo će biti jedan od onih zapleta koji karakterišu moje filmove od početka moje karijere.
      
       Vi, u stvari, kao da stalno snimate jedan te isti film?
       - Jeste, ja stalno snimam jedan film. Taj moj film se može podvesti pod definiciju demistifikacija porodice. Pošto ta porodica za razliku od one zapadne nije prošla ni fazu industrijske revolucije, to je porodica koja je po svemu anahrona, po svemu zanimljivija, duhovitija, komičnija i dramatičnija.
      
       Bavili ste se i bavite se, kako rekoste, demistifikacijom porodice. Kod nas i u porodici i među narodima izgleda da je mržnja jači kohezioni faktor od ljubavi. Što se više udaljavamo izgleda da smo sve više bliži?
       - Ništa ovde nije provedeno do kraja, ni proces hristijanizacije niti proces islamizacije. Zato što je to klizište, jedan odron gde nijedan od tih evropskih odnosa nije doveden do kraja. Može da se kaže da je to tle samo zakačila civilizacija. Onda sam otkrio da to nije tako.
      
       (Nikola Kojo: Emire, nećemo imati vezu sa Striborom.
       Kusturica: Što?
       Kojo: Ako ne kažem na samom kraju, da bi se on nalepio...
       Kusturica: Ne, reci isto... Pa ljudi on je srpski narod uvukao u tragediju. Je l' vama jasno to... U sredini reci ni na početku ni na kraju... I onda se okreni ovamo...
       Kojo: Prema Miri (Karanović)?
       Kusturica: Ne, bre prema Miri, na Miru si se previše... Stribor će se perifernom stranom mozga uključiti posle... Znači ono: Pa, kapetane, on je srpski narod uvukao... znaš, a onda kreni u tvoje figure. I kao prazno pogledaš u kapetana koji još i sere nešto usput.
       Kojo: Ajde ljudi da snimamo film.
       Zoran Andrić (pomoćnik reditelja): Emire, ja ću odavde da mahnem Miri, a ti gledaj...
       Kusturica: 'Oću. Gleda u nebo, proverava da li sunca ima dovoljno.)
      
       Vreme vas baš nije služilo. Samo danas se pet puta promenilo.
       - To je dar novog svetskog poretka, jebem li im majku, da im jebem. Mi od marta naovamo nismo imali u kontinuitetu sedam sunčanih dana. Dragan Kićanović mi je rekao da je Zlatibor bio najsunčaniji deo SFRJ posle Hvara. A vidi ti ovo sada.
      
       Zameraju vam da ste jugonostalgičar.
       - To je valjda jedina nostalgija na svetu koja je bila negativna. To nikako ne mogu da shvatim. Ova bagra, ovi francuski šatrofilozofi, ove pudlice francuske, ovi što sada po Srbiji ostvaruju svoje snove da je uporede sa Nemačkom posle rata, oni su mene optuživali za nostalgiju iako ja to uopšte tako nisam imenovao. To je bio jednostavno deo mog života, prema kome ja nemam krajnje negativan odnos. Zanimljivo je i to što je to jedina nostalgija koja je dekretom trebalo da bude ukinuta.
      
       To je, u stvari, etiketa.
       - Ma, naravno. Da li sam jugonostalgičar ili nisam potpuno je bespredmetno. Ima i lepih i ružnih stvari kojih se sećam. Na delu je jedna nova vrsta diktature koja se u okviru humanizma širi svetom. Nijedna nostalgija nema razloga da bude ukinuta. Nostalgija nije nikakvo aktivno stanje, to je nešto slično melanholiji.
      
       Od Triglava do Đevđelije plaše se jugonostalgije kao pošasti.
       - Naravno da se plaše. Dobili su nove zadatke. To su sada prostori gde ne vladaju autentične politike, autentični političari. Reč je uglavnom o ljudima koji ispunjavaju zadatke onih koji određuju notni sistem. Posebno je zanimljivo što oni preteruju, što žele da udovolje gazdama više nego što gazde i očekuju. Pitanje da li je neko jugonostalgičar, krajnje je privatno pitanje i nikako socijalno niti političko pitanje.
      
       Ali, pretvoreno je u političko pitanje!
       - Pretvoreno je u političko, jer nije popularno i to je utoliko neodrživije.
      
       Kao da se plaše i duha SFRJ?
       - Pa, imaju razloga. Zemlja od 22 miliona stanovnika koja je imala takve potencijale od privrednih do ljudskih sa zdravim genom i zdravim propuhom koji je kroz istoriju činio i dobra i loša dela, predstavljala je jedan moćan okvir u svakom pogledu. U kulturnom posebno. I verovatno iz straha od toga lično osećanje pretvaraju u politički stav. Tako da kad me optužuju oni obično to stavljaju u taj okvir.
      
       A vi ste još i uspešni. Što nije mali problem?
       - Veći problem od mog uspeha je što ja nisam dozvolio da me komfor proždere i da mi ugasi misao. Svet se kreće u jednom pravcu koji je krajnje vidljiv i krajnje precizan. Ne treba biti posebno pametan pa videti da je od vremena industrijske revolucije klima jedne planete uništena. I da za 40-50 godina možemo doći u katastrofu apokaliptičnih razmera. Da najveća sila na planeti proizvodi najveći procenat ugljendioksida i čini pravac sveta nepovratnim u neko bolje vreme.
       Čitava jugoslovenska tragedija proistekla je iz potrebe da se stvori jedan novi svet posle kolapsa SSSR-a tako da je sva naša negativna energija trošena ne samo iznutra nego i izvana. Taj svet je jednostavno trebalo da dobije nove parčiće kojima se neće dozvoliti period tranzicije duži od deset godina. Ozbiljni ekonomisti kažu da je svakoj zemlji koja je bila komunistička potrebno dvadeset godina za tranziciju. To dokazuju na primeru Južne Koreje koja je uz kontrolu države prešla u kapitalizam posle dvadeset godina - a to je bila praktično jedina država na svetu kojoj je to bilo dozvoljeno - i postala jedna moćna ekonomska zemlja. Bez jake države nema privatizacije. Kod nas su procesi obrnuti. Ideja je da se sve vlasništvo proda strancima. I kad gledam naše političare ja ih merim samo po tome ko će više našeg da ostavi nama. Ali, pošto namera sveta nije da od nas čine moćne i srećne, već obrnuto, oni su nas nakon deset godina bombardovali.
      
       Ali i mi smo bombardovali druge.
       - I mi smo bombardovali druge u veri da će nama biti bolje ako ostvarimo ono što jesu neka načela male zemlje ili iluzija, barem o nezavisnosti. Koja je trošena i pogrešno i ispravno.
      
       Spočitavaju vam i da ste korumpirani?
       - Kada kažu da sam korumpiran oni ne shvataju da ja mogu da budem korumpiran samo idejom, a ne novcem. To su bubice koje u tom ogromnom svetu gde ima toliko insekata i različitih životinja ne znače ništa. Pokušavam zapravo da rasvetlim ono što se često vrti oko mog imena.
      
       Razne kontradiktornosti?
       - Pa da, one se javljaju kad čovek živi na više prostora, donekle taj uspeh, ali najviše ta aktivna potreba da tumačim svet i da ga promišljam svojom glavom. To danas nije uputno.
       To nije bilo uputno nikada.
       - Naravno. Za vreme komunizma to takođe nije bilo uputno. Ali ono što mene plaši je način na koji novi svet marginalizuje ljude koji ozbiljno misle, ili za koje misle da ozbiljno misle. To je ekvivalent onome što su boljševici radili likvidacijama. Brutalna marginalizacija. Ti danas možeš da budeš jedan Harold Pinter, da budeš protiv bombardovanja Beograda i da se pojaviš na osmoj strani Gardijana tako skriven da se gotovo ne vidiš. To je strah sveta koji je zagađen, pokvaren, bez boga, gde vlada novac kao jedina ideja vodilja, svet bez utopije... Onda meni ovi begovi u film i činjenica da sam okružen ljudima koji mi odgovaraju i kojima ja odgovaram - predstavljaju jednu vrstu privatnog komunizma. Našao sam svoju utopiju. Moji filmovi su, iako se jako mučim dok ih radim, način, stil života koji me direktno spasava od stradanja i koji ja želim da prenesem drugim ljudima.
      
       (Kojo: Jesam preterao mnogo, a?
       Kusturica: Jesi, malo.
       Kojo: Nema veze, lik je manijak.
       Kusturica: Ajde da vidimo.
       Tejp. Kojo: Nemojte tako ljudi, taj čovek je uvukao ceo srpski narod u tragediju. Nije samo narod nego je upropastio omladinu, upropastio je omladinke i pionirke mlade.
       Kusturica: Ok. Može i to, nije problem.
       Kojo: Može, manijak je veliki.)
      
       Šta je, dakle, vaše vjeruju?
       - Mobilisati vlastitu maštu i kreativnost. To je moj cilj. Zato što novi svet koji je ušao u informatičku revoluciju, koja je mnogo žešća od industrijske, čoveku apsorbuje njegova osnovna svojstva. Čovek ne sme da poveruje da je tržište regulator svih naših socijalnih i političkih karakteristika. Ako poveruje u to on mora neminovno da propadne na svakom planu. Prvo na duhovnom. A čovek koji iscrpi svoje duhovne potencijale više nije čovek. Moji projekti su projekti ličnog spasa i ljudi oko mene. Jer, kada bih nabrajao sve nevolje koje nas okružuju ostao bih u sferi crnog pesimizma. Kada se izvučem iz konteksta sveta kroz neki prvobitni oblik organizovanja onda je to za mene život koji ima smisla.
      
       Mnogi vas doživljavaju kao konfliktnu ličnost, naročito za vreme i posle rata?
       - U ovom ratu se nisam ni sa kim svadio, ali me je moj individualni razvoj doveo u sukobe sa mnogima. Odnosno moje mišljenje, ne moje sudelovanje u nekom projektu, dovelo me je u stanje u kojem ja uživam. Pošto ja jesam konfliktna ličnost to meni ne pada teško.
       Kad sam bio mlad bilo mi je najdraže da potkačim Branka Mikulića ili Hamdiju Pozderca. Ali, kada je čitav svet počeo da likuje nad činjenicom da je Milošević optužen za ratne zločine, a i pre toga, znajući sve njegove mane i mane drugih - meni je to nekako smrdelo, to meni nije odgovaralo. I tako čitav život.
      
       Niste za linč i kada ga većina doživljava kao pravedan?
       - Kod Andrića sam pronašao najdublje korene koji su u gradu u kojem sam rođen a i šire - potreba. Andrić kaže: Živeći skriveni u ulicama napravljenim od vododerina javljaju se s vremena na vreme i pokazuju neverovatnu spremnost na linč. E, to je ono što sa mnom nije kompatibilno. Moj život i moja lična evolucija su bili ubrzani i oni se nikako ne slažu s onim što je realno stanje u Bosni, a vidim da je to i u Srbiji slučaj. S tim što je Srbija veća, što je Beograd veći grad i lakše apsorbuje svakakve misli. Čini mi se da je nekako tolerantniji od drugih krajeva.
      
       Vi ste, dakle, antiglobalista. Ali, snimate za globalistički svet. Kako se osećate u tom globalističkom svetu?
       - U svetu, antiglobalisti su ljudi koji se ne slažu sa dominantnim svetskim faktorom koji vedri i oblači, koji praktično ne ispunjava pretpostavke Francuske buržoaske revolucije niti ono što bi trebalo da bude ispunjenje civilnog života na ovoj planeti. Prema tome, antiglobalistički pokret je nešto što se suprotstavlja novom konceptu sveta u kome manjina tako suvereno i tako moćno zahvaljujući oružju i koncentracijom snage koja je stvorena krugom kapital-rat-profit od ljudi pravi ljude potrošače a ne ljude građane. Ljudi koji ozbiljno promišljaju današnji svet, dovode u pitanje temeljne vrednosti kapitalizma, dolazeći do zaključka da je to jedna trula daska na kojoj se jedri i koja u svakom trenutku može da pukne i da dovede do novog većeg rata pored ovih malih koji uopšte ne prestaju.
      
       Nije valjda na Zapadu i u kapitalizmu sve loše?
       - Naravno. Boriti se za bolje društvo, za nešto što pretpostavlja novu globalnu strukturu, ne znači da je tamo sve loše. Ali se sve više pokazuju loše strane tog novog globalnog sela u kome mi živimo.
      
       (Kusturica: Kod ovog prvog prozora ja bih se, Miro (Karanović), Koji malo nasmejao, mahno mu... A kod trećeg prozora malo dahći... Ajmo ponovo...)
      
       Vidite, razbijanje sveta paralelno je teklo sa razbijanjem utopijske slike sveta. Bez utopijske slike sveta nema sveta. Taj će se svet urušiti na kraju, implozivno će nestati. Čovek ne sme da pristane na nametnutu sliku sveta, na svet koji hoće da te uveri da je Milošević jedini i isključivi krivac za sve ovo. To ne pokazuje samo njegovo suđenje gde on kao žongler u cirkusu prebacuje svedoke s jedne ruke na drugu. Nije stvar, niti je ikad bila, samo u njemu. Stvar je mnogo složenija. Ljudi treba da misle kao građani a ne kao potrošači. Ne može svet da se kreće u pravcu u kome jedan američki građanin troši 423 litra vode a jedan afrički 20. Onda nijedno načelo Francuske revolucije u koje treba verovati nije ispunjeno. Nego je upravo izigrano. Ne može neko ko misli da je misleća osoba da svoju političku energiju troši na to da dokaže kako je u Miloševićevoj Srbiji ili Jugoslaviji bilo preteško, a pri tom pravi predstave i živi u njoj komforno.
       U Beogradu, gde ova načela o kojima pričamo još nisu dospela, postoji seoski sindrom koji sve prevodi na jezik urbanog: urban ekspirijans, urban ovo, urban ono... što samo govori o našem tvrdokornom seljačkom poreklu u koji ne prodiru ni ideje globalizma ni ideje antiglobalizma nego neki zapadni derivati koji nas zapravo samo unazađuju. U Italiji srećem jedan ogroman pokret, koji je pokretačka sila sveta, veliki broj ljudi koji traži bolji svet a u Jugoslaviji nailazim na ljude koji traže komforniji svet.
      
       U Beogradu kao da preovlađuje mišljenje da onaj ko zastupa ideje antiglobalizma automatski je autističan, da u stvari zastupa Miloševićevu politiku!
       - To su čiste gluposti. To su jadni polufabrikati, to su ljudi koji su bili na nekim bednim stipendijama, koji su za 500-600 dolara, za avionsku kartu, za neku bedu dospevali na Zapad i samo ga omirisali. Oni nisu upoznali pravi Zapad. Ti koji po inerciji vezuju antiglobalistički pokret za Miloševića, to čine iz neznanja i iz svog provincijalizma. A ostaju uvek oni junaci Rebeke Vest koji su, u stvari, juče došli sa sela i koji se plaše da kad im dođe gost iz inostranstva da im na vrata ne zakuca rođak sa šajkačom pa da ih ne provali. Ti provincijalizmi su, što je još gore, plaćenički provincijalizmi. Međutim, nije to baš tako zarazno. Ima ljudi u Srbiji i Crnoj Gori koji misle, koji projektuju u budućnost i sebe i nas. Na mnogo realniji način od onih koji vrše rasprodaju.
      
       Kako vam izgleda suđenje Miloševiću?
       - Čim je taj sud formiran ja sam odmah rekao da je to jedan politički sud. Naravno da nisam protiv toga da se zločinci hapse, sude i osude ako treba. Ali, taj sud upravo pokazuje da on nije to. To je sud koji se bavi političkim pitanjima, to je sud koji pokušava istoriju da uvede u proces suđenja i on nema velike šanse na uspeh. Ne samo zbog toga što svedoci ne izgledaju ubedljivo nego zato što je njegov koncept neodrživ. A on je neodrživ zato što pred tim sudom svi ljudi i sve nacije nisu ravnopravni. Zašto bi jedan sud koji ne priznaju Amerikanci priznavao ja kao individua. Da ne govorimo o Rimskoj povelji. Po čemu su američki zločini manji od mojih?
      
       Sila boga ne moli!
       - To su istorijska načela koja deluju kao zemljotres. Ali pravo je i obaveza svake misliće jedinke da postavlja ozbiljna pitanja i traži ozbiljne odgovore.
      
       LUKA MIČETA
      
      

Ovo je veliki film Priča je topla, ljudska, prošarana, rekao bih, amarkordskim likovima koji se kroz nju provlače. To je snažna priča o raspadu porodice, o ljubavi između oca i sina, muškarca i žene... Veoma složen film. Ova moja uloga je pravi izazov za glumca, uloga koju čovek može samo da poželi. To je jedna od mojih težih uloga jer je veoma slojevita i zahteva velike transformacije... Od čoveka zanesenjaka do čoveka koji doživljava strahovit sudar sa realnošću. Svi elementi koji su nas susretali ili susreću u životu su prisutni u filmu. To je jedna izuzetno lepa i zanimljiva uloga. Ovo je meni treći film sa Emirom. Dobro se razumemo. Imam osećaj da će to biti veliki film.               SLAVKO ŠTIMAC