Ministar Lečić, lepo ga čuh, kaže: podstreh. Misli da je k zalutalo. Gašo Knežević, kaže: Treba voditi računa, je l' ako ne vodimo... Zamenjuje upitno je li, sa uzročno jer. Obaška oni što sede u parlamentu, sve sami doktori a frljaju se

      Jednom sam dala intervju, moja unuka je pročitala, kaže: Bakice, sve je tačno, samo sam se nasmejala jer je novinarka napisala da si vitalna! priča za NIN Draga Jonaš, sinonim za spikersko zanimanje, koja ovih dana ulazi u devetu deceniju, s fascinantno očuvanim glasom i radoznalošću devojčice. - Da znaš da tvoja baka ume da blefira, i dok to može, zaista je vitalna! Evo šta sam uradila, kad sam ušla u sobu te novinarke: odmah sam pogledala gde mogu da sednem - fotelja niska, kauč takođe, sednem na visoku stolicu i raspričam se. Kad je trebalo da ustanem, malo sam se psihički pripremila, noge su me još služile, pa sam đipnula sa stolice. Popričale smo još malo, rukovale se, pa sam otišla. Baka zna za jadac. Kad više ne budem mogla da blefiram, đavo je odneo šalu. Po svemu sudeći, izgleda da je to sad učinio.
      
       SUDBINA POLICIJSKOG DOSIJEA: Majka mi je ponekad govorila: Ako ne budem dugo živela (nosila je neku nesreću u sebi), a ti se iškoluješ, udaj se za oficira. Prekineš li školovanje, udaj se za narednika ili popa. Majka se ubila kad sam imala 15 godina. Tada sam još verovala u Boga, uveče se molim, kažem: Bože, samo da me ne zaprosi neki pop, narednik ili oficir! U tom slučaju, morala bih da ispunim njenu želju.
       Tata se ponovo oženio, opštinskom čistačicom, nepismenom, sa punom kućom dece iz dva braka. Sastale se dve nevolje. Među tom silnom decom nije bilo mesta za mene, odem kod brata u Beograd i upišem se na Trgovačku akademiju. Mada mi je reč trgovac bila mrska, jer je otac propao u tom zanimanju. Potpisivao menice, otišlo sve na doboš. Ali, sin moje tetke bio je seoski lepotan, ćata, boemčina i pijanac. Oženio se najlepšom učiteljicom, i zakopao je u toj selendri. Bio je tuberkulozan, ona je rađala decu sa meningitisom koja su poumirala; zapečatio joj život pa umro. Znajući njenu sudbinu, mama me je savetovala: Samo nemoj da budeš učiteljica, završićeš u nekoj nedođiji.
       Tako ja učim Trgovačku akademiju a imam veliki otpor, pola časova provedem u klozetu ili dvorištu. Ali, znala sam, sad širim priču, kao jedan novinar koga sam pitala: Kako su te uzeli u uži izbor, kad tako loše čitaš? Kaže: Gordana Dragićević vam je poručila, da znate, da mnogo lepo pišem. Poslala me je kod vas da me nešto naučite. On završio neki levi fakultet. Političke nauke, sav skučen, stidljiv, ali savešću svojom davao je godinu za godinom. Kaže: Otac mi je rudar, nisam smeo da gubim godine! Pisao je kao bog, svi su bili ljubomorni na njega. Kad sam ga kasnije srela, digao glavu, glacnuo se, blista. Stekao samosvest. Kaže: Ja konkurisao u "Ilustrovanoj" i primili me. Elem, kao što on nije smeo da gubi godine, tako ni ja nisam sebi dozvolila da ponavljam. Ali, dolazi '41. godina, dobijem zapaljenje pluća i ne odem da polažem maturu, računajući da ću to učiniti u sledećem roku. Kad je bio sledeći rok ležala sam u valjevskom zatvoru, pa u šabačkom logoru. Tamo su me prebili, dok su me ispitivali o bratu i vezama sa komunistima. Tvrdila sam da ga je nemačka kaznena ekspedicija ubila u selu Dračiću gde je učiteljevao, u školi koja je spaljena. U stvari, bio je otišao u partizane; četnici su ga predali Nemcima, i ovi ga streljali. Nekoliko puta bila sam hapšena i kad sam razmišljala o maturi, kažem sebi: Idi, bre, ko će sad da polaže! Tako da sam ja bila najneobrazovaniji spiker u SFRJ. Neposredno posle rata sretnem poznanika na ulici, kaže: Vidi u šta mi je kasapin zamotao meso?! Imam šta da vidim, u moj policijski dosije.
      
       VRISAK BONKE DAVIČO: Prvi muž nije bio neka visokomoralna ličnost, ali nije bio ni izdajnik kako su ga optužili u vreme IB-a. Od mene je zahtevano da ga se odreknem, rekla sam: Da sad imam tužbu za razvod braka, povukla bih je. Čekala bih i deset godina da dođe sa robije, pa da se razvedemo. Mislite da je moralno to što tražite od mene? Bila sam gluva od gladi, sa malim detetom, ali nisam to htela da učinim. Na kraju je sve ispalo bezazleno, samo je porodica stradala. Zaposlila sam se kao razvodnica u bioskopu "Jadran", radila na garderobi, prala klozet, krpila, šila, borila se za opstanak, i nisam to shvatala kao svoje poniženje. Kao razvodnica trebalo je da kontrolišem sliku na platnu i da signaliziram operateru; bukvalno sam shvatala svoju dužnost, i svaki film gledala sto puta. Onda se vatrogasac privuče do mene, kaže: 'Oćeš da popijemo nešto? - Hvala, baš ste ljubazni, drugi put! Ovaj navaljuje: Ma, ajde, jebeš mu mater, ne živi se sto godina! Ne znam kako da ga se otarasim.
       Rođaci su pročitali oglas: Traži se spiker, i naterali me da se prijavim. Nisam mogla da dokažem da ja to ne umem, da se plašim. Nađem se u najužem izboru, između više stotina kandidata. Zajedno sa Zdravkom Velimirovićem i Boškom Boškovićem, budućim rediteljima, i jednom ženom koja je već radila kao spiker.
       Svi se sjatili oko mene: Da vidiš kako jedna govori, pa to je otkrovenje! Ja se uplašila, šta da kažem ako me neko pita zašto je to tako? Kako da kažem da je to zato što sam iz Valjeva, a tamo se fino govori zbog doseljenih Hercegovaca. Ja samo govorim prirodno! I svi se dive, svi me hvale, ja sva ošamućena, pod tremom, mislim: Valjda će me primiti kad me toliko hvale. Dolazi jedna devojčica, kaže: Poslali su me da vam kažem, da nam nisu potrebni spikeri! Vrisne Bonka Davičo, počne da psuje, ne vredi. Draža Marković je rekao: Sve drugo može da bude samo ne spiker! To je osetljivo mesto a ona je sumnjiva, neće da se odrekne muža! Onda me je pozvao tadašnji načelnik programskog odeljenja, Boško Božović, izuzetno fin i kulturan čovek, kaže: Ne mogu da dozvolim da odete, a da vam ne kažem da se ja ne slažem sa takvom odlukom. Kad se vaše porodične prilike izmene, molim vas da dođete ponovo. Vi ste dobar spiker, nama su takvi uvek potrebni.
      
       SAMA I ONEMOGUĆENA: Posle nekoliko meseci, saznam za konkurs Radio Jugoslavije. Sad je bilo 320 kandidata. Kad su mi dali da popunim upitnik, nisam napravila istu grešku kao u Radio Beogradu. Bračno stanje: ...Sama sebi potpisala sam presudu. Sad sam napisla: Ako uđem u najuži izbor, molim da se o mojoj političkoj prošlosti i sadašnjosti raspitate kod: ispišem zvučna imena generala i admirala, koga god sam se setila. Ispostavilo se da u Radio Jugoslaviji mogu da radim i spikerske i lektorske poslove, dobila sam veću platu od prosečne. Na moju nesreću, stanica se ubrzo rasformirala, 1952.
       Svi odu u Radio Beograd, samo ja ostanem pred vratima, da cupkam. Još nije bila promenjena politika prema Rusima. Kad je došlo do promena, pa na nekom jubileju večeramo, Draža me zove preko stola, kaže: Slušao sam vas, a i drugi kažu da ste odličan spiker. - Zašto niste tako mislili onda? - Uvek sam tako mislio, ali znate kakva je bila situacija!? - Mene je primio Milorad Mijović, vi niste smeli da me primite! - Mislite da je mogao da vas primi da ja nisam aminovao?! Do tada, bila sam najniže plaćena u Radiju. Svašta sam radila, čitala reklame, sve najslabije plaćeno. A stalno me neko savetuje: Ne dajte se, držite se! Neće vas vetar oduvati, samo se ne puštajte! Kažem: Nemam računa da se naljutim i odem, imam malo dete i nemam od čega da živim.
       Uradila sam jednu reportažu koja je bogzna kako dobro primljena, visoko ocenjena. Direktor Mijović je pitao: Ko je to, je l' to neka glumica? - Ne, to je neko koga vi nećete da primite!" - Ma, ko neće, ja ne znam ženu!? Nekoliko dana kasnije, pozove me tadašnji personalac Branko Korać, smejao se sve unazad, kaže: Rek'o drug Mijović da te pitam: koliku platu hoćeš? Kako smem da kažem, primam 6000, ako kažem 7 000, zeznuću se, s oproštenjem. Ako kažem 10 hiljada, ispašću neskromna jer koleginica, davnašnji spiker ima platu 10 800. Branko vidi moju muku, kaže: S obzirom da nemaš staža, omladinko, je l' dosta 12 i po hiljada? - Ju, puna kapa!
       Veoma sam ponosna što u Radio Beograd nisam došla ni preko partije, niti preko ljubavnika. Naprotiv, bila sam onemogućavana, ali uvažavala sam te dobronamerne sugestije: Držite se Radio Beograda, neće vas vetar oduvati! Greh je i šteta da posustanete... Mira Trailović, koja je tada radila kao spiker, bila je jedna od tih koji su me bodrili.
      
       TRCI I GURCI: Kako sam otvorila vrata Radija, upala sam u obuku. Učili su nas lektori, reditelji, glumci. Bata Sedlar bio je jedan od učitelja, i Radmila Vidak, mada je mlađa od mene po godinama. I na Akademiji nauka su nam organizovali kurseve, i kod Đorđa Kostića u Institutu za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora. Imala sam sreću da nešto naučim i od Jelene Bilbije, prvog spikera Radio Beograda. Srce mi se stegne kad pomislim da je od naše ekipe od 13 spikera, danas samo petoro živih.
       Kad sam prvi put stala pred mikrofon, otresla sam se pomisli da je na banderi zvučnik, da je maksimalno pojačan i da se svaki moj dah, svaka greška, čuje uveličano. Sebi sam zamislila jednu malu dobronamernu grupu, koji su zainteresovani za materiju koju čitam, koji su uljudni prema meni i koje poštujem. Ulazim u njihovu kuću i čitam, recimo, neki napis o šahu. U tom trenutku ništa na svetu nije važnije od šaha. Ne prenaglašavajući neprirodno, trudim se da ih ubedim u to što govorim; njih to interesuje i zahvalni su mi.
       Najbezazlenije greške koje su se događale spikerima bile su posledica naše međusobne zafrkancije. Recimo: unizveritet i unizverijada, sastanak ministara na niveu, pa Trci i Gurci... Nikad više nisam znala da li govorim kindapovati ili kidnapovati; bilo je to opasno zezanje i dogovorili smo se da to više ne radimo. Svi smo se povremeno spoticali, svašta izgovarali, ali koleginica koja je bila najbezgrešnija, jednom je rekla: Maršal Tito je opišao počasnu četu! Neću reći njeno ime, nije zaslužila da je bije loš glas.
      
       RIZIK POSLA: Mnogo očiju pregleda tekst koji stigne do spikera, a desi se da niko ne uoči grešku. Tako je jedna koleginica trebalo da pročita da je drug Tito vodio beskompromisnu borbu, ona se, sirota, zaleti i čitajući dve po dve reči, pročita ono što je pisalo i što pet pari očiju nisu videle. A pisalo je da je drug Tito vodio beskorisnu borbu. Imala je velike posledice, čak je i od mene traženo da joj smrsim konce. Ona je platila ceh, ni urednik, ni lektor, ni novinar, na njoj se slomilo. Branila sam je da je sjajan spiker i da joj se to dogodilo u jednom nesrećnom trenutku.
       A šta se meni dogodilo? Opustila sam se, zaboravila na tremu, fino opisan junak Jovan Kursula, ne znam kakva dolama, pa srebrne toke. I ja krenem: Jovan Kursula, silan junak, ide preko polja i jaše svoga... Piše vranca i ja mislim na njega, međutim, izgovaram jaše svoga vrapca. Skamenim se i brže izgovorim - vranca! Ali, nekoliko dugih sekundi ne mogu da nastavim. Sad mi je užasno, mislim ko me je čuo i ko će da javi: Otpuštaj tu glupaču!
       Drugom prilikom, čitam informaciju u vestima, da su neki radnici u Francuskoj otpušteni pod optužbom da su to i to. Ovo otpušteni izgovorim: otpuženi, pa se vratim, kažem: otpušeni. Vidim da nije ni to, počnem da mucam: op...oopop...op... Pogledam u kolegu, on gleda u svoje brige, kroz staklo pogledam u drugi studio, dva spikera sede nezainteresovano. Nema nikog da mi pruži ruku spasa, sama sam na ledini, šlajfujem: op, op, op... I preznojavam se.
       Šta u takvim trenucima može da uradi spiker? Olovku u ruku i kako ja to zovem, "visoka taraba" - uzdužno presečen slog, po mogućstvu debljom olovkom. Tako izgovaraš samo kritičan slog, i sa onim drugim, elegantno ga spojiš u jednu reč. Recimo, čitala sam muzičku najavu a da je prethodno nisam pogledala. Računam, šta ima da gledam, ovaj ili onaj ansambl! I sad, nastupa havajski ansambl Halelokekahaiolupa! Preznojila sam se mucajući, a slušaoci su se slatko nasmejali. Srećom, nije čuo onaj koji nije trebalo da čuje. Ali, da sam prethodno tu reč podelila "tarabama" na slogove: Haleloke-kaha-io-lupa, ne bih slušaocima priuštila zadovoljstvo. Kad se desi takva greška, noćima ne spavaš. Misliš, propao si, nisi za spikera. Posle to pređe u anegdotu, pričaš o tome i smeješ se.
      
       VUKOMAN SA GOLIJE: Ponekad bih se pitala: Šta je to kod mene što se ljudima dopada kad me čuju? Neko bi rekao: Vaš glas! Glas jeste bitna komponenta, ali nije najvažnija. Svakako, spiker ne sme da krklja, da ima odbojan glas. On postaje lep tek kroz čoveka, kako se obraća, prilazi tekstu, koliko je verodostojan u čitanju. Dikcija se podrazumeva, kao i dobar jezik. Kad mi neko kaže: uživam kad vašim lepim glasom kažete: Kod dva bela goluba! Sad, ne mogu čoveku da držim predavanje, šta sam sve radila pre nego što sam snimila tu najavu, kako sam jezički mislila. Beli golub je lepa asocijacija, kod dva bela goluba, to je fina kombinacija. Onda sam tražila po rečnicima i u jednom našla da reč golub ima dužinu u padežima. To su ti dugi lepi akcenti, melodični, znači jezik je lep, po sebi. Svima se ta najava dopala, a ja sam, eto, morala dobro da proučim kako ću je izgovoriti. Ono što ne prođe kroz spikera, to ne dođe na plodnu njivu. Ne padne slušaocu ni na srce, ni na sluh, ostavi ga hladnim, i on ne zna šta je čuo.
       Vukoman sa Golije bio je nepismen čovek. Negde ga je sreo Radovan Brankov, pešačili su zajedno, pa ga je doveo u Radio, da mu bude gost. I rekao mu da može da vidi koga god želi. - Pa, volio bih da vidim Lepu Lukić i Dragu Jonaš! Mračnim hodnikom približavam se studiju, Radovan uključio magnetofon, stoji sa njim i kaže: Evo, to ti je Draga. A što si hteo nju da vidiš? Vukoman kaže: Pa, tebe najvolijem da slušam. Nije da mi nešto uvrćeš i zavrćeš, da ne razumijem, nego ko šjekirom odsečeno. Sve mi je čisto i jasno što ti kažeš. Bila je to velika nagrada za mene, možda uzbudljiviji čin priznanja od predloga za Vukovu nagradu.
      
       MORALNA OBAVEZA: Vidi me komšinica pred bakalnicim, vikne: Ej, spikerka, sačekaj me! A bakalin komentariše: Ona misli da je spiker nešto, to sad radi svaka šuša: Pozvali su me na neku godišnjicu, umesto napisanog teksta ispričam tu anegdotu, na to će jedan filolog, profesor fakulteta - Na radiju se mnogo bolje govori, nego na televiziji, zahvaljujući i našoj Valjevci! Kad to reče, ja se štrecnuh. A ministar Lečić, lepo ga čuh, kaže: podstreh. Misli da je k zalutalo. Gašo Knežević, kaže: Treba voditi računa, je l' ako ne vodimo... Zamenjuje upitno je li, sa uzročno jer. Obaška oni što sede u parlamentu, sve sami doktori a frljaju se. Klasičan spiker, kakva je bila moja generacija spikera (kasnije su se pojavili spikeri-voditelji, novinari-spikeri), nije mogao da bude svako. Morali smo mnogo da učimo, ne samo gramatiku, nego i akcente. To će mi ostati do kraja života, i sad samo gledam u rečnik i proveravam koješta.
       Radmilu Vidak i mene nedavno su pozvali da biramo nova lica za televiziju. Rekli su nam: To samo vas dve možete da uradite. Preslušali smo nekoliko stotina ljudi, taj posao mi je veoma godio, ali razmišljala sam da odem kod Crkvenjakova i da mu kažem: Ovi tvoji ne znaju ništa! Zovi me, besplatno ću ti podučavati ljude. Glupo je da se nudim, ali stalno me progoni utisak da nisam prenela svoje iskustvo. To smatram svojom moralnom obavezom.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Prostakuša Jedna moja zajedljiva komšinica, kad me vidi sa ćerkinim kučićima, uvlači rep u lift i kaže: Jeb'li te kućići! Kad me je videla sa zavijenom rukom, kaže: Je li, baba, kako ti je ruka?! - Gospođo, kažem, moja ruka je sasvim dobro, hvala vam što se interesujete. A, ona, em je baba, em je prosta. Njoj ne dozvoljavam da me zove babom, ignorišem je.

      
      

Povuci vodu Ne možeš da čitaš ako ne razumeš ono što stoji napisano pred tobom. Može tvoj glas da bude božanstven, da miluje, ako ne znaš šta govoriš, stvar je izgubljena - povuci vodu! Ono što tebi nije jasno, nije ni slušaocu, i to je osnovna stvar.

      
      

Deset najznačajnijih događaja u mom životu 1930. Mislila sam da smo imućni. Nisam primećivala da propadamo, i - propali smo. Otac je završio život kao opštinski dobošar.        1933. Moj 12 godina stariji brat Dragutin Ilić, umro je u 23. godini. Po oceni kritike, bio je najtalentovaniji pesnik u svojoj generaciji. Autor je pesme: "Mislio sam da je život..."        1934. Pred Božić, razredna mi je pružila vrećicu, rekavši: Ovo ti je pomoć u naturi, posle ćeš dobiti i novac. Bila sam šokirana, promucala sam: Izvinite, uvek donosim pomoć za siromašne, ali sad mama nije kod kuće. Razredna me je zagrlila, znajući da lažem.        1936. Imala sam petnaest godina, kad se moja majka ubila.        1939. Moj drugi brat Dragoljub, takođe učitelj i pesnik, morao je da izdangubi godinu dana radeći sve i svašta da bi sakupio pare - da podigne diplomu kako bi mogao da se zaposli kao učitelj. Čuvam njegovu dopisnicu iz tih dana: "Nismo mogli da vam pošaljemo pekmez, jer nam niste vratili teglu." Tegla je bila skuplja od pekmeza.        Novembar 1941. Umesto oslobodilačkog bio je, kažu, bratoubilački rat. I mog brata Srbina, sa još 250 partizana zarobljenih na prevaru, oni drugi Srbi predali su Nemcima. Svi su pobijeni.        1944. Po prirodi stvari, upečatljivi su i za doživotno pamćenje susreti, život udvoje, dolazak dece na svet, njihovo odgajanje. Ali pre tog najvećeg dela života, bila je rana mladost, ideali, vera u bolji život. Pamtim dan kad sam postala član Partije, i dan, 1945. kad sam izbačena (priznajem, to sam odbolovala).        1951. Polugladna došla sam na audiciju u Radio Beograd.        ... Vukovu nagradu, kao ni nagradu za životno delo, nisam dobila. Uostalom, sam predlog je već nagrada, bar ja to tako shvatam.