NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Devojke kriju svoje gazde

Država je postala svesna činjenice da prostitucija postaje najprofitabilnija grana organizovanog kriminala - tik pre nego što su "perverzne medicinske sestre" uspele da objave broj mobilnog u Mikijevom zabavniku

      U lascivnim napisima svetskih medija ne štede se reči hvale kada je u pitanju prostitucija u Jugoslaviji, a Beograd, po nekim procenama, zauzima treće mesto u svetu "po kvalitetu seksualnih usluga koje pruža". Nije baš kao u Amsterdamu, dame se ne biraju u izlogu, niti kao u Bangkoku gde svetleće reklame ukazuju na sve što se u zvanično registrovanom bordelu može dobiti, ali se zato nude sadržaji kojih u pomenutim prestonicama prostitucije nema: u Interkontinentalu za određenu cenu prostitutka "najvišeg nivoa" će pružati usluge bez kondoma, a nekoliko kilometara dalje, na Ibarskoj magistrali, klijent će svoje seksualne sklonosti moći da zadovolji na pretučenoj i za krevet vezanoj ženi koja je tu protiv svoje volje.
       Po grubim procenama, više desetina hiljada žena, dobrovoljno ili u funkciji belog roblja, zadovoljava svaku fantaziju, a taj "domaći adut" neštedimice reklamiraju i najugledniji mediji. Za određenu cenu sve je moguće, pa čak i da između dva crtana filma "grudi šestica" maznim glasom prošapuću "pozovi me" ili da se u "Halo" oglasima, odmah posle rubrike "Zdravstvo" (valjda mu je tu mesto) nađe oglas sledeće sadržine: "Zakažite svoj pregled, dr Karla i atraktivne perverzne medicinske sestre."
      
       Zamena za drogu
       Tržište je, dakle, dobro, ponuda bogata, a organizacija skoro besprekorna. Ispunjeni su svi preduslovi da se sa sigurnošću može reći da je sve u rukama organizovanog kriminala koji se već godinama tako vešto hvata u koštac sa materijalnom i duhovnom bedom. "To drži mafija, tim poslom se bavi organizovani kriminal, jer je veoma unosan; teško se otkriva i niko ih ne dira", kaže Snežana Nikolić-Garotić, sudija Okružnog suda u Beogradu, i dodaje: "Mi imamo slučaj Milivoja Zarubice koji je držao 28 devojaka, predmet nije okončan od bombardovanja, a sada je ponovo došao na red tek kada je trebalo da ruše motel Sv. Nikole. Zašto ne ranije? Kad ih uhvate, daju im se neke beznačajne kazne od pet do osam meseci ili uslovna osuda. Novčana dobit im se ne oduzima, nju je gotovo nemoguće dokazati jer je novac ubačen u neke legalne tokove. Svi kriminalci se jednim delom bave i time jer je mnogo unosnije i sigurnije nego droga gde su kazne velike a lako se dolazi do dokaza."
       Prema procenama eksperata, prostitucija je treći mafijaški posao po unosnosti, odmah iza droge i preprodaje oružja, sa tendencijom da se uzdigne na drugo mesto. U do sada retkim sudskim procesima i nešto češćim istragama pokazalo se da su sve tri kategorije povezane, da su isti ljudi u sva tri profitabilna biznisa, da su mnoge devojke noću prostitutke a danju krijumčarke oružja za Bosnu i da je tokom desetogodišnje Miloševićeve vladavine uspostavljena tesna veza između mafijaških bosova i policije.
       Peti oktobar nije doneo promenu preko noći, a ni Odbor za borbu protiv korupcije i kriminala nije startovao u velikom stilu. Tek u maju, kada je donet novi Zakon o krivičnom postupku, a i kada se veći broj ljudi u policiji promenio, pitanje organizovanog kriminala i prostitucije našlo se (objedinjeno) na dnevnom redu. Najveći deo posla obavilo je Odeljenje za javni red i mir beogradskog SUP-a u saradnji sa svim OUP-ima u Beogradu, tako da su do 1. jula 2002. obradili 20 agencija i podneli 360 prijava za prostituciju (agencijsku i uličnu). Poređenja radi, prethodne godine je u istom periodu podneto samo 25 prijava. Najveću akciju predstavlja ulazak u agenciju "Madona" čiji je vlasnik Nenad Buljandrić (1968) posedovao pet lokacija u samom centru grada i dva aktivna policajca iz SUP-a Savski venac na platnom spisku: Miloša Tanaskovića i Srđana Brajovića koji su za svotu od 15 do 25 evra prevozili prostitutke na dogovorene lokacije i time direktno otimali hleb jednom broju taksista koji se specijalizovao za takve poslove. Nekoliko dana kasnije iza rešetaka se svojim kolegama pridružio i major Petar Peslać, bivši načelnik Odeljenja za javni red i mir, koji je za 250 evra nedeljno agenciji "Vila" obezbeđivao policijsku zaštitu koja je podrazumevala njen nesmetani rad i zatvaranje konkurentskih firmi. Da li je time spisak korumpiranih policajaca zaokružen, u MUP-u nisu spremni da potvrde, ali ističu da se posao nastavlja i da će biti doveden do kraja.
      
       Zaštićeni
       Prilikom hapšenja prostitutki dosadašnji rezultati otkrivanja organizatora bili su veoma loši. Spremne su da priznaju sve, nijedna ne poriče da se bavila prostitucijom (po pravilu, samo skraćuju radni staž i tvrde da su tek mesec dana u poslu), ali vlasnika ne odaju. Ponekada stvarno ne znaju, a ponekada su spremne da odleže 15 do 30 dana u zatvoru da bi po izlasku imale gde da se vrate.
       "Do gazda se teško dolazi. On nikad nije prisutan, on obilazi agenciju ili jako rano ujutru ili kasno uveče kad je siguran da nema nikoga i skuplja pazar, a često šalje nekog drugog. Do sada smo imali veliki problem da dođemo do njih jer niko ne zna njihov pravi indetitet. Devojke ga obično znaju pod nekim umetničkim imenom. Sad je to malo drugačije jer se radi o iznajmljivanju stanova i ulasku službenih lica po nalogu sudije. Poziva se onaj koji je izdao stan i od njega saznaju kome je izdao stan. Nekad postoji posrednik, ali se uglavnom sazna ko je vlasnik agencije", kaže za NIN sudija Dragana Pavlović, koordinator rada dežurne službe Beogradske policije. Dodaje da je tržište postalo takvo da iziskuje iznajmljivanje stanova i to isključivo u centru grada, da je zakupnina oko 1000 evra, da vlasnici stanova retko ne znaju kome su i za šta izdali stan jer im ovakva namena omogućava daleko veću cenu, da su time postali karika u lancu kriminala, ali da za sada prolaze samo sa opomenom jer pomažu u razotkrivanju vlasnika agencije.
       Međutim, do pravih vlasnika je ipak teško doći, možda ne do njihovog identiteta, ali je problem doći do pravih dokaza na osnovu kojih bi se pokrenuo krivični postupak, tvrdi starešina gradskih sudija za prekršaje Miloš Paligorić.
       "Zna se da Zakon o krivičnom postupku ne predviđa neku posebnu zaštitu svedoka. A organizovana mreža prostitutki nije ništa drugo nego organizovani kriminal. Radi se o veoma unosnom poslu, a predviđene kazne su veoma male. Pri kažnjavanju prostitutki ili imamo zatvorsku kaznu do 30 dana ili novčanu, a najveća je 10 000 dinara. Bilo bi daleko efikasnije za državu da promeni zakon i podigne novčane kazne koje su, po mom mišljenju, uvek efikasnije. Mi pravimo neku razliku između agencija i 'uličarki' jer pretpostavljamo da iza agencija stoji organizovni kriminal i stroži smo prema prostitutkama koje su zatečene u agencijama. Ako ništa drugo, agencijama se na taj način na neko vreme onemogućava rad, ali ne znam ni koliko je to rešenje jer je armija potencijalnih prostitutki veoma velika", kaže Paligorić.
       Za razliku od Paligorića, sudija Snežana Nikolić-Garotić se zalaže za potpuno ukidanje kazni za prostitutke. "Ako mi otkrijemo jednu agenciju, a imamo krivično delo navođenja na prostituciju koje može da preraste u zasnivanje ropskog odnosa, to su krivična dela iz čl. 155. Imamo prostituciju, ali i mnoga druga krivična dela kojima jedan čovek dovodi druge u ropski odnos koji je obično vezan za seksualni odnos... Danas imamo i otmicu, i prinudu, i osnivanje pornografskog materijala i korišćenje jedne osobe za obavljanje prisilnog rada. Dolazimo do mnogih krivičnih dela a pitanje je da li ona mogu da se dokažu. Zbog toga je glavna ideja i obaveza posle potpisivanja Palermo konvencije (14. decembar 2000. potpisana je sa dva dodatna protokola), da definišemo trgovinu ljudima i da imamo i to krivično delo. Kod nas je ideja da se u Savezni zakon unese delo trgovine ljudima i to ili prema predlogu Palermo konvencije ili prema ideji Viktimološkog društva koja se oslanja na konvenciju, ali predviđa teže kazne kada su u pitanju deca ispod 14 godina, od 14 do 18 i kada je krivično delo praćeno teškim posledicama po žrtvu. To podrazumeva i izmenu nekih drugih zakona.
       Sada se prekršajno kažnjavaju oni koji se bave prostitucijom ili ustupaju prostorije radi prostitucije, a ideja je da se briše deo koji se odnosi na one koji se bave prostitucijom, da bi žrtve bile zaštićene. Manje je društveno zlo da neko ko se dobrovoljno bavi prostitucijom ne bude kažnjen, da bi u krivičnom postupku protiv organizatora bio svedok", kaže Nikolić - Garotić.
      
       Između Plavog mosta i Hajata
       A koliko se novca stvarno dobija i šta sve stoji iza pojma prostitucija?
       Ako iz priče izuzmemo trafikovane žene koje se kao roba preprodaju za 500 evra i koje sasvim sigurno pripadaju kategoriji žrtvi a ne prostitutki, ma šta da su bile prinuđne da rade, prostitucija se deli na dva dela. Jedan deo su ono što se često zove "slobodni strelci". To su devojke koje rade bez posrednika, često bez makroa, kod Plavog mosta, kod Nacionala, pumpe Zemun, kod železničke stanice i koje usluge pružaju po obližnjim parkovima, kolima, u šumi. Njihove cene su između 10 i 20 evra za pola sata, retko koja uspeva da naplati 30. Često ne uspevaju da naplate ništa jer rade bez zaštite. Ima ih starijih, mahom su srednje generacije, retko kada mlade. Prilikom hapšenja među njima se nađe i po neka trudnica, neka tik pred porođajem koja se pred sudijom pravda rečima da je primenjivala samo oralni seks i da je za to uzimala 200 dinara. Klijentela su im najčešće vozači kamiona koji su na proputovanju. Leti rade, zimi više vole zatvor.
       "Bila je umorna i stara i dok sam joj izricala kaznu, zamolila me je da joj dam maksimalnih 30 dana. To joj je prilika da se okupa, ugreje, odmori i da ima tri oboka dnevno", prepričava jedan od mnogobrojnih slučajeva iz svoje prakse Dragana Pavlović. Sudila je i "uličarkama" i "visokoj klasi", a 31. avgusta bila je dežurni sudija baš kada su doveli četiri devojke iz agencije "Milenijum", suštu suprotnost primeru koji navodi.
       "Razlika između dva sloja prostitucije je ogromna. 'Uličarke' su neuglednije, skromnije obučene, tužnije i jadnije i ponekada je moj lični utisak da to stvarno rade hleba radi. U agencijama su uglavnom mlade od 18 do 25, što je plafon. One su izuzetno dobro i moderno obučene, veoma doterane i mahom lepe. Uostalom, i izabrane su da budu lepe i njima se unapred plaća da se doteraju. Ima ih raznih profila i mahom su srednjeg obrazovanja dok su žene sa ulica osnovnog ili nikakvog obrazovanja, često nepismene", kaže Pavlović.
       U trenutku dok govori za NIN, pred sobom ima "predmet Milenijum" koji se ni po čemu bitno ne razlikuje od prethodnih. Prostitucija na visokom nivou je uvek slična: imaju četiri sobe, kuhinju, kupatilo, sekretaricu i vozača. Vozač je taj koji odvodi i dovodi ili mušteriju ili devojku tamo gde mušterija hoće. Može da bira: u tom stanu, u hotelu, u stanu mušterije... samo je cena za to drugačija. Početna cena za pola sata je 40 evra i ide do 100 evra, u zavisnosti od usluge koja se pruža. Sekretarica naplaćuje pre ugovaranja posla i 50 odsto ide devojci, a 50 odsto njoj. Ona plaća vozača, troškove taksi prevoza, čišćenje prostorija i ostale troškove, računajući zakupninu. Prostitutke dobijaju čisto 50 odsto i svakoga bi zabolela glava od cifre koju zarađuju. U agencijama obično radi desetak devojaka, ali se sve češće pojavljuju i muškarci. Prosek je dva muškarca na jednu agenciju, pa klijent može da traži i gej usluge. Na osnovu svog iskustva, Dragana Pavlović je izričita: ne postoje solistkinje, iza svakog oglasa u kome se reklamira vatrena crnka ili dve atraktivne plavuše, stoji agencija. Ne slaže se sa ocenama da su žrtve.
       "Vrlo su svesne šta rade jer na moje prvo pitanje, kako su počele da rade, one kažu da im je već preko telefona rečeno da su u pitanju seksualne usluge i koje su cene. One su svesno ušle u to, nijedna nije izjavila da je mislila da je klasična poslovna pratnja. Imam običaj da pitam zašto su se upustile u taj posao. Odgovori su: mala plata (one su i zaposlene), razvedene, sa decom bez muževa, ili u braku. To rade svesno i nikada nisam primetila neko kajanje. U agencijama mogu da napuste posao kada hoće i niko ih ne primorava, ostaju dokle hoće ili do zatvaranja agencije, kada obično prelaze u drugu. Za devojke iz agencija nikad nisam stekla utisak da su na bilo koji način zlostavljane izuzev u dužini rada. Koliko će raditi obično ne zavisi ni od njih ni od gazde već od klijenata", kaže Dragana Pavlović.
       Slično tvrdi i jedan vlasnik agencije koji je anonimno pristao da govori za NIN. Devojke su kod njega mažene i pažene, nema razloga da ih maltretira kada požele da odu jer ih na tržištu ima dovoljno. U interesu mu je da one budu zadovoljne jer su tada i klijenti zadovoljni. Ne oseća da ih izrabljuje time što im uzima čak 70 odsto zarade i ne smatra da je teret zarade na njima: obezbedio im je neophodne silikonske grudi i izgled na kome mahom strana klijentela insistira, postarao se za idealne uslove rada koje same nikada ne bi mogle da isfinansiraju, a u slučaju da nešto krene loše, krivično će odgovarati on, a ne one.
       S.O.S.
       Da li je baš tako, pitanje je za nevladinu organizaciju ASTRA koja pomaže ženama - žrtvama trgovine.
       "Poslovna pratnja sama po sebi nije trgovina ljudima ali ona to postaje kada žena želi da istupi, kad više nema kontrolu nad svojim telom i kada više ne može da odredi sa kim će da spava, koliko će da spava i pod kojim uslovima. Dokle god ona želi da se bavi prostitucijom i želi da zarađuje na taj način novac to nije problem za nas, ali mi nastupamo kada želi da izađe, kad joj preti makro. Imali smo slučajeve kada su nam se javljale žene iz poslovne pratnje koje su po onome što im se dešava prepoznale trgovinu. Traže podršku, pre svega moralnu, razgovor. Recimo, žena nam se javlja i kaže da je u to ušla dobrovoljno, da bi sad želela da prekine ali da joj vlasnik agencije to ne dozvoljava. Obično se boje da ih ne prijavi ali one ne predstavljaju opasnost, samo žele da izađu iz toga. Mnoge misle: malo ću raditi, zaraditi, imam dete, srediću se i izaći. Iskustvo govori da je izlazak gotovo nemoguć jer ona je direktna korist i mnogo je videla. Dajemo im psihičku i moralnu pomoć", kaže Jelena Đorđević, aktivistkinja ASTRE, ali ističe da ima veoma malo kontakata sa ženama iz "visoke klase" i da se daleko češće javljaju one koje rade po kafanama, hotelima i bordelima.
       U kom pravcu ide prostitucija možda najbolje govori jedan telefonski poziv upućen ASTRI. Javile su se žene koje su same organizovale agenciju, samohrane majke tridesetih godina. Nisu tražile pomoć za sebe "jer znaju šta rade i same su to izabrale", ali su se zabrinule jer su u agenciju počele da im stižu veoma mlade devojke, tek punoletne ili mlađe i da traže posao. Želele su da ASTRA posreduje, da ih edukuje i spasi od sudbine kojom su krenule.
      
       SANDR A PETRUŠIĆ
      
      
Legalizacija

Sve dosadašnje promene zakona a i one koje su najavljene, ne predviđaju legalizaciju prostitucije. Jedini koji su se za to založili su lekari, a nedavno je imunolog Zoran Vučinić zatražio legalizaciju ne iz "moralnih već zdravstvenih razloga". Pravnici misle drugačije, mada im razlozi za to nisu identični."Mislim da dobrovoljna prostitucija ne postoji jer su žene, u svim zemljama iz kojih se regrutuju žrtve, dosta neravnopravne. Tek kada svi imamo isti start, možemo da govorimo o tome da li ćemo usvojiti ili ne određene moralne norme. U ovom trenutku ne mogu da se složim sa stavom da neko dobrovoljno za 10 ili 25 evra prodaje svoje telo 15 puta na dan. Zbog toga ne mogu da govorim o dobrovoljnoj prostituciji ili bar ja takvu osobu nisam upoznala. Legalizacijom se ništa ne može postići sve dok moje dete nema iste uslove za školovanje kao vaše i dok dete moje daktilografkinje nema iste uslove kao moje, a da ne pričamo o deci nekog političara. Tek kada svi budemo imali iste uslove, možemo da pričamo o tome da se to legalizuje jer postoje osobe koje imaju takve moralne norme da to rade iz zadovoljstva. Ako nađete nekog ko želi da ga tuku, da po njemu povraćaju, da bude sa retardiranima, onda neka se legalizuje. Samo pre toga neka nam kaže: u redu je, to hoću. Zbog toga pitanje legalizacije uopšte ne uzimam ozbiljno", kaže sudija Snežana Nikolić-Garotić.
       I Miloš Paligorić je protiv: "Legalizacija ne bi rešila problem već bi samo jednom broju ljudi omogućila da zarađuju ogromne pare. Ti ljudi iz senke do kojih ne dopiremo, postarali bi se da kroz prostituciju krenu neke druge stvari; recimo, droga. Ljudi koji taj novac tako zarađuju, plasiraće ga na neki drugi nezakonit način. Mala platežna moć naših ljudi koji koriste usluge prostitutki zasad to ne omogućava, ali to će se promeniti. Pitanje zdravstvene kontrole moglo bi da se reši kroz neku registraciju, a ne legalizaciju. Ne znam da li bi to rešilo epidemiološke probleme čak i kada bi posedovale kartone i pregledale se redovno, jer svi znamo da kod tih bolesti postoji period inkubacije. Kako rešiti problem da između dva pregleda one koriste kondome i da više vode računa o zdravlju nego o tome da se seksualni odnos bez kondoma više plaća. Zbog toga se bojim da bi legalizacija dovela do veoma surovog tržišta."


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu